Pri­pre­mi­la: Jo­van­ka Vu­ka­no­vić

Mno­gi obi­ča­ji se mi­je­nja­ju i pri­la­go­đa­va­ju no­vim uslo­vi­ma i shva­ta­nju, dru­gi pot­pu­no ne­sta­ju sa ma­pe na­ci­o­nal­ne kul­tur­ne ba­šti­ne, a je­dan pred­met, naj­ve­će čo­vje­ko­vo ot­kri­će, ko­jim za­po­či­nje­mo i za­vr­ša­va­mo dan, to­me odo­li­je­va. Šta­vi­še, po­tvr­đu­je i afir­mi­še svoj pre­stiž u per­so­nal­nim ri­tu­a­li­ma, ljud­skim na­vi­ka­ma i po­tre­ba­ma. Da li je taj pred­met, ko­ji nam zna­či mno­go vi­še od im­pre­si­je o nje­mu, po­stao ljud­ski iden­ti­fi­ka­ci­o­ni mar­ker i svjet­ski brend bez kon­ku­ren­ci­je upr­kos to­me što na nje­ga ni­kad ne po­mi­sli­mo dok nam ne za­tre­ba?
U na­šoj, kao i naj­če­šće u tra­di­ci­ji osta­lih na­ro­da Bal­ka­na, svih vje­ro­i­spo­vi­je­sti, pe­škir pra­ti go­to­vo sve obi­ča­je; to je vri­jed­nost ko­ja se da­ru­je; ukras u do­mu; pr­vi dar no­vo­ro­đen­če­tu (po­voj­ni­ca); dio dje­vo­jač­ke spre­me. Kao ta­kav, on po­ka­zu­je sim­bo­lič­ku iden­ti­fi­ka­ci­ju i duh za­jed­ni­ce: jed­no­stav­nost, este­tič­nost, funk­ci­o­nal­nost, in­te­gra­ci­ju, bli­skost, in­tim­nost, pro­sve­će­nost, be­ri­ćet. On je svo­je­vr­sna su­bli­ma­ci­ja ži­vo­ta, spo­ko­ja, ne­mi­ra, bu­re i mir­ne lu­ke. Pod­sje­ća, opo­mi­nje, ali i uz­di­že do naj­ve­ćih vi­si­na: glo­ri­fi­ku­je ži­vot, pru­ža ot­por ko­nač­nom kra­ju. Nje­gov zna­čaj oti­ma se sva­kom pro­sto­ru, gra­ni­ci, sva­koj za­tvo­re­no­sti. Nji­me se iz­ra­ža­va ra­dost i tu­ga, ali i za­hval­nost. On ni­je ži­vot, ali je s njim ne­raz­dvo­jan.
Naj­bo­lji svje­do­če o dra­ma­ma, ve­se­lju, ra­do­sti, tra­ge­di­ja­ma, o lje­po­ti i su­ro­vo­sti ži­vo­ta, o naj­in­tim­ni­jim tre­nu­ci­ma po­je­di­na­ca. Oni su svo­je­vr­sni dnev­ni­ci sje­ća­nja i uspo­me­na na lju­de, ali i po­sred­ni­ci iz­me­đu pro­la­zno­sti ži­vo­ta i spo­zna­je vječ­ne isti­ne. Bez ika­kve sum­nje, pe­škir spa­da u pred­met ko­ji se naj­če­šće da­ru­je na pla­ne­ti. Bi­li oni ma­li, sku­pi, jef­ti­ni, iz­ve­ze­ni, svi su dra­gi, li­je­pi, dra­go­cje­ni. Po­kla­nja­ju se ra­znim po­vo­di­ma, od be­zna­čaj­nog, pre­ko da­ro­va naj­ve­ćih svjet­skih kor­po­ra­ci­ja, sa sku­po­cje­no ve­ze­nim obi­ljež­ji­ma kom­pa­ni­ja, do raz­mje­ne dr­žav­nih zna­me­nja. Sva­ki pe­škir, kao dar, no­si od­re­đe­nu po­ru­ku: pri­ja­telj­stvo, mir, spo­koj, na­du i vje­ru u bu­duć­nost. Iako go­vo­re in­di­vi­du­al­nim iz­ra­zom i po­ru­kom, oni ko­mu­ni­ci­ra­ju uni­ver­zal­nim je­zi­kom, ra­zu­mlji­vim svim lju­di­ma na pla­ne­ti.
Ne­mo­gu­će je po­bro­ja­ti za šta se sve mo­gu upo­tri­je­bi­ti: sve­ča­ni, ob­red­ni, sva­tov­ski, ukra­sni, slav­ski, za pla­žu, tra­di­ci­o­nal­ni, ma­gij­ski, ko­zme­tič­ki, sport­ski, pe­ški­ri za be­be, za sva­ko­dnev­nu upo­re­bu... Što bi Adams Da­glas re­kao: Pe­škir je naj­ko­ri­sni­ja stvar na svi­je­tu. Pe­škir se ja­vlja da obi­lje­ži naj­zna­čaj­ni­je tre­nut­ke u ži­vo­tu sva­kog po­je­din­ca i po­ro­di­ce: ro­đe­nje, kr­šte­nje, svad­bu, vjen­ča­nje, iz­grad­nju ku­će, sla­ve, mo­li­tve, sport. Na svad­be­nim ve­se­lji­ma glav­ni je sim­bol sve­ča­no­sti: pe­škir do­bi­ja po­zi­var sva­to­va, mla­do­že­nja, sve­kar i sve­kr­va, ku­mo­vi, dje­ve­ri, po­če­sto svi sva­to­vi; nji­me se na svad­ba­ma ki­te ko­nji, fi­ja­ke­ri, da­nas auto­mo­bi­li, da­ru­ju se mu­zi­ča­ri; ve­žu se na ko­plje bar­jak­ta­ra, a u svad­be­nom ri­tu­a­lu sa­sta­vlje­ne ru­ke mla­de­na­ca po­kri­va­ju se pe­ški­rom, što ozna­ča­va po­če­tak bra­ka; oba­ve­zan je dio dje­vo­jač­ke spre­me; nji­me se po­kri­va­la škri­nja u ko­joj je spre­ma; pr­vo ši­ša­nje dje­te­ta oba­vlja kum, ko­ji na po­klon do­bi­ja pe­škir.
Za­ču­đu­ju­će je ko­li­ko su tka­ni i ve­ze­ni pe­ški­ri na­ših ba­ka bi­li jed­na­ko li­je­pi kao ovi da­na­šnji, sat­ka­ni od bo­ja i ša­ra naj­ve­ćih maj­sto­ra di­zaj­na. Svo­jim ve­zom one su mu da­va­le do­sto­jan­stvo, stva­ra­ju­ći od nje­ga kult­ni pred­met i dra­go­cje­nost. I da­nas se u ne­kim na­šim kra­je­vi­ma ruč­no iz­ra­đu­ju pe­ški­ri. Ukra­ša­va­ju se ra­znim za­ni­mlji­vim mo­ti­vi­ma, čak i ći­lim­skim ša­ra­ma, od sku­po­cje­nih ma­te­ri­ja­la, a ko­ri­ste se kao sim­bo­li sta­rih vre­me­na i obi­ča­ja.
Po­sto­je do­ku­men­ti ko­ji po­tvr­đu­ju da su voj­ni­ci uoči ra­ta uzi­ma­li ve­ze­ne pe­ški­re svo­jih dje­vo­ja­ka i sa nji­ma se vra­ća­li sa bo­ji­šta svo­jim ku­ća­ma. Da­nas su to ve­li­ke mu­zej­ske vri­jed­no­sti. Je­dan ta­kav, ko­ji se na­la­zi u po­stav­ci Na­rod­nog mu­ze­ja u Be­o­gra­du, pro­šao je u nje­dri­ma srp­skog voj­ni­ka dvi­je bit­ke, Cer i Ko­lu­ba­ru, pre­šao Al­ba­ni­ju i pre­ži­vio So­lun­ski front.
Tka­nje i iz­ra­da ve­za sma­tra­li su se pre­sti­žnim, a vez na pe­ški­ru bio je iz­raz zna­nja ili ta­len­ta žen­skog stva­ra­la­štva na se­lu. Vez je ra­đen vu­ne­nim, pa­muč­nim i sr­me­nim kon­cem. Kod nas su pe­ški­ri iz­ra­đi­va­ni u kuć­noj ra­di­no­sti od la­na, ko­no­plje i vu­ne, od si­ro­vi­na ko­je su iz­dr­žlji­ve i ko­je la­ko upi­ja­ju vo­du.
Do­ma­ći­ce su po­seb­no ve­ze­nim pe­ški­ri­ma ukra­ša­va­le svoj dom. I da­nas, po­ne­gdje, iz­nad ogle­da­la i sta­rih po­ro­dič­nih fo­to­gra­fi­ja sto­je pe­ški­ri. Sve­ča­ni pe­ški­ri se upo­tre­blja­va­ju sa­mo u iz­u­zet­nim pri­li­ka­ma. Kao iz­raz po­što­va­nja, go­sto­prim­stva i do­bro­do­šli­ce i da­nas go­sta na pra­gu do­ma­ćin­ske ku­će če­ka dje­voj­ka sa pe­ški­rom na ko­me su po­ga­ča i so. On je, iz­me­đu osta­log, oba­ve­zan u pro­to­ko­lu naj­vi­ših dr­žav­nih po­sje­ta, ali i pred­met ko­ji se naj­če­šće kra­de iz naj­ek­sklu­ziv­ni­jih ho­te­la. Bez di­le­me, pe­škir se na­met­nuo kao pre­sti­žan pred­met i u sa­vre­me­nom dru­štvu.
Ka­da bi u ne­koj ko­smič­koj ka­ta­kli­zmi ne­sta­lo sve što po­sto­ji, ostao bi po­ne­ki pe­škir. Iskre­no vje­ru­jem da će usko­ro do­spje­ti i na ne­ku naj­bli­žu pla­ne­tu, ta­man kao što će­mo i sa­mi u ne­ki no­vi ži­vot, za ko­jim žu­di­mo ili od ko­ga za­zi­re­mo. Bi­lo ka­ko, ži­vot na ovoj, ili na ne­koj dru­goj pla­ne­ti, bez pe­ški­ra, ko­ji po­sje­du­ju duh ne­pro­la­zne ot­me­no­sti, de­fi­ni­tiv­no je be­smi­slen.
(Na­sta­vi­će se)