Pri­pre­mi­la: Jo­van­ka Vu­ka­no­vić


Ći­lim je sta­ri si­no­nim za lje­po­tu i na­čin da se lju­di­ma po­ka­že šta je od iz­gu­blje­nog ra­ja ili dže­ne­ta osta­lo. Kao ve­li­ka umjet­nič­ka vri­jed­nost, ro­dio se iz vje­či­te čo­vje­ko­ve po­tre­be da se tak­mi­či sa pri­ro­dom u stva­ra­nju naj­ljep­ših mo­ti­va i bo­ja. Na­stao na raz­me­đi dru­gog i tre­ćeg vi­je­ka pri­je no­ve ere na pro­sto­ru Ka­spij­skog je­ze­ra i ar­me­nij­skih vr­le­ti, ći­lim se da­nas iz­u­ča­va na pre­sti­žnim svjet­skim uni­ver­zi­te­ti­ma. Po mi­šlje­nju is­tak­nu­tih bal­kan­skih et­no­gra­fa i et­no­lo­ga, ći­lim je (per­sij­ski – gi­lim, ge­lim; tur­ski – ki­lim, ke­lim) u na­še kra­je­ve do­šao sa tur­skim osva­ja­njem, ma­da ima i onih ko­ji ospo­ra­va­ju ta­kvu te­zu, ali bez do­volj­no ar­gu­me­na­ta.
Na pro­sto­ru Bal­ka­na, smje­šte­nom iz­me­đu Is­to­ka i Za­pa­da, stvo­re­na je auten­tič­na umjet­nost tka­nja ći­li­ma. Et­no­lo­zi naj­če­šće go­vo­re i pi­šu o pi­rot­skom, bo­san­skom, voj­vo­đan­skom, san­džač­kom, sla­von­skom i lič­kom ći­li­mu. Sva­ko pod­ruč­je na ko­me se oču­va­la tra­di­ci­ja nji­ho­ve pro­iz­vod­nje ima svo­je po­seb­no­sti i ka­rak­te­ri­sti­ke, što im da­je lo­kal­nu auten­tič­nost i vred­nost. Sva­ki ima svo­ju ma­gi­ju, ko­ja u čo­vje­ku bu­di na­dah­nju­ju­ća osje­ća­nja o ne­pro­la­zno­sti li­je­pog i uz­vi­še­nog, o za­tvo­re­nom kru­gu du­ha, o stva­ra­lač­koj bla­go­de­ti ge­ni­jal­nih tka­lja da udah­nu ži­vot vu­ne­nom ple­ti­vu. Sa neo­bič­nim i iz­van­red­no ugra­đe­nim mo­ti­vi­ma i sklad­nim bo­ja­ma, ći­li­mi iz­gle­da­ju kao tro­di­men­zi­o­nal­na sli­ka.
Ći­lim je uni­ver­zal­na pro­stir­ka, sa dva glat­ka iden­tič­na li­ca, na ko­joj se oku­plja po­ro­di­ca. On je nul­ta tač­ka svih va­žni­jih zbi­va­nja u ku­ći – do­go­vo­ra, spo­ra­zu­ma, po­mi­re­nja, ra­đa­nja... Na nje­mu se bra­ti­mi, ugo­va­ra se uda­ja i že­nid­ba, osta­vlja ama­net po­tom­ci­ma; on je sve­to i ma­gič­no mje­sto, la­ko pre­no­siv i do­sto­jan lju­ba­vi i di­vlje­nja u svo­joj oda­no­sti lje­po­ti i iz­dr­žlji­vo­sti. Sva­ki pro­vo­ci­ra naj­ljep­še pri­mje­re pri­ro­de na pla­ne­ti i bez ri­je­či pri­ča svo­ju ori­gi­nal­nu pri­ču, dru­ga­či­ju u raz­li­či­tim epo­ha­ma. Na pro­sto­ru Bal­ka­na, smje­šte­nom iz­me­đu Is­to­ka i Za­pa­da, stvo­re­na je auten­tič­na umjet­nost tka­nja ći­li­ma. Et­no­lo­zi naj­če­šće go­vo­re i pi­šu o pi­rot­skom, bo­san­skom, voj­vo­đan­skom, san­džač­kom, sla­von­skom i lič­kom ći­li­mu. Sva­ko pod­ruč­je na ko­me se oču­va­la tra­di­ci­ja nji­ho­ve pro­iz­vod­nje ima svo­je po­seb­no­sti i ka­rak­te­ri­sti­ke, što im da­je lo­kal­nu auten­tič­nost i vri­jed­nost.
Kod nas je iz­ra­da ći­li­ma žen­ski po­sao, a teh­ni­ka tka­nja osta­la je go­to­vo ista od na­stan­ka. Ru­ko­tvo­ri­le su ga da­ro­vi­te tka­lje, ko­je su od jed­no­stav­nog tkač­kog pro­iz­vo­da pra­vi­le umjet­nič­ko dje­lo. Po­treb­ni su mje­se­ci iz­u­zet­no te­melj­nog, spo­rog i mu­ko­trp­nog ra­da za je­dan ći­lim pro­sječ­ne ve­li­či­ne, zbog če­ga no­vac iz­dvo­jen za ku­po­vi­nu ni­ka­da ne mo­že bi­ti ade­kvat­na na­gra­da za ulo­žen rad, po­go­to­vo što je umjet­nič­ka vri­jed­nost da­le­ko ve­ća od ma­te­ri­jal­ne. „Sa­mo oni ko­ji po­štu­ju ruč­ni rad, zna­ju ka­ko je te­ško od klup­če­ta kon­ca iza­tka­ti ći­lim. Ko­li­ko ne­pro­spa­va­nih no­ći, uko­če­nih le­đa, iz­bo­de­nih pr­sti­ju i umor­nih oči­ju”.
Str­plji­vo, ne­pod­no­šlji­vom la­ko­ćom, po­la­ga­no, urav­no­te­že­no, bez žur­be, igra­ju­ći se osje­ća­nji­ma lju­ba­vi i stra­sti, sva­ka tka­lja je gra­di­la ko­lo­rit­ni pej­zaž na plat­nu, pre­tva­ra­ju­ći re­al­nost u nad­re­al­nu ze­malj­sku i ne­be­sku fan­ta­sti­ku; ve­što spa­ja­ju­ći iskon­sku lje­po­tu, uno­se­ći u to što ra­de se­be sa­me sa vr­li­na­ma do­sto­jim čo­vje­ka. San­ti­me­trom se ne slu­ži­mo, već oči­ma po­de­ša­va­mo sve di­men­zi­je, ri­je­či su jed­ne tka­lje. Tka­nje je stva­ra­nje no­vog ži­vo­ta, no­vog do­ma, po­ro­da i bo­gat­stva.
Sva­ki ći­lim ima svo­ju ša­ru, svo­je dis­kret­ne bo­je, me­đu ko­ji­ma do­mi­ni­ra cr­ve­na, u svim ni­jan­sa­ma, kao bo­ja lju­ba­vi, za­tim bi­je­la i cr­na. Ša­re na ći­li­mu, pr­o­že­te na­iv­nom či­sto­tom i ne­po­sred­nim lir­skim za­no­som, osta­vlja­ju uti­sak me­di­ta­tiv­ne im­pre­si­je, ču­de­sne i ne­sva­ki­da­šnje fan­ta­sti­ke. Sva­ka ša­ra ima zna­če­nje i svo­ju du­hov­nu po­ru­ku: za sve­kr­vu, mu­ža, si­na, voj­ni­ka, ve­re­ni­ka, za dr­ža­vu, kru­nu...
Vr­sni po­zna­va­lac or­na­men­ti­ke, Je­li­ca Be­lo­vić Ber­na­dži­kov­ska, raz­vr­sta­va ša­re ći­li­ma u pet pe­ri­o­da: mi­to­lo­ški, hri­šćan­ski, tur­ski, kla­sič­ni i mo­der­ni. Na­rav­no, vre­me­nom su se uti­ca­ji pre­pli­ta­li pa su ta­ko tka­lje sa Bal­ka­na tra­di­ci­o­nal­nu na­rod­nu ša­ru obo­ga­ti­le mo­ti­vi­ma ori­jen­ta, Da­le­kog is­to­ka, Vi­zan­ti­je, Per­si­je, hri­šćan­stva, či­me je stvo­re­na no­va ori­gi­nal­na tvo­re­vi­na.
Od svo­ga po­čet­ka, ći­lim je imao va­žnu ulo­gu u dru­štve­nom ži­vo­tu, a no­tu im­pre­siv­no­sti i sim­bo­lič­nog pre­sti­ža za­dr­žao je u go­to­vo svim epo­ha­ma. Bio je od­u­vi­jek skup pro­iz­vod, do­stu­pan sa­mo od­re­đe­nom pri­vi­le­go­va­nom kru­gu fa­mi­li­ja, zbog če­ga je imao sta­tus kult­nog po­klo­na za sva vre­me­na i sve dru­štve­ne slo­je­ve. U svad­be­nim obi­ča­ji­ma sko­ro oba­ve­zan, naj­dra­go­cje­ni­ji i naj­luk­su­zni­ji dio mi­ra­za („dje­voj­ka ko­ja ni­je zna­la tka­ti ći­lim, te­ško se uda­va­la”).
Ći­lim se da­nas iz­u­ča­va na pre­sti­žnim svjet­skim uni­ver­zi­te­ti­ma.
Kao sta­tu­sni sim­bol za po­seb­ne i sve­ča­ne pri­li­ke, pra­zni­ke i sla­vlja, nji­me su se, kra­jem 19. i 20. vi­je­ka, de­ko­ri­sa­le po­zor­ni­ce za ma­sov­ne jav­ne po­li­tič­ke i kul­tur­ne ma­ni­fe­sta­ci­je, či­me mu je da­to zna­če­nje na­ci­o­nal­nog obi­ljež­ja. Pri­li­kom in­di­vi­du­al­nih ili ma­sov­ni­jih mi­gra­ci­ja, kao amaj­li­ja za­vi­ča­ja i na­ci­o­nal­nog iden­ti­te­ta, ći­lim je bio dio oba­ve­znog pr­tlja­ga.
Ći­lim je za­pis ži­vo­ta, na­ša je­din­stve­na i van­vre­men­ska ta­pi­ja da ni­smo od ju­če, on je svet­ko­vi­na na­še kul­tur­ne ba­šti­ne, sa sna­gom pe­ča­ta na­ci­o­nal­nog auto­ri­te­ta. On je ema­na­ci­ja du­hov­ne vri­jed­no­sti na­ših že­na i ni­kad is­pri­ča­na pri­ča.
KRAJ