Pri­pre­mio: Ivan Mi­lo­še­vić

Po­no­vo su se ne­gdje sre­li knjaz i Su­la. Su­la je bio u iz­li­za­nim opan­ci­ma, a knjaz na ko­nju. Pi­ta ga knjaz:
– Vi­diš li do­bro, stri­ča­ne?
– Ove opan­ke na me­ni vi­đu do­bro, či­buk isto ta­ko, tvo­je­ga ko­nja vi­đu li­je­po, a te­be naj­bo­lje, go­spo­da­ru!
Ka­ko to? – upi­ta knjaz.
– Gle­dam ozdolj – od­go­vo­ri Su­la. A ti, go­spo­da­ru, vi­diš obr­nu­to!
– Ka­ko to? – opet će knjaz.
– Ta­ko, go­spo­da­re, pr­vo vi­diš to zla­to na se­be, pa svo­je­ga ko­nja, me­ne te­ke na­zi­reš, a mo­je odr­te opan­ke i ne vi­diš – re­če Su­la i pro­du­ži gdje je na­u­mio.
Knjaz je iz­gle­da slu­čaj­no ili na­mjer­no htio če­šće da se sa Su­lom sre­ta kad je do­la­zio iz Ko­ma­na na Ce­ti­nje. Za Su­lu je jed­nog li­je­pog da­na bio iz­ne­na­dan su­sret sa njim. Kad su se ru­ko­va­li knjaz ga upi­ta:
Ka­ko, Su­la, pre­tu­raš ove go­di­ne od ka­da si se iz­ma­kao is­pod mo­jih sku­ta?
– Ni­ka­ko, bog­me, go­spo­da­re! Dok je­dem, li­je­va mi ru­ka mir­no sto­ji, a de­sna tek ne­što ugra­bi!
– Ka­ko to? – upi­ta knjaz. Li­je­va ti ru­ka ni­je gr­đa od de­sne!
– Gr­đe je ono što je is­pred nje – od­go­vo­ri Su­la. Ako na tr­pe­zi ne­ma lje­ba, ni smo­ka – li­je­va ru­ka ne­ma što da do­hva­ti! Ako sa­mo čor­bu sr­ka – do­sta mu je i de­sna ru­ka – za­klju­či Su­la i pr­o­du­ži.
Go­vo­rio je Su­la da se ču­dom na­u­či­ti ne mo­že lju­di­ma „ko­ji se sva­kom vje­tru po­vi­ja­ju i sva­ku vlast pri­vi­ja­ju”.
Knjaz Ni­ko­la, ka­ko je ne­ko re­kao, bio je naj­vje­šti­ji go­spo­dar u di­na­sti­ji Pe­tro­vi­ća, knjaz Da­ni­lo naj­že­sto­ki­ji, Pe­tar II naj­mu­dri­ji, a Pe­tar I naj­pa­met­ni­ji.
Ni­ko­la I je re­ha­bi­li­to­vao Su­lu i po­sta­vio ga na nje­go­vom dvo­ru kao sa­vjet­ni­ka. Bio je to mu­dar po­tez jer je Su­la uži­vao ve­li­ki ugled u Cr­noj Go­ri.
I Ni­ko­la je kao nje­go­vi pret­hod­ni­ci oku­pljao vi­đe­ni­je Cr­no­gor­ce u svom dvo­ru ra­di raz­ma­tra­nja dru­štve­nih pi­ta­nja i pro­ble­ma.
Su­la kao sa­vjet­nik na dvo­ru pri­su­stvo­vao je tim raz­go­vo­ri­ma i u nji­ma ak­tiv­no uče­stvo­vao. Jed­ne ve­če­ri Knjaz je pi­tao u pri­su­stvu mno­gih Cr­no­go­ra­ca pr­va­ka Jo­la Pi­le­ti­ća:
– Ko je u nji­hov va­kat dva do­bra sa­sta­vio kao što je oštri mač i prav­da čo­vje­ko­va? Jo­le je gle­dao oko se­be i vi­dio sve zna­čaj­ne lič­no­sti. Ni­je bi­lo la­ko od­go­vo­ri­ti na knja­že­vo pi­ta­nje. Ipak, re­kao je:
– Su­la Ra­dov, go­spo­da­re! Đe je sa­blja si­je­va­la i dže­fer­dar gr­mio, bio je me­đu pr­vi­je­ma, đe se prav­da ču­va­la i ri­ječ ca­ro­va­la, pr­vi su bi­li do nje­ga!
Kad je knjaz Ni­ko­la od­lu­čio da u Cr­noj Go­ri uve­de po­štan­sko-te­le­graf­ski sa­o­bra­ćaj mno­gi­ma ni­je bi­lo ja­sno ka­ko to da te­le­gram sti­že iz Be­ra­na na Ce­ti­nje. Pi­ta­li su Su­lu ka­ko je to mo­gu­će? Su­la im je od­go­vo­rio:
– Ta vam na­pra­va po pri­li­ci ra­di ova­ko: pred va­ma le­ži pas či­ja je gla­va na Ce­ti­nje, a rep u Va­so­je­vi­će. Pas dri­je­ma dok mu ne­ko ne uga­zi na rep u Va­so­je­vi­će, a ta­da će dig­nut gla­vu i za­la­ja­ti na Ce­ti­nje.
Knjaz Ni­ko­la htio je pro­vje­ri­ti pa­met per­ja­ni­ka pa im je po­sta­vio pi­ta­nje ko­ji je naj­du­ži mlaz jed­no­go­di­šnji i tra­žio od­go­vor na to pi­ta­nje u ro­ku od 24 sa­ta. Per­ja­ni­ci ni­je­su bi­li si­gur­ni u tač­nost od­go­vo­ra pa su po­šli kod Su­le, ko­ji im je re­kao da­je naj­du­ži pro­ljeć­ni mlaz cri­je­va od jag­nje­ta, ja­re­ta, te­le­ta. Knjaz je znao ko im je dao od­go­vor i re­kao: „Ova ku­bu­ra ni­je va­ša no Su­li­na”, i na­re­dio da mu je po­ne­su.
Su­la je knja­zu Ni­ko­li go­vo­rio da naj­vi­še ci­je­ni čo­vje­štvo. Ono se po Su­li, ne po­vi­ja pre­ma vre­me­nu, ka klas pre­ma vje­tru.
Pi­tao je knjaz Ni­ko­la Su­lu što ga je naj­vi­še u ži­vo­tu uvri­je­di­lo?
– Ne­čo­vje­štvo, go­spo­da­re – od­go­vo­rio mu je Su­la. Dok bi­jah ka­pe­tan, lju­di tr­ča­hu ko će mi na­zva­ti Bo­ga, steg­nut ru­ku i po­sta­vi­ti sto­li­cu. A kad ni­je­sam bio ka­pe­tan – ni­je­su me vi­đe­li, ni ču­li, već su tr­ča­li da no­vom ka­pe­ta­nu na­zo­vu Bo­ga i sti­snu mu ru­ku. Ima i onih ko­ji su jed­na­ko po­stu­pa­kli i kad sam bio ka­pe­tan i kad ni­je­sam bio. E, ta­kvi su pra­vi lju­di Go­spo­da­ru!
(Na­sta­vi­će se)