Pi­še: Ve­se­lin La­za­re­vić


Sim­bo­li­ku Alek­san­dra Le­sa Iva­no­vi­ća ne tre­ba iš­či­ta­va­ti u nje­noj po­jed­no­sta­vlje­no­sti, ka­ko se na­me­ću u pr­vi mah sva ta neo­bič­na po­en­ti­ra­nja, već u smi­slu klju­če­va ko­ji otva­ra­ju vra­ta za ra­zu­mi­je­va­nje nje­go­vih sti­ho­va, ko­ji se do­i­mlju kao te­žnja ka le­pr­ša­vo­sti, ka lje­po­ti ko­ja je svje­sna i svog na­sta­ja­nja i svog po­sto­ja­nja.
Mo­žda i zbog to­ga, mi­šlje­nja sam, vr­lo če­sto osje­ća­nje iš­či­ta­va­nja mu­dro­sti ko­ja do­pi­re do „be­za­zle­nog li­sta har­ti­je” i ko­ja je tra­ga­nje za iz­vje­snim ima­gi­nar­nim, ili, oko­šta­lim ob­li­ci­ma ži­vlje­nja ljud­skog stvo­ra u sra­zmje­ri s pri­ro­dom i sa sa­mim so­bom, sa svo­jom te­žnjom da ne­što stvo­ri ili ostva­ri ka­ko bi do­re­kao svo­je eg­zi­sti­ra­nje...
Ste­van Ra­ič­ko­vić, u tek­stu „O jed­noj pje­smi Alek­san­dra Iva­no­vi­ća“, iz­me­đu osta­log, pi­še:
„Sav pe­snik Alek­san­dar Iva­no­vić vi­di se kao na dla­nu: to je za me­ne tač­no de­set pe­sa­ma, od de­se­tak do dva­de­se­tak sti­ho­va sva­ka. Sve ono dru­go, a ni to­ga u Iva­no­vi­ća ne­ma baš na­pre­tek, go­vo­ri u pri­log jed­noj ras­pro­stra­nje­noj i ka­rak­te­ri­stič­noj oso­bi­ni pje­sni­ka, iz­ra­zi­tih li­ri­ča­ra po vo­ka­ci­ji: u spon­ta­nom od­no­su pre­ma po­et­skoj ma­te­ri­ji – ko­ja se u ova­kvim slu­ča­je­vi­ma kao što je naš go­to­vo i bu­kval­no po­kla­pa sa či­nje­ni­com iz ži­vo­ta – ne­u­po­re­di­vo su broj­ni­ji pro­ma­ša­ji ne­go po­go­ci. Jer po­go­dak u lir­skoj pje­smi je – ne­ma dru­ge – sa­mo onaj u sam cen­tar.
Na­veo bih na­slo­ve tih de­set pje­sa­ma, jer kad go­vo­rim o po­et­skom li­ku Alek­san­dra Iva­no­vi­ća, imam sa­mo njih pred oči­ma. To su, u slo­bod­nom re­do­sle­du: Dvi­je ja­si­ke, Je­sen, Lo­kva, Otva­ra­nje jed­nog pro­zo­ra pred za­la­zak sun­ca, Slo­mlje­nom ok­nu, Lju­di-sjen­ke, Ju­tro pod Voj­ni­kom, Oblak, Po­to­nja ura Ra­da To­mo­va, a pre svih – Ka­ri Ša­ba­no­vi.
Za­i­sta ih ne­ma mno­go, ali ih ima sa­svim do­volj­no da nas Alek­san­dar Iva­no­vić s pra­vim raz­lo­gom oku­pi ov­dje, na svom Ce­ti­nju, de­set go­di­na po­sle svog ne­stan­ka. I sam taj vre­men­ski in­ter­val, ko­ji ni­je ma­li, una­pri­jed go­vo­ri u pri­log to­me da je po­e­zi­ja ovog pje­sni­ka pro­šla kroz pr­vu, naj­kri­tič­ni­ju, pro­ve­ru.
Već sam od svih Iva­no­vi­će­vih stro­go iza­bra­nih pje­sa­ma po­seb­no iz­dvo­jio onu sa na­slo­vom Ka­ri Ša­ba­no­vi. Bar za me­ne, ni­ma­lo slu­čaj­no, ja bih se na­da­lje, u ovom svom krat­kom slo­vu, sa­mo na njoj za­dr­žao.
Ova pje­sma, po mom mi­šlje­nju, po­sje­du­je ne­ka od onih ta­ko­zva­nih za­go­net­nih svoj­sta­va ko­ji se ne da­ju tač­no od­re­di­ti i ime­no­va­ti, ali za ko­je smo svje­sni da u pje­smi po­sto­je kao „ne­što“ što nas mag­net­ski pri­vla­či i ve­zu­je za nju, na ta­kav na­čin, da nas po­seb­no go­to­vo raz­re­ša­va i bi­lo ka­kve po­tre­be da se u su­mu onih ri­je­či ko­je se na­la­ze u pje­smi udu­blju­je­mo ili da o nji­ma na­knad­no raz­mi­šlja­mo (...). Fa­bu­la ove pje­sme je pro­sta i u su­šti­ni po­či­va sa­mo na jed­noj (ali za­i­sta le­poj) sli­ci, ko­ja se ja­vlja u dva ma­ha, u dve va­ri­jan­te: pr­vi put kao pra­va sli­ka – di­rekt­no iza­zva­na iz ži­vo­ta, dru­gi put kao njen ne­ga­tiv – u ulo­zi sim­bo­la (...).
Ve­ri­fi­ka­ci­ja ove pje­sme go­to­vo ni­jed­nim svo­jim ele­men­tom ne skre­će na se­be pa­žnju: pje­sma se me­trič­ki rav­no kre­će u sa­svim pra­vil­nim de­se­ter­ci­ma (aso­ci­ra­ju na Je­se­nji­na u Pe­ši­će­vom pre­vo­du), ri­me su po­zna­te i bez ijed­nog iz­ne­na­đe­nja, lek­si­ka je stan­dard­na i uglav­nom is­po­moć­na – u slu­žbi de­skrip­ci­je.
Pa ipak bih ja ono „ne­što“ po­tra­žio baš u ovoj po­sled­njoj od­red­ni­ci, u jed­nom lek­sič­kom spre­gu za ko­ji mi se či­ni da je svo­jim dvo­stru­kim re­fren­skim pri­su­stvom pro­žeo i ozvu­čio či­ta­vu ovu pje­smu jed­nim za­i­sta iz­u­zet­nim me­lo­dij­sko-ko­lo­rit­nim va­le­rom.
Ri­ječ je na­rav­no o spre­gu – ka­ri Ša­ba­no­vi.
Ako bi­smo ri­ječ ka­ri (ita­li­jan­ski car­ro) za­mi­je­ni­li ne­kim uobi­čaj­ni­jim (knji­žev­nim) si­no­ni­mom iz na­šeg je­zi­ka, a Ša­ba­no­vi ta­ko­đe jed­nim od ras­pro­stra­nje­ni­jih lič­nih do­ma­ćizh ime­na – da li bi naš do­ži­vljaj ove pje­sme bio isti?
Re­ci­mo: ko­la Jo­va­no­va.
Ni­je uput­no, čak je gru­bo i sa pri­mje­som ne­ke vr­ste estet­skog (da ne ka­žem i du­hov­nog) na­si­lja, vr­ši ova­kva po­i­gra­va­nja sa jed­nim odav­na po­sto­je­ćim po­et­skim – i to još dra­gim – tek­stom.
Ali ni­sam mo­gao da odo­lim a da i u ova­kvoj, jav­noj i pi­sme­noj for­mi, ne dam odu­ška jed­noj svo­joj sta­roj, skri­ve­noj pri­mi­sli, na ovu istu te­mu, ko­ja mi se ja­vlja, re­ci­mo, kad god či­tam, po­na­vljam po­lu­gla­sno ili ču­jem od dru­gih, jed­nu od naj­lo­ep­ših pe­se­ma na­šeg je­zi­ka San­ta Ma­ri­ja de­la Sa­lu­te, La­ze Ko­sti­ća (...).
Na sli­čan na­čin je ta­ko ne­što, za se­be, ura­dio i skrom­ni Alek­san­dar Iva­no­vić, u pje­smi Ka­ri Ša­ba­no­vi. Na­rav­no, s jed­nim sa­svim dru­ga­či­jim pri­zvu­kom, spu­šta­ju­ći svo­ju stvar na ze­mlju, u lo­kal­ni am­bi­jent, u spe­ci­fič­ne ri­je­či i fra­zu jed­nog kra­ja, da ne ka­žem – jed­ne uli­ce (ili da se po­slu­žim sa­mim pje­sni­ko­vim od­re­đe­njem – jed­ne dža­de)...
(Na­sta­vi­će se)