Pi­še: Ve­se­lin La­za­re­vić


Pri­je ne­go što na­sta­vi­mo vi­đe­nje Dra­ga­na La­ki­će­vi­ća o opu­su Alek­san­dra Le­sa Iva­no­vi­ća mo­ra­mo na­gla­si­ti da u ve­ći­ni nje­go­vih pje­sa­ma do­mi­ni­ra­ju de­ta­lji od ko­jih se gra­de ni­zo­vi sli­ka kao mo­gu­će kon­struk­ci­je do­ži­vlja­ja svi­je­ta, do­ži­vlja­ja pat­nje, do­ži­vlja­ja lju­ba­vi, do­ži­vlja dje­tinj­stva, do­ži­vlja­ja stva­ra­nja...
Me­đu­tim, ov­dje se ne te­ži is­klju­či­vo ka „us­po­sta­vlja­nju vla­sti­te po­e­ti­ke”, ne­go se u pr­vi plan na­me­će že­lja za de­kom­po­zi­ci­jom se­be i svog dvoj­ni­ka, ko­ji je­ste nje­gov od­raz u ogle­da­lu, ali i sli­ka og­nji­šta, bo­la, tu­ge, ra­do­sti.., ka­ko bi se do­pr­lo u svje­to­ve stvar­nog, ma­što­vi­tog, fik­tiv­nog, mit­skog, sim­bo­lič­kog... To je moj uti­sak, ne zna­či da je ta­čan, ali je uti­sak.
Dra­gan La­ki­će­vić da­lje pi­še: „U to­ku pje­sme kao da se grup­ni por­tret su­ža­va ka sve ma­njem bro­ju „mir­nih, do­brih lju­di”, a ta­ko se po­ste­pe­no pri­bli­ža­va psi­ho­e­mo­tiv­nom por­tre­tu jed­nog: auto­por­tre­tu su­bjek­ta i pje­sni­ka.
Je­zgro fi­gu­ra­tiv­nog pri­ka­za „mir­nih, do­brih lju­di” na­la­zi se u sre­di­šnjoj, naj­ši­roj stro­fi (od osam sti­ho­va), či­je su sli­ke i zna­če­nja raz­bo­ko­re­ni. Li­ca su pri­ka­za­na „sa obra­zi­ma uve­lim i žu­tim”, ka­rak­te­ri: „ne ču­je im se ni smi­je­ha ni pla­ča”, ali naj­vi­še pje­snič­ke stvar­no­sti ima u po­re­đe­nju sa „sa­mot­nom i di­vljom dra­čom” ko­ja ži­vi na pe­ri­fe­ri­ji, da­lje od ure­đe­nih par­ce­la, su­vi­šna kao sva­ki ko­rov i ne­pri­mjet­no di­vlje ra­sti­nje”, „ali sa bo­dlja­ma unu­tar okre­nu­tim, / da ni­jed­na ni­ko­ga ne ogre­be i da ni­jed­nom ni­ko­ga ne ubo­du / do sa­mo svo­je ro­đe­no sr­ce i se­be”.
Po­vre­đi­va­nje sop­stve­nog sr­ca, tj. Svo­je emo­tiv­no­sti i sa­mo­svi­je­sti – po­seb­na je di­men­zi­ja u zna­če­nji­ma pje­sme i u por­tre­tu „mir­nih, do­brih lju­di”. Nji­hov bla­gi od­nos pre­ma su­ro­vom spolj­nom svi­je­tu su­pro­tan je u od­no­su pre­ma svom unu­tra­šnjem svi­je­tu. U či­nje­ni­ci da mo­žda „oni” – ima­ju jed­ni­nu – amo svo­je ro­đe­no sr­ce i se­be”, na­la­zi se zna­če­nje svo­đe­nja grup­nog por­tre­ta na po­je­di­nač­ni. Kao da svi „lju­di-sjen­ke” ima­ju sa­mo jed­no isto sr­ce.
Od tog por­tre­ta-zna­če­nja pje­sma se, u po­sled­nje dvi­je stro­fe „vra­ća” na ši­ri plan, u kon­tekst spolj­nog svi­je­ta i ži­vo­ta „u vječ­noj gu­žvi i vre­vi ovog svi­je­ta”. Pret­po­sled­nja stro­fa i svo­jom ob­gr­lje­nom ri­mom ozna­ča­va ve­či­to tra­ja­nje „usa­mlje­nih i bo­nih”, „jer ni­kog oni ni lak­tom ne do­dir­nu”. A to zna­či da ne ne­sta­ju. I ka­da „umru, slo­mlje­ni i uve­li”, i ka­da „ob­ja­ve cr­ni, po­smrt­ni pla­kat / da su i oni sa na­ma ži­vje­li” – osta­je da tra­je nji­ho­va po­je­di­nač­na, ne­u­po­re­di­va po­seb­nost i vri­jed­nost ko­jom se ba­vi ova pje­sma”.
Knji­žev­nik Mla­den Lom­par, u stu­di­ji „Li­kov­nost sti­ho­va Alek­san­dra Le­sa Iva­no­vi­ća”, pi­še: „Alek­san­dar Iva­no­vić je bio sli­kar, či­jih li­kov­nih ostva­re­nja ne­ma. Ili, da bu­dem pre­ci­zni­ji, ja ih ni­je­sam vi­dio. Me­đu­tim, vi­zu­el­nost je pu­na nje­go­va po­e­zi­ja. Ne slu­čaj­no, u jed­nom ese­ju iz 1984. go­di­ne, ko­ji je pra­tio iz­lo­žbu Ce­ti­nje i li­kov­na umjet­nost iz­me­đu osta­log, za­pi­sao sam L: „... stva­ra­o­ca na ovim pro­sto­ri­ma ni­je mi­mo­i­la­zi­lo usa­mlje­nič­ko ogor­če­nje. Ne­ki su, bje­že­ći od po­vr­šno­sti sre­di­ne, uto­nu­li u sop­stve­ne ko­šma­re ili ko­nač­nost. Zna­li su bes­po­vrat­no za­la­ga­ti svo­je mo­guć­no­sti, što­vi­še, tr­pje­ti ha­ra­nje stvar­no­sti da bi ri­je­ši­li go­lu eg­zi­sten­ci­ju. Za ovo ne­ma ljep­šeg pri­mje­ra od po­smrt­nog pi­sma Alek­san­dra Iva­no­vi­ća: „Do­la­zi je­sen, pa zi­ma... sa ma­gla­ma, sa ki­šom, s me­ća­vom. To je nji­ho­va oba­ve­zna prat­nja. A ka­da stig­nu, za­te­ći će kod me­ne: bo­lest, si­ro­ma­štvo, bri­ge. To je opet mo­ja oba­ve­zna pat­nja... Mo­žeš mi­sli­ti ka­ko će to bi­ti za­ni­mljiv pri­zor ka­da se obje pat­nje uhva­te za ru­ke i za­i­gra­ju oko me­ne vr­zi­no ko­lo... ci­je­log ži­vo­ta ne uspjeh da od­go­net­nem tu, za me­ne ner­je­ši­vu za­go­net­ku: ka­ko na po­šten na­čin, ne šte­de­ći trud i da­ju­ći uvi­jek kva­li­te­tan uči­nak, za­ra­di­ti do­volj­no za ži­vot. Od svih mno­go­broj­nih pu­te­va ko­ji vo­de ostva­re­nju tog ci­lja, ja sam iz­gle­da, iza­brao je­di­ni po­gre­šni...”
Uz ovaj por­tret umjet­ni­ka sto­ji i nje­go­va pje­sma „Lju­di sjen­ke” (...).
Na­ža­lost, Alek­san­dra Iva­no­vi­ća ni­ka­da ni­je­sam lič­no po­zna­vao. Ali sam ga sri­je­tao u mi­mo­gre­du, ce­tinj­skim uli­ca­ma, vit­kog i go­spod­stve­nog. I da­nas je nje­go­vo Ce­ti­nje slič­no onom sta­rom. A mi­sao sve­mu je isti, kao u Le­so­vim sli­ka­ma iz pje­sme „Lju­di i ri­je­ka”:
Sve je to isto ci­je­lo­ga vi­je­ka:
Ži­ve i umi­ru lju­di, i te­če is­pod mo­sta ri­je­ka,
I smje­nju­ju se že­ga i stu­di.
I zu­re lju­di u vo­du što pro­ti­če,
U vir du­bo­ki od pre­da­ka gle­dan,
I po­na­vlja­ju sta­re zna­ne pri­če
i umi­ru je­dan po je­dan.
I ta­ko se tu pra­zno, tu­po tra­je,
i do spa­se­nja oda­tle ne­ma sta­ze:
ri­je­ka te­če, o te­če i osta­je, a lju­di sto­je, o sto­je i od­la­ze.
Ce­ti­nje, jun 2005.
(Na­sta­vi­će se)