PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ


Sva­ka pri­ča o mo­der­nom srp­skom no­vi­nar­stvu ot­po­či­nje ujed­no i ka­zi­va­njem o Pe­ru To­do­ro­vi­ću (1852–1907), ko­ji je, kao no­vi­nar i ured­nik vo­de­ćih so­ci­ja­li­stič­kih li­sto­va, uda­rio sa­me nje­ne te­me­lje. Ali, ni­šta ma­nje on je ostao upam­ćen i kao vr­sni po­li­ti­čar, osni­vač Ra­di­kal­ne stran­ke. I pro­tiv­nik, i u isto vri­je­me, pri­ja­telj kra­lje­va Obre­no­vi­ća – Mi­la­na i Alek­san­dra. Upra­vo o to­me go­vo­ri ovaj felj­ton pri­re­đen (uz nje­go­vo odo­bre­nje) po op­šir­nom tek­stu prof. dr Ra­do­ša Lju­ši­ća „Pe­ra To­do­ro­vić – pro­tiv­nik i pri­ja­telj Obre­no­vi­ća”, ko­ga ov­dje da­je­mo u ne­što skra­će­noj ver­zi­ji.
Prof. Lju­šić je ro­đen 22. no­vem­bra 1949. u Is­to­ku (Me­to­hi­ja), gdje je za­vr­šio osnov­nu ško­lu i gim­na­zi­ju. Stu­di­je isto­ri­je za­vr­šio je na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du, na ko­me je od 1996. re­dov­ni pro­fe­sor, a da­nas i šef ka­te­dre za Srp­sku isto­ri­ju u no­vom vi­je­ku. Nje­go­va bi­bli­o­gra­fi­ja bro­ji vi­še od 500 bi­bli­o­graf­skih je­di­ni­ca, od to­ga vi­še od 30 po­seb­nih iz­da­nja. Za „Knji­gu o Na­čer­ta­ni­ju”, do­bio je 1994. Ok­to­bar­sku na­gra­du gra­da Be­o­gra­da, go­di­nu da­na na­kon Na­gra­de za na­u­ku Vu­ko­ve za­du­žbi­ne, ko­ja mu je do­di­je­lje­na za pr­vi tom knji­ge „Vožd Ka­ra­đor­đe”. Bio je di­rek­tor Za­vo­da za udž­be­ni­ke i na­stav­na sred­stva i „Slu­žbe­nog gla­sni­ka” u Be­o­gra­du.
Ko­ga su ocr­ni­li ra­di­ka­li i ko­mu­ni­sti, tu lič­nost je bi­lo i osta­lo te­ško re­ha­bi­li­to­va­ti, pred­sta­vu o nje­mu is­pra­vi­ti i sve­sti je u re­al­ne isto­rij­ske okvi­re. Ovu tvrd­nju po­tvr­đu­je slu­čaj sa Pe­rom To­do­ro­vi­ćem (1852–1907). Dok je bio u ra­di­kal­nom ja­tu, hva­ljen je, kad se s nji­ma raz­i­šao, ku­đen je. Iako smo o nje­mu ima­li dvi­je uspje­le bi­o­gra­fi­je, Slo­bo­da­na Jo­va­no­vi­ća i Ve­li­za­ra Nin­či­ća, na nje­go­voj re­ha­bi­li­ta­ci­ji naj­vi­še je ura­di­la La­tin­ka Pe­ro­vić u bi­o­gra­fi­ji o To­do­ro­vi­ću, a još vi­še ob­ja­vlji­va­njem nje­go­vih ru­ko­pi­sa i pre­štam­pa­va­njem nje­go­vih dje­la.
I ra­ni­je je bi­lo po­ku­ša­ja da se is­pra­vi sli­ka o po­li­ti­ča­ru, knji­žev­ni­ku i no­vi­na­ru To­do­ro­vi­ću, ali ni­je bi­lo ra­zu­mi­je­va­nja u na­šoj uvi­jek po­di­je­lje­noj jav­no­sti u dva ta­bo­ra – za i pro­tiv. To­me ni­je­su mno­go po­mo­gla ni dje­la Slo­bo­da­na Jo­va­no­vi­ća i Ve­li­za­ra Nin­či­ća. Mo­žda mu je naj­ve­ću ne­prav­du uči­nio Jo­van Sker­lić, ra­di­kal­ski pre­su­di­telj u knji­žev­no­sti, kao i oni ko­ji su ga sli­je­di­li.
Nje­go­vi biv­ši po­li­tič­ki dru­go­vi, ko­je je ne­mi­li­ce kri­ti­ko­vao, uz­vra­ća­li su mu ni­ma­lo bla­žim udar­ci­ma. Ja­ša Pro­da­no­vić je na­pi­sao u Od­je­ku tekst Suz, Mar­ti­ne, u ko­jem je nje­go­vo ime i pre­zi­me is­pi­si­vao ma­lim slo­vi­ma („jad­ni pe­tre to­do­ro­vi­ću”), kao da je ne­gda­šnji nji­hov stra­nač­ki drug stvar a ne čo­vjek. Ka­žu da je Jo­van Sker­lić, do­šav­ši u re­dak­ci­ju Od­je­ka, če­sti­tao Pro­da­no­vi­ću na od­lič­nom no­vi­nar­skom član­ku sle­de­ćim ri­je­či­ma: „Pa to je pra­va di­vo­ta!” Pri­stra­snost se mo­ra­la osje­ti­ti i u Sker­li­će­voj ocje­ni To­do­ro­vi­će­vog knji­žev­nog stva­ra­la­štva.
Još gru­blji pre­ma nje­mu bio je Dra­gi­ša Sta­no­je­vić, ko­ji je pi­sao da je „po­li­tič­ki pro­da­ni a tje­le­sno po­ga­ni Pe­ra To­do­ro­vić”. Po­ni­ža­va­nom i po­vre­đi­va­nom, u ova­kvim tre­nu­ci­ma, po­te­kla bi po­ne­ka su­za. Ali, pri­brav­ši se, on je od­mah uz­vra­ćao udar­ce, jer mu ni­kad ni­je ne­do­sta­ja­la no­vi­nar­ska ku­raž. Slo­bo­dan Jo­va­no­vić tvr­di da „ni­je bi­lo to­ga čo­vje­ka ko­ga ni­je smio na­pa­sti, ni to­ga mi­šlje­nja ko­je ni­je smio za­stu­pa­ti”. Za raz­ne Pro­da­no­vi­će, Do­ma­no­vi­će i Živ­ko­vi­će on je ko­ri­stio sin­tag­mu „sit­ni ti­ran­či­ći”. Ipak, u bor­bi sa biv­šim dru­go­vi­ma ra­di­kal­ci­ma ostao je kra­ćih ru­ka­va.
„Iz­na­la­zi­ti u To­do­ro­vi­će­voj pri­vr­že­no­sti kra­lju Mi­la­nu je­di­no ni­ske po­bu­de no­vi­nar­skog na­jam­ni­štva, dr­žim da je gri­jeh. U na­šoj ne­zre­loj, ne­u­rav­no­te­že­noj i na zlo br­zoj sre­di­ni ni­ko ni­je ta­ko bes­po­šted­no ru­žen, vri­je­đan i kle­ve­tan kao on. Pa ka­da mu je za ži­vo­ta či­nje­na to­li­ka ne­prav­da, tre­ba bu bar mr­tvo­me prav­du uči­ni­ti. Jer Pe­ra To­do­ro­vić u isti­nu bje­še je­dan ve­li­ki po­li­tič­ki bo­rac i go­vor­nik, je­dan od naj­da­ro­vi­ti­jih knji­žev­ni­ka i no­vi­na­ra srp­skih i ta­kav će osta­ti u po­li­tič­koj i kul­tur­noj isto­ri­ji srp­skog na­ro­da”, pi­sao je Bo­ži­dar S. Ni­ko­la­je­vić. On je još tvr­dio da je To­do­ro­vić „čo­vjek od sr­ca i du­še”.
Sva mi­šlje­nja o Pe­ri To­do­ro­vi­ću u ne­po­sred­noj su ve­zi sa nje­go­vim dr­ža­njem pre­ma Obre­no­vi­ći­ma, pri­je sve­ga kra­lje­vi­ma Mi­la­nu i Alek­san­dru. Ne­po­sred­ni i po­sred­ni uti­ca­ji i ve­ze iz­me­đu njih tra­ja­li su du­go i pro­šli kroz vi­še mi­je­na – od po­li­tič­kog pro­tiv­ni­štva do lič­nog i po­li­tič­kog pri­ja­telj­stva. Kad bi bi­lo mo­gu­će „iz­vu­ći” Obre­no­vi­će iz nje­go­vog ži­vo­ta, osta­la bi pu­stoš i Pe­ra To­do­ro­vić ne bi bio isto­rij­ska lič­nost. Istu sli­ku ne bi­smo do­bi­li u su­prot­nom slu­ča­ju, ako bi­smo „iz­vu­kli” To­do­ro­vi­ća iz ži­vo­ta dvo­ji­ce Obre­no­vi­ća. Obre­no­vi­ći su To­do­ro­vi­ćev pu­to­kaz i sud­bi­na.
Za ra­zu­mi­je­va­nje lič­no­sti Pe­ra To­do­ro­vi­ća bit­na je sle­de­ća či­nje­ni­ca. Ni­jed­no ško­lo­va­nje ni­je pri­veo kra­ju. Si­ste­mat­sko obra­zo­va­nje bi­lo je neo­p­hod­no ta­len­tu nje­go­vog ti­pa. „Ta­kvom ta­len­tu, ra­zno­vr­snom i eks­plo­ziv­nom, mo­že sa­mo ve­li­ko, sre­đe­no zna­nje da da rav­no­te­žu i mir­ni na­čin ra­da”. To­do­ro­vić se ra­no vra­tio sa ne­do­vr­še­nog ško­lo­va­nja i ra­no je ušao u po­li­tič­ki ži­vot.
(NA­STA­VI­ĆE SE)