PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Pto­lo­mej se ba­vio i jed­nim ve­o­ma zna­čaj­nim pi­ta­njem iz do­me­na op­ti­ke. Nje­mu je bi­lo po­zna­to da svje­tlo­sni zrak tr­pi pre­la­ma­nje ka­da pre­la­zi iz jed­ne u dru­gu op­tič­ku sre­di­nu. Ta po­ja­va se naj­bo­lje mo­že vi­dje­ti u vo­di. Do­volj­no je uro­ni­ti je­dan štap u vo­du, pa da se vi­di ka­ko je uro­nje­ni dio „pre­tr­pio pre­la­ma­nje“. Slič­na po­ja­va, ka­ko je to Pto­lo­mej usta­no­vio, mo­že se za­pa­zi­ti i u Ze­mlji­noj at­mos­fe­ri, ali, na­rav­no, u mno­go ma­njem ste­pe­nu. Ka­ko nam svje­tlo­sni zra­ci od da­le­kih ne­be­skih ti­je­la pri­sti­žu iz va­si­o­ne, ka­da se pri­bli­že Ze­mlji, mo­ra­ju pro­ći kroz njen va­zdu­šni omo­tač. Iz to­ga je da­lje sli­je­di­lo, da pri­sti­gli zra­ci tr­pe „sa­vi­ja­nje“ ko­je se struč­no na­zi­va astro­nom­ska re­frak­ci­ja. Upra­vo je Pto­lo­mej tu po­ja­vu ne sa­mo ot­krio, ne­go je i pri­bli­žno od­re­dio nje­nu kvan­ti­ta­tiv­nu vri­jed­nost.
Ka­da je Pto­lo­mej ko­nač­no iz­gra­dio svo­ju oštro­um­no i ge­o­me­trij­ski za­sno­va­nu te­o­ri­ju, ko­ju je ne­sum­nji­vo du­go stva­rao i usa­vr­ša­vao, bio je pro­sto odu­še­vljen, jer je ti­me iz­vr­šio i ra­ni­ji ve­li­ki Pla­to­nov za­vjet ( da se mo­ra­ju sva ne­pra­vil­na ne­be­ska kre­ta­nja sve­sti na rav­no­mjer­na i kru­žna). O to­me je Pto­lo­mej na­pi­sao, iz­me­đu osta­log, slje­de­će re­do­ve: „Ako se mo­je kon­struk­ci­je ne­ko­me či­ne od­vi­še vje­štač­kim, ne­ka mi­sli na to da je rav­no­mjer­no kre­ta­nje po kru­gu u skla­du sa bo­žan­skom pri­ro­dom. A sve pri­vid­ne ne­pra­vil­no­sti svi­je­sti na ta­kvo kre­ta­nje, to za­i­sta mo­že­mo na­zva­ti ve­le­lep­nim dje­lom. S njim je po­stig­nut ko­nač­ni cilj fi­lo­zo­fi­je i na­u­ke.“ Ovom re­če­ni­com, kao kru­nom nje­go­vog ra­da, ova­plo­ćen je ogro­man Pto­lo­me­jev na­por da za­o­kru­ži je­dan vi­še­vje­kov­ni rad stva­ra­nja sklad­nog i cje­lo­vi­tog si­ste­ma u ko­me će sva­ko ne­be­sko ti­je­lo, kao i sva­ko nji­ho­vo kre­ta­nje, ima­ti svo­je tač­no mje­sto i, bi­ti dio jed­nog ne­be­skog me­ha­ni­zma ko­ji u svo­joj su­šti­ni ima „bo­žan­ski“ smi­sao, iz­ra­žen u naj­sa­vr­še­ni­jem i naj­i­de­al­ni­jem kre­ta­nju (ka­ko su to grč­ki mi­sli­o­ci sma­tra­li) – kru­žnom i rav­no­mjer­nom kre­ta­nju. Cilj je, ta­ko, po­stig­nut i Pto­lo­mej je, ko­nač­no, ostva­rio ono o če­mu su ma­šta­li svi ve­li­ka­ni sta­rog svi­je­ta u naj­ge­ni­jal­ni­jem i naj­kre­a­tiv­ni­jem an­tič­kom na­ro­du – kod sta­rih Gr­ka.
Tre­ba, na kra­ju, is­ta­ći da je Pto­lo­mej dao i ne­ko­li­ko traj­nih pri­lo­ga i sa­moj, „či­stoj“ ma­te­ma­ti­ci. On je iz­veo ne­ko­li­ko te­o­re­ma i do­šao do ve­o­ma zna­čaj­nih obra­za­ca ko­ri­snih za mno­ge pri­mje­ne. Naj­zna­čaj­ni­je je, ipak, da je on u svom cje­lo­kup­nom ra­du kon­se­kvent­no ko­ri­stio sek­sa­ge­zi­mal­ni si­stem u mje­re­nju uglo­va, lu­ko­va i svih kru­žnih li­ni­ja. To je ra­dio po­seb­no pe­dant­no i pre­ci­zno, ka­da je tre­ti­rao re­al­ne kru­go­ve na ne­be­skoj sfe­ri i nje­nim po­je­di­nim po­ja­se­vi­ma. Na­rav­no, ta­kav na­čin raz­ma­tra­nja je bio po­seb­no po­go­dan i efi­ka­san, ka­da je opi­si­vao Ze­mlju i nje­ne dje­lo­ve. Ko­ri­šće­nje ne­be­skih i ze­malj­skih ko­or­di­nat­nih si­ste­ma, za tač­no po­zi­ci­o­ni­ra­nje svih ne­be­skih ti­je­la i ze­malj­skih na­se­lja, pred­sta­vlja tra­jan do­pri­nos ovog Gr­ka, ko­ji će osta­ti vje­či­to da ži­vi u svo­me gran­di­o­znom dje­lu i, bi­ti uzor svim bu­du­ćim astro­nom­skim i ge­o­graf­skim pro­u­ča­va­nji­ma i is­tra­ži­va­nji­ma. Tre­ba ov­dje uka­za­ti i na jed­nu po­je­di­nost ko­ja se, me­đu­tim, ma­lo za­ne­ma­ru­je u na­šoj na­stav­noj prak­si. Na­i­me, ka­da se go­vo­ri o ko­or­di­nat­nom si­ste­mu, on­da se (s pra­vom) stal­no is­ti­če ime slav­nog fran­cu­skog ma­te­ma­ti­ča­ra i fi­lo­zo­fa Re­nea De­kar­ta (1596–1650), ko­ji je ko­or­di­na­te uveo u ma­te­ma­ti­ku 1637. go­di­ne svo­jom knji­gom Ge­o­me­tri­ja. Ipak, tre­ba uka­za­ti i na ono što je znat­no pri­je De­kar­ta ura­đe­no na po­lju astro­no­mi­je i ge­o­gra­fi­je: da su se u tim na­u­ka­ma ko­or­di­nat­ni si­ste­mi ko­ri­sti­li mno­go pri­je, još u vri­je­me po­sto­ja­nja slav­ne Alek­san­drij­ske ško­le.
Raz­voj astro­nom­ske mi­sli, ko­ja je te­kla du­go vje­ko­va u Grč­koj u okvi­ru fi­lo­zof­skog tre­ti­ra­nja svi­je­ta i nje­go­ve su­šti­ne, pred­sta­vlja ve­li­čan­stve­ni put ko­jim se čo­vjek po­la­ko pe­njao ste­pe­ni­ca­ma ka naj­u­da­lje­ni­jim obla­sti­ma, sve do iz­grad­nje Pto­lo­me­je­vog ge­o­cen­trič­nog si­ste­ma, kao kru­ne svih do­ta­da­šnjih te­o­rij­skih i prak­tič­nih na­po­ra. Taj put su grč­ki mu­dra­ci i na­uč­ni­ci pre­la­zi­li, ko­ri­ste­ći svoj iz­van­red­no vi­spren duh i neo­bi­čan smi­sao za ra­ci­o­nal­no i kri­tič­ko mi­šlje­nje. Sa do­sta gru­bim i ne­sa­vr­še­nim in­stru­men­ti­ma, bez mno­go­broj­nih usa­vr­še­nih po­ma­ga­la, ko­ja su ka­sni­jim na­uč­ni­ci­ma bi­la pri ru­ci, oni su po­če­li da pro­ni­ču u pra­vu su­šti­nu va­si­o­ne kao ma­te­ri­jal­ne cje­li­ne u ko­joj vla­da­ju pri­rod­ni za­ko­na, ko­ja po­sto­ji sa­ma po se­bi, po svo­jim sop­stve­nim pra­vi­li­ma i prin­ci­pi­ma. Bi­li su svje­sni da je po­treb­no pro­nik­nu­ti u su­šti­nu pri­ro­de i ot­kri­ti nje­ne za­ko­ne i, na osno­vu njih, ob­ja­sni­ti či­tav taj ve­li­čan­stve­ni svi­jet ne­be­skih ti­je­la i po­ja­va. Po­ste­pe­no je sa­zri­je­va­la mi­sao o ni­štav­no­sti čo­vje­ka i o nje­go­voj ma­len­ko­sti, ka­da se upo­re­di sa dži­nov­skim sve­mir­skim pro­sto­rom i ne­be­skim ti­je­li­ma u nje­mu. Ali, ujed­no, grč­ki fi­lo­zo­fi i na­uč­ni­ci su po­ka­za­li ne­is­crp­ne du­hov­ne mo­guć­no­sti, ge­ni­jal­nost i uz­vi­še­nost čo­vje­ka i nje­go­vog du­ha, ko­ji je spo­so­ban da pro­nik­ne u sve du­blje i za­mr­še­ni­je taj­ne i, da ta­ko po­ka­že ko­li­ko su ne­is­crp­ne čo­vje­ko­ve mo­guć­no­sti i spo­sob­no­sti, ka­da je u sta­nju da od­re­di i svoj fi­zič­ki po­lo­žaj u tom bes­kraj­nom svi­je­tu ko­smič­ke sve­o­bu­hvat­no­sti.
Taj uz­vi­še­ni put, ko­ji je grč­ka mi­sao pro­šla od pr­vih po­če­ta­ka, pa do Pto­lo­me­ja, ovaj ve­li­ki i ge­ni­jal­ni na­uč­nik i mi­sli­lac je za­klju­čio sle­de­ćim na­dah­nu­tim i pro­ro­čan­skim ri­je­či­ma: „Smr­tan, ka­kav je­sam, ja znam da ću pro­ži­vje­ti sa­mo je­dan tre­nu­tak. Ali ka­da pra­tim, uz ve­li­ko za­do­volj­stvo, zgu­snu­to mno­štvo zvi­je­zda na nji­ho­vom kru­žnom to­ku, sto­pa­la kao da mi vi­še ne do­di­ru­ju Ze­mlju...”
(KRAJ)