Pri­pre­mio: Ivan Mi­lo­še­vić


Ka­da se pri­đe ana­li­zi Su­li­ne obim­ne mi­sli, ana­li­ti­čar te mi­sli mo­ra se, pro­stro re­če­no, za­ču­di­ti u ko­joj je mje­ri ta mi­sao moć­na po du­bi­ni i ši­ri­ni, po struk­tu­ri i sen­zi­bil­no­sti, tim pri­je i vi­še što je Su­la u kar­to­graf­skom smi­slu bio ne­pi­smen i ti­me ni­je bio u pri­li­ci da pro­či­ta ni­jed­nu knji­gu. Ne­ke nje­go­ve mi­sli ima­ju uni­ver­zal­ni ka­rak­ter i smi­sao, na­ro­či­to ka­da je ri­ječ o čo­vje­ku i nje­go­vom smi­slu po­sto­ja­nja, dru­štve­nim za­ko­ni­to­sti­ma, pra­vu i prav­di, eti­ci, dru­štve­nim po­tre­ba­ma i de­vi­ja­ci­ja­ma, ljud­skoj psi­ho­lo­gi­ji i pa­to­lo­gi­ji, te dru­štve­noj pe­da­go­gi­ji, psi­ho­lo­gi­ji vla­sti, or­ga­ni­za­ci­ji dru­štva i dr­ža­ve, de­vi­jant­nim vr­sta­ma po­na­ša­nja, si­ro­ma­štu... Uči­ni se ana­li­ti­ča­ru nje­go­ve mi­sli da se nje­gogv duh osla­nja, od­no­sno do­se­že du­bo­ko u fi­lo­zof­sku pro­šlost od Ati­ne do De­kar­ta, Spi­no­ze, Kan­ta, He­ge­la, Šo­pen­ha­u­e­ra i Ni­čea. Kad se ka­že od Ati­ne mi­sli se na So­kra­ta, Pla­to­na i Ari­sto­te­la. U obim­noj Su­li­noj mi­sli pro­ve­ja­va­ju kao kod So­kra­ta če­ti­ri bit­ne vr­li­ne: mu­drost, hra­brost, skrom­nost i pra­vič­nost. Ta­ko­đe, za Su­lu se mo­že re­ći da je slič­no So­kra­tu po­sje­do­vao ve­li­ku lju­bav pre­ma mu­dro­sti. Ne­ki stva­ra­o­ci u Cr­noj Go­ri sklo­ni su Su­lu na­zva­ti „cr­no­gor­skim So­kra­tom”. No, tre­ba ima­ti mje­ru u sva­kom slu­ča­ju jer su pri­pad­ni­ci „ma­lih” na­ro­da sklo­ni mi­sti­fi­ka­ci­ji i „ve­li­kim ri­je­či­ma”, što na­rav­no tre­ba iz­bje­ga­va­ti ko­li­ko je mo­gu­će, pa i kad je ri­ječ o Su­li i nje­go­voj mi­sli. Isti­na, da je Su­la pri­pad­nik „ve­li­kog” na­ro­da, vje­ro­vat­no bi se nje­go­vom fi­lo­zo­fi­jom ba­vi­la ve­ći­na in­te­lek­tu­a­la­ca kao što su te­o­re­ti­ča­ri pra­va, fi­lo­zo­fi i so­ci­o­lo­zi pra­va, i ne sa­mo pra­va, psi­ho­lo­zi, pi­sci i dru­gi.
Ipak, Su­la je za ži­vo­ta po­stao sim­bol i traj­na svo­ji­na na­rod­nog du­ha Cr­ne Go­re o ko­me se i da­nas go­vo­ri i pi­še, ta­ko da bi se mo­glo re­ći da je nje­go­vo tra­ja­nje osi­gu­ra­no jer nas već pet ge­ne­ra­ci­ja di­je­li od nje­go­ve smr­ti (1872).
Kao što je već re­če­no, Su­la je bio mu­drac ko­ji je znao uči­ti od sop­stve­ne po­ro­di­ce, brat­stva, ple­me­na i ši­re za­jed­ni­ce. Imao je iz­ra­zi­te pri­rod­ne spo­sob­no­sti i di­na­mič­no od­ra­stao i sa­zri­je­vao. Ve­o­ma mlad bio je za­pa­žen, do­di­je­lje­ne su mu zna­čaj­ne dru­štve­ne ulo­ge, ta­ko da je ti­me nje­go­vo sa­zri­je­va­nje ubr­za­no. Kad je bio u pri­li­ci, zre­lost čo­vje­ka je ob­ja­šnja­vao ova­ko: „Čo­vjek je zrio kad bez zlo­be i pa­ko­sti mo­že da pod­no­si bo­lje­ga od se­be, a bog­me i da ne plju­je na one ko­ji su go­ri od nje­ga.” Sjaj­na mi­sao sa ve­li­kom etič­kom sa­dr­ži­nom.
Go­vo­rio je da je strah pri­rod­no svoj­stvo čo­vje­ka, te da je strah osno­va mr­žnje. Sma­trao je da mr­žnja vi­še ško­di ono­me ko mr­zi ne­go ono­me ko se mr­zi. Uz­vi­še­nim ju­na­štvom sma­trao je od­bra­nu op­šteg do­bra ko­je je u in­te­re­su Cr­ne Go­re. Po Su­li je čoj­stvo sin­te­za svih čo­vje­ko­vih vr­li­na. Na ne­kom sjed­ni­ku lju­di su ga pi­ta­li ko­ji je put naj­kra­ći?
– Od ju­na­ka do zli­kov­ca
– A naj­du­ži?
– Od čo­vje­ka do ne­čo­vje­ka! – od­go­vo­rio im je Su­la.
Pi­ta­li su ga lju­di na ra­znim mje­sti­ma i u ra­znim pri­li­ka­ma:
– Što ne­čo­vjek mi­sli?
– Jed­no!
– Što zbo­ri?
– Dru­go!
– A što tvo­ri?
– Tre­će.
Kad ne­ko ima tvr­du gla­vu, što tre­ba da ra­di, stri­ko Su­la?
– Da utvr­di ple­ći!
– A što?
– Da no­se ono što je gla­va za­bo­ra­vi­la!
(Na­sta­vi­će se)