Pri­pre­mio: Ivan Mi­lo­še­vić

Vla­di­ka Ra­de imao je obi­čaj da oku­plja vi­đe­ni­je Cr­no­gor­ce u Bi­ljar­du ima sa nji­ma raz­go­va­ra o svim dru­štve­nim pi­ta­nji­ma. Znao je vla­di­ka da je Su­lu ve­o­ma mla­dog za­pa­zio nje­gov zna­me­ni­ti Pe­tar I i da je bio član Ku­lu­ka, kao pr­ve sud­ske in­stan­ce u Cr­noj Go­ri. Jed­ne ve­če­ri kod vla­di­ke Ra­da di­sku­to­va­lo se o sve­mu i sva­če­mu i sa­svim iz­ne­na­da će vla­di­ka pi­ta­ti Su­lu:
– Či­ni mi se, Su­la, da umom i bi­stri­nom ne ustu­paš ni­kom, osim me­ne! Su­la za­te­čen pi­ta­njem ni­je se dao zbu­ni­ti već je od­go­vo­rio:
– Sa­mo tri ra­bo­te, go­spo­da­re, ne či­ni, pa ne­ću ni te­bi!
– A ko­je tri, Su­la?
– Pr­vo, ti si go­spo­dar, a ja ka­pe­tan, dru­go, ne idi mi­mo Kr­sca, i tre­će – ne uzi­maj pe­ro u ru­ku!
Autor ovog pri­lo­ga do­šao je do ne­kih sa­zna­nja da je vla­di­ka Ra­de pr­vu ver­zi­ju Gor­skog vi­jen­ca slao Su­li na uvid pre­ko ne­kog pi­sme­nog po­pa Ra­do­vi­ća ko­ji je či­tao Su­li tekst, te da je Su­la imao pri­mjed­bi ko­je je pop za­pi­sao i sa či­me je bio upo­znat ge­ni­jal­ni pje­snik i mi­sli­lac. Ova sa­zna­nja ni­je­su zva­nič­na ni­ti isto­rij­ski po­tvr­đe­na ta­ko da o to­me ni­je u mo­guć­no­sti da vi­še ka­že.
Po­sli­je smr­ti vla­di­ke Ra­da on je te­sta­men­tom od­re­dio Da­ni­la Stan­ko­va da ga na­sli­je­di. No, spro­vo­đe­nje u dje­lo te­sta­men­ta ni­je pro­šlo bez pe­ri­pe­ti­ja. Na pre­sto su pre­ten­do­va­li Pe­ro To­mov, Đor­đi­je Sa­vov i Da­ni­lo Stan­kov. Pi­ta­li ne­ki Su­lu na Ce­ti­nje:
– Što je ovo Su­la, te se Pe­tro­vi­ći za­kr­vi­še i na­rod po­di­je­li­še? Su­la im je od­go­vo­rio:
– Ko­kot ko­ko­ta bi­je da u ja­to je­dan ga­zdu­je!
Naj­ve­ći pro­blem da sje­de u vla­dar­sku sto­li­cu Da­ni­lu Stan­ko­vu či­nio je Pe­ro To­mov, brat vla­di­ke Ra­da. Su­la će po­zna­tu po­met­nju ko­me­ta­ri­sa­ti na na­čin:
– Ne­ko je me­đu ov­ca­ma pro­suo tor­bi­cu so­li, pa je ne­ka li­znu­la, a ne­ka ne, te one ko­je su li­znu­le gla­sno ble­je, a ko­je ni­je­su glad­ne ću­te!
Čuo je knjaz za ove ri­je­či, po­zvao Su­lu i re­kao mu:
– Su­la, ko je li­zao ne­ka i da­lje li­že, a ti vi­še ne­ćeš li­za­ti.
– Va­i­sti­nu, ta­ko je – re­če Su­la. Bo­lje čo­vje­kom ikad no ni­kad. So je za bra­ve, a ri­ječ za lju­de!
Kad se za­gla­va­rio knjaz on po­zo­ve gla­va­re i ugled­ni­ke ko­je su mu re­dom če­sti­ta­li. Kad se ru­ko­vao sa Su­lom upi­tao ga je:
– Su­la, ka­ko ti se ovo do­pa­da?
– Do­bro, go­spo­da­ru – od­go­vo­ri Su­la, sa­mo što će brod u ka­me­ni­cu? Do­ći će ko­za, po­pit će vo­du, i brod će ostat na su­vo!
Na­kon ovo­ga ši­rom Cr­ne Go­re od­jek­nu­le su Su­li­ne ri­je­či i od­je­ku­ju do da­na­šnjih da­na „što će brod u ka­me­ni­cu”? Zbog njih je Su­la iz­gu­bio ka­pe­tan­stvo, ali ne i ugled i po­što­va­nje.
Su­la kao sko­ro sva­ki istin­ski mu­drac ni­je bio ma­te­ri­jal­no bo­gat ni on­da ka­da su se po­je­di­ni cr­no­gor­ski gla­va­ri po­če­li bo­ga­ti­ti, oso­bi­to vla­dar­ski i gla­var­ski sloj od po­čet­ka vla­da­vi­ne Pe­tra II.
Dok su ne­ki gla­va­ri po­sje­do­va­li no­vac, ne­kret­ni­ne, za­vid­ni stoč­ni fond Su­la je ži­vio sa po­ro­di­com u skrom­noj ku­ći i na sa­svim skro­mom ima­nju.
Kad je bio ras­ka­pe­ta­njen ži­vio je ve­o­ma si­ro­ma­šno, ali je i da­lje bio tra­žen da su­di, sa­vje­tu­je i mi­ri za­va­đe­ne. Čuo za to knjaz Da­ni­lo pa ga po­zvao na Ce­ti­nje i pi­tao ga:
– Jel isti­na, Su­la, da još su­diš po na­ro­du?
– Isti­na je go­spo­da­ru? Ko od ne­vo­lje prav­du tra­ži, va­lja mu i put do prav­de uči­nje­ti! Ja su­dim oni­ma ko­ji mi do­đu, a o me­ni su­de oni ko­ji idu dru­gi­je­ma!
– Je li isti­na – opet će Knjaz – da ne fer­maš ple­men­sku vlast?
– Isti­na je! Po­ga­ni lju­di ko­ji dr­že vlast, mi­sle da su oni ko­ji su pro­tiv njih, i pro­tiv na­ro­da, a ne zna­ju da je po­ga­na vlast pro­tiv na­ro­da, a da su za na­rod oni ko­ji su pro­tiv nje!
– A za ka­kvu si ti vlast – upi­ta ga Knjaz?
– Za vlast do­brog obi­ča­ja, do­brog za­ko­na, do­bre ri­je­či i prav­de čo­vje­ko­ve – od­go­vo­ri mu Su­la.Na­sta­vi­će se