Pri­pre­mi­la: Jo­van­ka Vu­ka­no­vić


Ži­vot na­šeg se­la, a po­seb­no po­ljo­pri­vred­ne ra­do­ve, pra­ti­li su mno­gi li­je­pi i ko­ri­sni na­rod­ni obi­ča­ji. Je­dan od njih, a ovo je po­ku­šaj re­kon­struk­ci­je, ko­ji ne­sta­je i ko­ji je bez­ma­lo tra­jao to­kom ci­je­le go­di­ne, bi­la je mo­ba. To je do­bro­volj­na i bes­plat­na po­moć kom­ši­ji, ro­đa­ku ili pri­ja­te­lju, u oba­vlja­nju naj­ra­zli­či­ti­jih po­slo­va, ko­je ne mo­že oba­vi­ti rad­na sna­ga jed­ne po­ro­di­ce.
Naj­ka­rak­te­ri­stič­ni­je mo­be su: oko­pa­va­nje, bra­nje i ko­mi­ša­nje ku­ku­ru­za, ko­sid­ba, sku­plja­nje si­je­na, že­tva i vr­šid­ba, ber­ba ma­sli­na, gro­žđa, bra­nje i ni­za­nje du­va­na, ber­ba vo­ća... Da­kle, ne­ma po­ljo­pri­vred­ne kul­tu­re ko­ja se ob­ra­đu­je a za ko­ju se ne mo­že or­ga­ni­zo­va­ti mo­ba.
Ot­kad je vak­ta i ze­ma­na, svoj­stve­ne svim dru­štvi­ma, mo­be is­pu­nja­va­ju raz­li­či­te po­tre­be, po­ka­zu­ju ko­li­ka je me­đu­sob­na po­ve­za­nost mje­šta­na, ko­li­ko su sprem­ni na ustup­ke i po­moć jed­ni dru­gi­ma, ko­li­ko su ka­rak­ter­ni. To je in­sti­tu­ci­ja ko­ja afir­mi­še naj­kva­li­tet­ni­je ljud­ske vri­jed­no­sti i vr­li­ne; ima pri­vi­le­gi­ju da sla­vi sa­mu se­be jer se svi ra­du­ju nje­nim re­zul­ta­ti­ma. Ili, što bi se re­klo: Se­lo bez mo­be, to je isto što i hljeb bez so­li.
Za sa­zi­va­nje mo­be ne po­sto­ji pra­vi­lo: ka­da se do­ma­ćin­stvu, bez do­volj­no fi­zič­ke sna­ge ili iz dru­gih raz­lo­ga, uka­že po­tre­ba za mo­bom, ona se sa­zi­va. Ka­ko su se­la sta­ri­la, ta­ko je ko­lek­tiv­ni duh mo­be po­sta­jao sve zna­čaj­ni­ji. To po­seb­no va­ži on­da ka­da je po­treb­no za krat­ko vri­je­me oba­vi­ti obim­ne po­slo­ve, spa­sti le­ti­nu od iz­ne­nad­ne ne­po­go­de.
U na­šim kra­je­vi­ma po­seb­no se vo­di ra­ču­na o or­ga­ni­zo­va­nju mo­bi za bo­le­sne i iz­ne­mo­gle, ili za one či­ji su hra­ni­o­ci oti­šli u voj­sku (mi­lo­srd­ne mo­be). Osim na­ve­de­nih, mo­be se or­ga­ni­zu­ju za po­če­tak grad­nje po­ro­dič­nih ku­ća, za iz­li­va­nje plo­če, di­za­nje kro­va, za elek­tri­fi­ka­ci­ju, za grad­nju ško­la, me­di­cin­skih usta­no­va, za iz­grad­nju pu­te­va, vo­do­vo­da, za grad­nju vjer­skih obje­ka­ta, či­šće­nje sni­je­ga, itd.
Na mo­ba­ma je sva­ko imao pri­li­ku da se is­tak­ne: do­bar rad­nik, pje­vač, gu­slar, go­vor­nik, ša­ljiv­dži­ja, do­bra ku­va­ri­ca, ple­ti­lja.
Kod nas je naj­po­zna­ti­ja ko­sač­ka mo­ba, ko­ja se i da­nas prak­ti­ku­je. Ko­sid­ba spa­da u naj­te­že fi­zič­ke po­slo­ve, i na nju se po­zi­va­ju naj­sna­žni­ji lju­di iako sna­ga ni­je je­di­ni i naj­bit­ni­ji fak­tor da bi ne­ko bio naj­bo­lji ko­sac. Do­brog ko­sca su či­ni­li i do­bra ko­sa, kle­pac i ba­bi­ca, bru­se­vi, kva­si­li­ca. Kva­li­te­tan ita­li­jan­ski ka­me­ni brus ili be­le­gi­ja (turc.) za oštre­nje ko­se, do­sti­zao je ci­je­nu jed­nog vo­la.
Ko­mi­ša­nje ku­ku­ru­za spa­da u omi­lje­nu mo­bu, ka­ko za sta­ri­je ta­ko i za mla­đe. Ono je tra­di­ci­o­nal­no pa­da­lo u vri­je­me ka­da se dje­voj­ke uda­ju ili mom­ci že­ne, pa je ima­lo po­seb­nu draž i le­po­tu. Na po­ziv za ko­mi­ša­nje oda­zi­va­lo se ci­je­lo se­lo. Oko ve­li­ke go­mi­le ku­ku­ru­za oku­plja­li su se mom­ci i dje­voj­ke, ko­ji su pri­ča­li ša­le, po­sta­vlja­li za­go­net­ke, pje­va­li, jed­ni dru­gi­ma se udva­ra­li, fler­to­va­li, raz­mje­nji­va­li in­for­ma­ci­je, pre­pri­ča­va­li naj­no­vi­je zgo­de i do­go­dov­šti­ne svo­jih ro­đa­ka i kom­ši­ja. Za jed­nu noć, oko­mi­ša se cio ku­ku­ruz.
Žen­ske mo­be su po­seb­na pri­ča. Or­ga­ni­zu­ju se zi­mi, u re­lak­si­ra­nim uslo­vi­ma, a pre­lo je naj­po­zna­ti­je oku­plja­nje. Sa­zi­va­ju se ra­di če­šlja­nja vu­ne, gre­be­na­nja, pre­de­nja i ple­te­nja. Na pre­la se naj­ra­di­je od­la­zi­lo jer je to bi­la i po­tra­ga za lju­ba­vlju, ko­ja je osnov sva­ke čo­vje­ko­ve po­tre­be. Tra­ja­le su pre­ko ci­je­le no­ći. Ta dru­že­nja, iskon­ska i čed­na, is­pu­nja­va­la su mla­de osta­vlja­ju­ći im do­volj­no ener­gi­je za ne­ke na­por­ni­je i kva­li­tet­ni­je po­slo­ve. Uosta­lom, ni zr­no pi­je­ska ne obo­ža­va da sa­mu­je.
U uslo­vi­ma re­la­tiv­ne ne­ma­šti­ne, lju­di su na mo­ba­ma ostva­ri­va­li za­do­vo­lja­va­ju­ći ni­vo sre­će jer su mo­gli, raz­vi­ja­ju­ći po­zi­tiv­ne dru­štve­ne kon­tak­te, da po­di­je­le svo­je mi­sli, taj­ne, na­de, sno­ve i stra­ho­ve. Iza sva­ko­dne­vi­ce u ko­joj su ži­vje­li, oni su tra­ži­li ne­ku dru­gu, pot­pu­ni­ju stvar­nost, nji­ma bli­žu, ras­ko­šni­ju, kva­li­tet­ni­ju, na­sto­je­ći da ži­vo­tu pri­do­da­ju di­men­zi­ju smi­sla, zna­ča­ja, lje­po­te i ostva­re­no­sti. Ži­vje­ći u kon­zer­va­tiv­nim i za­tvo­re­nim po­ro­di­ca­ma, u uslo­vi­ma ko­ji su ne­shva­tlji­vi da­na­šnjoj omla­di­ni, u osku­di­ci sve­ga i sva­če­ga, bez kon­ta­ka­ta sa spolj­nim svi­je­tom, po­seb­no zi­mi, sva­ko oku­plja­nje u tom pe­ri­o­du zna­či­lo je, bar za tre­nu­tak, ki­da­nje ve­za sa re­al­no­šu i za­o­kret ka fik­tiv­noj stvar­no­sti.
Usu­dio bih se re­ći da su mo­be bi­le svo­je­vr­sne ško­le, po­seb­ni, iz­dvo­je­ni, neo­bič­ni uni­ver­zi­te­ti, na ko­ji­ma se iz ra­znih obla­sti sti­ca­lo zna­nje, usa­vr­ša­va­lo za­ni­ma­nje, raz­mje­nji­va­la is­ku­stva i taj­ne obi­ča­ja, iz­u­ča­va­le rad­ne i tra­di­ci­o­nal­ne vje­šti­ne, uči­la eti­ka, isto­ri­ja, to­le­ran­ci­ja.
Za­hva­lju­ju­ći mo­bi, sa­ču­va­ne su mno­ge vri­jed­ne na­rod­ne pje­sme, zdra­vi­ce, do­sjet­ke, za­go­net­ke, sta­ri ku­var­ski re­cep­ti, raz­ne igre. Mo­be su sla­vi­le be­ri­ćet, do­bar pri­nos, spo­koj, bo­gat­stvo, rad, ra­dost. Na mo­ba­ma se pra­šta­lo, mi­ri­li su se za­va­đe­ni, stva­ra­la po­bra­tim­stva, učvr­šći­va­le ve­ze. U sre­di­na­ma gdje su mo­be do­bro funk­ci­o­ni­sa­le, ni­je bi­lo tu­žbi i su­đe­nja, ne­že­nja, ve­li­kih sva­đa, raz­mi­ri­ca... Ko­li­ko su mo­ba i osta­li tra­di­ci­o­nal­ni obi­ča­ji zna­čaj­ni za sva­ku za­jed­ni­cu, naj­bo­lje go­vo­ri iz­re­ka: Bo­lje ze­mlju pro­da­ti ne­go obi­čaj iz­gu­bi­ti.
Kao di­ja­log sa stvar­no­šću, mo­ba je mo­gla da uđe u du­el sa sva­kom mu­kom, vre­men­skom ne­po­go­dom, ljud­skim ne­ma­rom. Uči­la je lju­de da bu­du str­plji­vi, to­le­rant­ni, ne­se­bič­ni, i bo­lji jed­ni pre­ma dru­gi­ma – Dr­vo se na dr­vo osla­nja a čo­vjek na čo­vje­ka.
(Na­sta­vi­će se)