Pri­pre­mi­la: Jo­van­ka Vu­ka­no­vić

Jed­no je si­gur­no – u pot­pu­no dru­ga­či­jem am­bi­jen­tu, ne­za­mi­sli­vom da­na­šnjim ge­ne­ra­ci­ja­ma, na­ši pre­ci su ži­vje­li sreć­ni­je ne­go mi da­nas. Bez pu­te­va, auto­mo­bi­la, te­le­fo­na, ra­di­ja i te­le­vi­zi­je, in­ter­ne­ta. Bo­so­no­gi, ili oni ma­lo bo­ga­ti­ji u opan­ci­ma, ka­sni­je u ci­pe­la­ma, ži­vje­li su čvr­sto na svo­joj ze­mlji i od ze­mlje. Ra­do­va­li se do­brom ro­du ku­ku­ru­za, ječ­ma, pše­ni­ce, ku­pa­nju u ri­je­ci ili po­to­ku, pr­vim tre­šnja­ma, a po­naj­vi­še mu­štu­lu­ku.
U ak­tu­el­nom vre­me­nu, ko­je nam nu­di mno­ge po­god­no­sti za ri­jet­ke tre­nut­ke neo­če­ki­va­ne sre­će i tra­ga­nja za no­vim kon­cep­tom sa­op­šta­va­nja naj­ra­do­sni­jih vi­je­sti, la­ga­no i ne­čuj­no iz­mi­če mu­štu­luk, je­dan od obi­čaj­nih ru­ko­pi­sa i pot­pi­sa mno­gih ge­ne­ra­ci­ja.
Ra­dost je uni­ver­zal­ni fe­no­men. Nje­na fa­sci­na­ci­ja, po­seb­no iz­ne­nad­na i neo­če­ki­va­na, sta­ra je ko­li­ko i lju­di. Njo­me su se ba­vi­li fi­lo­zo­fi, so­ci­o­lo­zi, pje­sni­ci, ali i obi­čan čo­vjek. Kul­tu­ri ži­vlje­nja ima­nent­na je i kul­tu­ra ra­do­va­nja. Svi bi da se ra­du­ju. Sva­ka­ko, tre­ba pra­vi­ti raz­li­ku iz­me­đu ba­nal­ne ra­do­sti i one ko­ja nam se de­ša­va ne­ko­li­ko pu­ta u ži­vo­tu. Upra­vo u ta­kvim ra­do­sti­ma, ko­je su neo­če­ki­va­ne, sna­žne, ja­ke, in­ten­ziv­ne, mu­štu­luk je na­šao svo­ju funk­ci­ju, svoj smi­sao i ulo­gu, svo­ju draž i lje­po­tu.
Mu­štu­luk je tur­ska ri­ječ, stvo­re­na od per­sij­skog iz­ra­za mu­žde, ra­do­sna vi­jest i tur­skog su­fik­sa lek. Bra­to­ljub Kla­ić na­vo­di da je mu­štu­luk „na­gra­da do­no­si­o­cu do­bre vi­je­sti”, a mu­štu­lug­dži­ja „pr­vi gla­snik ra­do­sne vi­je­sti, ko­me se da­je mu­štu­luk“ (Ve­li­ki rječ­nik stra­nih ri­je­či iz­ra­za i kra­ti­ca, l966). Ivan Klajn i Mi­lan Šip­ka u Ve­li­kom reč­ni­ku stra­nih re­či i iz­ra­za (2006) mu­štu­luk pre­vo­de kao: „ra­do­sna vest, do­bar glas; fi­gu­ra­tiv­no, na­gra­da ono­me ko je do­neo le­pu, ra­do­snu vest”.
Lju­di su za mu­štu­luk zna­li pri­je ne­go što su mu da­li ime. On se ja­vlja u vre­me­nu ka­da su in­for­ma­ci­je pu­to­va­le da­ni­ma, pa i mje­se­ci­ma, pre­no­še­ne od usta do usta. U ta­kvim uslo­vi­ma sva­ka vi­jest je bi­la dra­go­cje­na, po­go­to­vu ako su bi­le va­žne i ra­do­sne. Vre­me­nom taj ri­tu­al po­sta­je na­vi­ka i mi­je­nja se u skla­du sa ži­vot­nim okol­no­sti­ma, a da­ri­va­nje mu­štu­lug­dži­je pre­ra­sta u kult­ni obi­čaj.
Ko­ji su to iz­ra­zi­to ra­do­sni do­ga­đa­ji uti­ca­li da mu­štu­luk iz­ra­ste u na­šu zna­čaj­nu kul­tur­nu in­sti­tu­ci­ju, sa ka­rak­te­ri­sti­ka­ma uni­ver­zal­nog fe­no­me­na, ko­ja se uz obi­čaj­ne, kul­tu­ro­lo­ške i dru­ge raz­li­ke, pri­mje­nju­je kod mno­gih na­ro­da na pla­ne­ti? To su, pri­je sve­ga: ro­đe­nje dje­te­ta, po­vra­tak bli­ske oso­be iz ra­ta ili okon­ča­nje voj­ne oba­ve­ze, vje­rid­ba, vjen­ča­nje, upis i di­plo­mi­ra­nje na fa­kul­te­tu, voj­ni uspjeh, pre­sta­nak ra­ta, ra­zni dr­žav­ni i na­ci­o­nal­ni us­pje­si (li­te­rar­ni, kul­tur­ni, film­ski, sport­ski i sl). Da­kle, mu­štu­luk mo­že bi­ti per­so­nal­na, fa­mi­li­jar­na, tim­ska, lo­kal­na, ali i na­ci­o­nal­na i dr­žav­na ra­dost. Po­sto­je oče­ki­va­ni mu­štu­lu­ci, ko­ji iz­vje­sno do­no­se re­zul­tat i oni ko­ji su pot­pu­no iz­ne­na­đe­nje. U ova­kvoj ska­li po­seb­nih i ri­jet­ko ve­li­čan­stve­nih tre­nu­ta­ka sva­kog po­je­din­ca, sko­ro da ne­ma oso­be ko­ja ni­je za svog ži­vo­ta, po­čev od obič­nog čo­vje­ka pa do kru­ni­sa­nih gla­va, da­ri­va­la za ne­ku ra­do­snu vi­jest. Po­zna­to je da se „i od sul­ta­na uzi­mao mu­štu­luk”, a Nje­goš je za mu­štu­luk o po­gi­bi­ji Sma­il-age Čen­gi­ća, po­klo­nio jed­nom ka­lu­đe­ru iz Nik­šić­ke žu­pe svoj zlat­ni krst sa gru­di (B. Pa­vi­će­vić).
Po mu­štu­luk su išli svi: dje­ca, dje­voj­ke, od­ra­sli, ali i oni ko­ji su naj­br­ži, naj­vje­šti­ji, naj­sreć­ni­ji. Bi­lo bi pre­vi­še na­vo­di­ti šta se sve po­kla­nja­lo. Za­vi­sno od imo­vin­skog sta­nja, vri­jed­nost mu­štu­lu­ka je va­ri­ra­la od obič­nih vu­ne­nih ča­ra­pa do ni­ski du­ka­ta, par­ce­la ze­mlje, šu­me i sl. Iako u osku­di­ci, dje­voj­ke su su uvi­jek, za ra­do­snu po­ru­ku od svog dra­ga­na, da­ri­va­le vi­še ne­go što su ima­le i mo­gle. Dje­cu i omla­di­nu naj­te­že je bi­lo da­ri­va­ti. Pa ipak, za ro­đe­nje dje­te­ta, do­bi­ja­li su vri­jed­ne stva­ri, a naj­če­šće du­ka­te. Po­sto­je pri­mje­ri da su imuć­ni­je po­ro­di­ce da­ri­va­le dje­cu si­ro­ma­šnih po­ro­di­ca vri­jed­nim po­klo­ni­ma, i ta­ko pre­ko mu­štu­lu­ka po­ma­ga­li svo­jim kom­ši­ja­ma i ro­đa­ci­ma. O to­me ko­li­ko je naš na­rod ci­je­nio i po­što­vao mu­štu­luk go­vo­ri či­nje­ni­ca da se sve mo­glo za­bo­ra­vi­ti, pre­ću­ta­ti, ali obe­ća­ni dar za mu­štu­luk bi­la je sve­ti­nja ko­ja se ni­je smje­la ig­no­ri­sa­ti.
Mu­štu­luk je pra­vi pri­mjer ne­mo­ći sa­da­šnjo­sti da sa­ču­va na­sle­đe­ne da­ro­ve pro­šlo­sti. Tra­di­ci­o­nal­ni mo­del ži­vo­ta je na­ru­šen, iz­mi­je­njen i za­mi­je­njen dru­gim sa­dr­ža­ji­ma. Ostao je sa­mo emo­tiv­ni na­boj pre­ma tom fe­no­me­nu.
Ži­vi­mo u mul­ti­kon­fe­si­o­nal­nim, vi­še­na­ci­o­nal­nim i mul­ti­kul­tur­nim sre­di­na­ma, gdje za sva­ku rad­nju i do­ga­đaj, za sva­ki pra­znik i sla­vu, pri­li­ku i ne­pri­li­ku, ima­mo svo­je obi­ča­je, ali na­ža­lost, od mno­gih ne­do­volj­no pri­hva­će­ne kao za­jed­nič­ko bo­gat­stvo i ras­koš. U ta­kvom po­ret­ku stva­ri, mu­štu­luk se po­seb­no iz­dva­ja, is­ti­če i po­no­si, kao obi­čaj ko­ji ni­je pod­le­gao uti­ca­ji­ma na­ci­o­nal­nih i vjer­skih obi­ljež­ja, već se od svog po­čet­ka do da­nas, sa vr­lo ne­znat­nim raz­li­ka­ma, ko­je su vi­še re­zul­tat lo­kal­nog shva­ta­nja, po­štu­je kao za­jed­nič­ka vri­jed­nost i dra­go­cje­nost.
Ko­li­ko god to ne­ki­ma iz­gle­da­lo pre­ten­ci­o­zno, mu­štu­luk je sa et­no­lo­škog i an­tro­po­lo­škog sta­no­vi­šta i po­ro­dič­nog ži­vo­ta, iden­ti­fi­ka­ci­o­ni mar­ker na­šeg na­ro­da, pre­po­zna­tljiv, dra­go­cjen i sva­ka­ko auten­ti­čan, jer je bio du­hov­ni za­vi­čaj i obi­ljež­je ži­vot­nog skla­da, ra­do­sti, lju­ba­vi i sje­ća­nja, pa čak i stil ži­vo­ta. Taj sim­bol bli­sko­sti, srod­no­sti i pri­sno­sti, spo­na ra­đa­nja i no­vog ži­vo­ta, ni­je ni­šta dru­go do sa­ga o ra­do­sti na­šeg čo­vje­ka.
(Na­sta­vi­će se)