PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Naš po­zna­ti pu­bli­ci­sta i po­pu­la­ri­za­tor na­u­ke, Vo­ji­slav-Bu­do Gle­dić, do sa­da je ob­ja­vio pre­ko pe­de­set sa­mo­stal­nih na­slo­va, u ko­ji­ma je opi­sao ži­vot i stva­ra­la­štvo naj­ve­ćih do­ma­ćih i stra­nih na­uč­nih umo­va. Ne­ke od tih knji­ga, sa nje­go­vim uvi­jek lju­ba­znim odo­bre­njem, felj­to­ni­zi­ra­li smo na ovom mje­stu, a Gle­dić je na­ro­či­to po­stao po­znat po edi­ci­ji „Ve­li­ka­ni srp­ske na­u­ke”, ko­ju su u osam knji­ga ob­ja­vi­le ugled­ne iz­da­vač­ke ku­će „Štam­par Ma­ka­ri­je” iz Be­o­gra­da i pod­go­rič­ki „Ok­to­ih”.
Tre­nut­no za štam­pu pri­pre­ma knji­gu o ve­li­ka­ni­ma an­tič­ke na­u­ke, iz či­jeg ru­ko­pi­sa nam je ustu­pio od­lo­mak, ko­ji či­ni sa­dr­žaj ovog felj­to­na. Bio je, pod­sje­ti­mo, pro­fe­sor ma­te­ma­ti­ke i dru­gih pred­me­ta u ce­tinj­skoj Gim­na­zi­ji i ta­mo­šnjoj teh­nič­koj ško­li. Gle­dić je član Udru­že­nja knji­žev­ni­ka Cr­ne Go­re i Sa­ve­za no­vi­na­ra Sr­bi­je i Cr­ne Go­re.
Po­sli­je ve­li­kog osva­jač­kog po­ho­da Alek­san­dra Ma­ke­don­skog (356-323. g. pri­je n.e), sta­ri an­tič­ki svi­jet je do­ži­vio te­melj­ne pro­mje­ne na svim pod­ruč­ji­ma ma­te­ri­jal­nog i du­hov­nog ži­vo­ta. Grč­ka kul­tu­ra, na­u­ka i fi­lo­zo­fi­ja su se pro­ši­ri­le na ve­o­ma pro­stra­no pod­ruč­je u Azi­ji i Egip­tu. Ot­po­če­lo je pro­ži­ma­nje ra­znih ci­vi­li­za­cij­skih i kul­tur­nih uti­ca­ja, ali je, ipak, do­mi­nant­nu ulo­gu ima­la grč­ka kul­tu­ra. Nje­na du­hov­na do­stig­nu­ća su se u to do­ba, po­zna­tom po ime­nu he­le­ni­zam, br­zo pro­ši­ri­la po svim obla­sti­ma ko­je je osvo­jio Alek­san­dar Ma­ke­don­ski, a ko­je su na­kon nje­go­ve smr­ti me­đu so­bom po­di­je­li­le nje­go­ve voj­sko­vo­đe (di­ja­do­si). Po­seb­no mje­sto je do­bio Egi­pat, i na­ro­či­to nje­go­va pre­sto­ni­ca Alek­san­dri­ja, grad ko­jeg je 333. go­di­ne pri­je n.e. po­di­gao Alek­san­dar na ušću Ni­la u Sre­do­zem­no mo­re. U tom ve­li­kom ko­smo­po­lit­skom gra­du je po­dig­nu­to mno­go ve­o­ma zna­čaj­nih kul­tur­nih usta­no­va me­đu ko­ji­ma je po­seb­no mje­sto za­u­zi­mao Mu­ze­on. Bi­la je to pr­va sta­ra vi­so­ka ško­la (uni­ver­zi­tet) i aka­de­mi­ja na­u­ka. Tu su ži­vje­li i stva­ra­li naj­po­zna­ti­ji svjet­ski na­uč­ni­ci an­tič­kog vre­me­na ko­ji su ostva­ri­li ve­li­ki broj iz­van­red­no vri­jed­nih re­zul­ta­ta na mno­gim pod­ruč­ji­ma na­u­ke i umjet­no­sti. Ta­da su, za­pra­vo, i na­sta­le po­je­di­nač­ne, po­seb­ne na­u­ke ko­je su se iz­dvo­ji­le iz fi­lo­zo­fi­je kao nje­nog du­go­vje­kov­nog sa­stav­nog, ne­ras­ki­di­vog di­je­la.
U po­čet­ku su u Alek­san­dri­ju (ko­jom je vje­ko­vi­ma vla­da­la di­na­sti­ja Pto­lo­me­ja) do­la­zi­li na­uč­ni­ci i umjet­ni­ci iz Grč­ke, gdje su do­bi­li kla­sič­no obra­zo­va­nje. Na­ro­či­to tre­ba iz­dvo­ji­ti mno­go­broj­ne uče­ni­ke iz Pla­to­no­ve Aka­de­mi­je i Ari­sto­te­lo­vog Li­ke­ja. Oni su ste­kli ve­o­ma so­lid­no obra­zo­va­nje i bi­li spo­sob­ni ne sa­mo da ga pre­no­se na mno­go­broj­ne uče­ni­ke, želj­ne zna­nja, već i da ga da­lje raz­vi­ja­ju na mno­gim pod­ruč­ji­ma. U Alek­san­drij­skom Mu­ze­o­nu, toj naj­zna­čaj­ni­joj an­tič­koj ško­li, vla­da­li su ve­o­ma po­volj­ni uslo­vi za ži­vot i rad mno­go­broj­nih na­uč­ni­ka i umjet­ni­ka. Bi­li su ma­te­ri­jal­no obez­bi­je­đe­ni, ima­li dr­žav­ni pa­tro­nat, pa su se mo­gli ne­sme­ta­no po­sve­ti­ti pod­ruč­ji­ma ko­ja su iza­bra­li za svoj ži­vot­ni po­ziv. U Alek­san­dri­ji je po­sto­ja­la ve­o­ma do­bro opre­mlje­na astro­nom­ska op­ser­va­to­ri­ja na ko­joj su vr­še­na stal­na i si­ste­mat­ska po­sma­tra­nja ne­be­skih po­ja­va i kre­ta­nja ne­be­skih ti­je­la. Bi­lo je, ta­ko­đe, do­sta ure­đe­nih ka­bi­ne­ta, po­seb­nih pro­sto­ri­ja za bi­o­lo­ška i me­di­cin­ska is­tra­ži­va­nja (sa­le za se­ci­ra­nje), ta­ko da su se tu po­če­li vr­ši­ti i pr­vi eks­pe­ri­men­ti iz­u­zet­no zna­čaj­ni za raz­voj po­je­di­nih pri­rod­nih na­u­ka.
Od Pla­to­no­vih uče­ni­ka, aka­de­mi­ča­ra, ov­dje iz­dva­ja­mo sa­mo He­ra­kli­da sa Pon­ta (ži­vio u IV vi­je­ku pri­je n.e.) i Eudok­sa sa Kni­da (oko 408–355. g. pri­je n.e.), ko­ji su da­li zna­tan do­pri­nos ta­da­šnjoj astro­no­mi­ji. He­ra­klid je bio pod ve­li­kim uti­ca­jem pi­ta­go­rej­skog uče­nja, po­seb­no onog što ga je iz­no­sio Ek­fant; ostao je po­znat kao na­uč­nik ko­ji je na­či­nio niz ot­kri­ća u astro­no­mi­ji. Nje­ga je in­te­re­so­va­lo ka­ko da ri­je­ši glav­ni Pla­to­nov na­uč­ni pro­blem: „Ko­je hi­po­te­ze rav­no­mjer­nih i re­gu­li­sa­nih kre­ta­nja tre­ba for­mu­li­sa­ti ta­ko da nji­ho­ve po­slje­di­ce ne pro­ti­vr­je­če po­ja­va­ma.“ Do­šao je na ide­ju da se Ze­mlja mo­ra okre­ta­ti oko svo­je ose, da je ta­kvo Ze­mlji­no pri­ka­zi­va­nje mno­go pri­hva­tlji­vi­je ne­go ra­ni­je po ko­me je Ze­mlja ne­po­mič­na, a oko nje se okre­će ogrom­na sfe­ra zvi­je­zda ne­kret­ni­ca. Is­ta­kao je da se pla­ne­te Mer­kur i Ve­ne­ra okre­ću oko Sun­ca, da su te pla­ne­te bli­že cen­tral­nom ko­smič­kom ti­je­lu od svih osta­lih ti­je­la ko­ja se mo­gu vi­dje­ti na zvje­zda­nom ne­bu. Zvi­je­zde su, po He­ra­kli­du, ko­smič­ka ti­je­la slič­na Ze­mlji, da­kle ne­ma­ju ni­ka­kvu nat­pri­rod­nu pri­ro­du. Ze­mlja je sa­mo jed­na ve­li­ka lop­ta sa ko­je lju­di vr­še po­sma­tra­nja svih ne­be­skih po­ja­va.
Eudok­sa sa Kni­da je, pri­je sve­ga, in­te­re­so­va­lo ka­ko na­sta­ju re­tro­grad­na pla­ne­tar­na kre­ta­nja. Ako se pla­ne­te u stvar­no­sti okre­ću rav­no­mjer­no po kru­gu, ka­ko to da mi ta­kvo obr­ta­nje vi­di­mo u ob­li­ku ma­njih ili ve­ćih pe­tlji, da se ti­je­la kre­ću ra­znim br­zi­na­ma, da ima­ju re­tro­grad­no po­mje­ra­nje, sta­ci­je i sl. Ka­ko to ob­ja­sni­ti? Eudoks je do­šao do ide­je da ta­kva kre­ta­nja pred­sta­vlja­ju slo­že­nu po­ja­vu, ona su, za­pra­vo, sa­či­nje­na od ne­ko­li­ko po­je­di­nač­nih kru­žnih obr­ta­nja. Ka­da se ta po­je­di­nač­na obr­ta­nja me­đu­sob­no po­ve­žu, spo­je, za­to što se od­vi­ja­ju isto­vre­me­no, do­bi­ja se upra­vo ono po­mje­ra­nje ko­je se mo­že za­pa­zi­ti na ne­be­skoj sfe­ri. Da­kle, za Eudok­sa je vi­dlji­vo pla­ne­tar­no kre­ta­nje re­zul­tat po­ve­zi­va­nja vi­še jed­no­stav­nih kre­ta­nja, ali ne po­je­di­nih ti­je­la, ne­go sfe­ra na ko­ji­ma se ta ti­je­la na­la­ze. Ta­ko, na pri­mjer, za ob­ja­šnje­nje kre­ta­nja Sun­ca i Mje­se­ca je do­volj­no uze­ti tri me­đu­sob­no po­ve­za­ne sfe­re, za osta­le pla­ne­te – če­ti­ri sfe­re.
(NA­STA­VI­ĆE SE)