Piše: Vukić Ilinčić


Po­sli­je Dru­gog svjet­skog ra­ta, me­đu­rat­ni ko­lo­ni­sti ko­je su pro­tje­ra­li oku­pa­to­ri i nji­ho­vi po­ma­ga­či po­če­li su da se vra­ća­ju na svo­ja ima­nja ne če­ka­ju­ći da im dr­ža­va obez­bi­je­di i or­ga­ni­zu­je po­vra­tak. Po­vrat­ni­ci su na­i­šli na ve­li­ki ot­por onih ko­ji su ih pri­sil­no ise­li­li i ko­ji su slu­ži­li oku­pa­to­ru i kvi­slin­škim for­ma­ci­ja­ma, a kao na­gra­du za to za­po­sje­li nji­ho­vu ze­mlju. Svje­sni svo­jih zlo­či­na nad ko­lo­ni­sti­ma, kao i nad Sr­bi­ma sta­ro­sje­di­o­ci­ma na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji, u stra­hu da će mo­ra­ti da od­go­va­ra­ju za njih, iz­laz su na­šli u ot­po­ru pro­tiv po­vrat­ni­ka na svo­ju ze­mlju.Ta­kva pro­al­ban­ska po­li­ti­ka ima­la je oslo­nac u naj­ve­ćem bro­ju al­ban­skog, ali i di­je­lu par­tij­skog ru­ko­vod­stva Sr­bi­je i Cr­ne Go­re.
Na­ci­o­nal­ni ko­mi­tet oslo­bo­đe­nja Ju­go­sla­vi­je je svo­jom od­lu­kom od 6. mar­ta 1945. go­di­ne pri­vre­me­no za­bra­nio po­vra­tak ko­lo­ni­sta u nji­ho­va ra­ni­ja mje­sta ži­vlje­nja. Spro­vo­đe­nje od­lu­ke, ko­jom je ovo pi­ta­nje po­sta­lo po­li­tič­ki slo­že­ni­je, po­vje­re­no je slu­žbe­ni­ci­ma unu­tra­šnjih po­slo­va svih fe­de­ral­nih je­di­ni­ca, uz po­moć Mi­ni­star­stva za ko­lo­ni­za­ci­ju DFJ, na či­jem je če­lu bio Sre­ten Vu­ko­sa­vlje­vić.
Vu­ko­sa­vlje­vić je u sva­koj pri­li­ci uka­zi­vao na svu po­gub­nost ovog či­na: „Slu­šaj­te, dru­go­vi, ako ne do­zvo­li­mo bor­ci­ma na­še re­vo­lu­ci­je i nji­ho­vim po­ro­di­ca­ma da se vra­te na svo­ja og­nji­šta na Ko­so­vo i Me­to­hi­ju uči­ni­će­mo gre­šku sa ne­sa­gle­di­vim po­sle­di­ca­ma.
Sma­trao je da je je­dan od naj­va­žni­jih za­da­ta­ka mi­ni­star­stva na či­jem je če­lu bio oču­va­nje re­zul­ta­ta pri­je­rat­ne ko­lo­ni­za­ci­je. Vu­ko­sa­vlje­vić pi­ta Voj­nu upra­vu u Pri­šti­ni ko­je su to smet­nje za po­vra­tak iz­bje­gli­ca na svo­ja og­nji­šta. Na­i­me, kra­jem no­vem­bra 1944. go­di­ne su oslo­bo­đe­ni Ko­so­vo i Me­to­hi­ja, ali ubr­zo za­tim do­la­zi do kon­tra­re­vo­lu­ci­je ko­ju or­ga­ni­zu­ju Al­ban­ci ko­ji su za vri­je­me ra­ta bi­li u oku­pa­tor­skim re­do­vi­ma i voj­nim for­ma­ci­ja­ma fa­ši­stič­ke Ve­li­ke Al­ba­ni­je. Za­to je na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji us­po­sta­vlje­na voj­na upra­va ko­ja je tre­ba­lo da obez­bi­je­di red i mir na tom pod­ruč­ju.
U po­čet­ku se Jo­sip Broz Ti­to za­la­gao za po­vra­tak svih iz­bje­gli­ca na svo­ja og­nji­šta, ali je ubr­zo ko­ri­go­vao stav. Ta­ko je de­le­ga­ci­ji Al­ba­na­ca ko­ju je pri­mio 6. apri­la 1945. go­di­ne ka­zao da je agrar­na re­for­ma i ko­lo­ni­za­ci­ja na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji za vri­je­me Kra­lje­vi­ne Ju­go­sla­vi­je bi­la ne­pra­ved­na i lo­še spro­ve­de­na.
Pri­li­kom na­čel­ne ras­pra­ve o pred­lo­gu Za­ko­na o re­vi­zi­ji do­dje­lji­va­nja ze­mlje ko­lo­ni­sti­ma i agrar­nim in­te­re­sen­ti­ma u Ma­ke­do­ni­ji i Ko­sov­sko-me­to­hij­skoj obla­sti, na sjed­ni­ci Za­ko­no­dav­nog od­bo­ra Pred­sjed­ni­štva AV­NOJ-a 31. ju­la i 1. av­gu­sta 1945. go­di­ne, Vu­ko­sa­vlje­vić je pod­vu­kao da ovaj za­kon­ski pred­log ni­je ra­đen u nje­go­vom mi­ni­star­stvu (pod­vu­kao V. I. ), a za­tim ar­gu­men­to­va­no i kri­tič­ki go­vo­rio o po­stu­pa­nju sa ko­lo­ni­sti­ma od apri­la do ju­la 1945. go­di­ne.
Mi­ni­star­stvu za ko­lo­ni­za­ci­ju ni­je­su do­sta­vlja­ni po­da­ci o bro­ju po­vrat­ni­ka, od­no­sno na­se­lje­ni­ka pri­je 6. apri­la 1941. go­di­ne. Ko­nač­no, ne­spo­ra­zu­mi iz­me­đu vla­sti na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji i Mi­ni­star­stva za ko­lo­ni­za­ci­ju, na či­jem je če­lu bio Vu­ko­sa­vlje­vić, vi­še se ni­je­su mo­gli kri­ti. Vu­ko­sa­vlje­vi­će­vi sta­vo­vi ba­zi­ra­li su se na for­mal­no­prav­nim i mo­ral­nim na­če­li­ma, a ne na po­li­tič­kom i par­tij­skom aspek­tu.
Od­bi­ja­nje da u pot­pu­no­sti spro­vo­di agrar­nu i ko­lo­ni­za­ci­o­nu po­li­ti­ku KPJ na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji i u Ma­ke­do­ni­ji, iza­zva­lo je ne­spor­no re­a­go­va­nje dr­žav­nih i par­tij­skih or­ga­na. Ani­mo­zi­tet pre­ma Vu­ko­sa­vlje­vi­će­vom sta­vu po­seb­no na sjed­ni­ca­ma Agrar­nog sa­vje­ta is­po­lja­va Mo­ša Pi­ja­de. Bi­le su ve­o­ma žuč­ne ras­pra­ve iz­me­đu Pi­ja­de, s jed­ne, i Vu­ko­sa­vlje­vi­ća i Va­se Ču­bri­lo­vi­ća, s dru­ge stra­ne. Mo­ša je pre­ma Sre­te­nu Vu­ko­sa­vlje­vi­ću bio iz­u­zet­no grub. Jed­nom pri­li­kom je iz­ja­vio da je Sre­te­no­vo iz­la­ga­nje ne­pri­ja­telj­sko i da tre­ba da mu je ja­sno, da se svi ko­lo­ni­sti do­ve­de­ni po­sli­je Pr­vog svjet­skog ra­ta na Ko­so­vo i Me­to­hi­ju „mo­ra­ju s mje­sta naj­u­ri­ti“. Ne­po­ko­le­blji­vi i mu­dri Vu­ko­sa­vlje­vić je na to od­go­vo­rio, iz­me­đu osta­log, da sma­tra ka­ko ta­kva po­li­ti­ka ne va­lja i da je zbog to­ga ne mo­že spro­vo­di­ti, već tre­ba da na­đu dru­gog čo­vje­ka ko­ji će to umje­sto nje­ga či­ni­ti i „tu po­li­ti­ku pro­vo­di­ti po va­šoj vo­lji“.
Umje­sto smje­ne Sre­te­na Vu­ko­sa­vlje­vi­ća, dr­žav­na i par­tij­ska vlast je uki­nu­la Mi­ni­star­stvo za ko­lo­ni­za­ci­ju 1. fe­bru­a­ra 1946. go­di­ne.
(Na­sta­vi­će se)