Piše: Vukić Ilinčić


Jed­na od zna­me­ni­tih lič­no­sti, sa bur­nom pro­šlo­šću i bo­ga­tom bi­o­gra­fi­jom, je­ste i Sre­ten Vu­ko­sa­vlje­vić, po­zna­ti na­ci­o­nal­ni rad­nik u vri­je­me oto­man­ske vla­sti u Ra­škoj obla­sti (San­dža­ku), ko­mi­ta, član taj­ne or­ga­ni­za­ci­je Cr­na ru­ka, uči­telj i na­ci­o­nal­ni oba­vje­štaj­ni rad­nik. Bio je i nad­zor­nik, dr­žav­ni pi­sar, bi­bli­o­te­kar, sa­rad­nik u no­vi­na­ma, mu­zej­ski rad­nik, po­li­ti­čar, mi­ni­star, pro­fe­sor uni­ver­zi­te­ta i ute­me­lji­vač so­ci­o­lo­gi­je se­la na Ka­te­dri za so­ci­o­lo­gi­ju Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta u Be­o­gra­du. Ži­vio je i ra­dio u pet dr­ža­va: Tur­skoj, Sr­bi­ji, Cr­noj Go­ri, Kra­lje­vi­ni Ju­go­sla­vi­ji i SFRJ.
Ne­dav­no su u Be­o­gra­du, u iz­da­nju Slu­žbe­nog gla­sni­ka (2012), iza­šla sa­bra­na dje­la ovog na­uč­ni­ka i na­rod­nog pre­ga­o­ca. Pri­re­đi­va­či su dr Mom­či­lo Isić, prof. dr Mi­lo­van Mi­tro­vić i po­zna­ti bi­bli­o­graf Do­bri­lo Ara­ni­to­vić. I po­red svog im­po­zant­nog dje­la, Sre­ten Vu­ko­sa­vlje­vić ni­je po­znat ši­roj jav­no­sti, po­seb­no ne u Cr­noj Go­ri, gdje je jed­no vri­je­me ži­vio, ra­dio, a nje­go­vo po­ro­dič­no sta­blo po­ri­je­klom je iz Kuč­ja kod Šav­ni­ka. Na­i­me, nje­go­vi pre­ci su zbog stra­ha od tur­ske osve­te pre­bje­gli u se­lo So­pot­ni­cu pod Ja­dov­ni­kom, na nad­mor­skoj vi­si­ni pre­ko 1000 me­ta­ra, uda­lje­no od Pri­je­po­lja 17 ki­lo­me­ta­ra. Pre­zi­va­li su se Tmu­še (Tmu­ši­ći ), a u no­voj sre­di­ni su do­bi­li pre­zi­me Vu­ko­sa­vlje­vi­ći. Sre­ten je ro­đen 6. mar­ta ( 22. fe­bru­a­ra ) 1881. go­di­ne, od oca Ve­se­li­na i maj­ke Sta­ni­je, ro­đe­ne De­spo­to­vić. Sa od­lič­nim uspje­hom za­vr­šio je osnov­nu ško­lu u Pri­je­po­lju 1893. go­di­ne. Do­bio je sti­pen­di­ju i na­sta­vio ško­lo­va­nje u Sr­bi­ji. Upi­sao se u Va­ljev­sku gim­na­zi­ju, gdje je za­vr­šio tri go­di­ne, a u Pr­voj be­o­grad­skoj gim­na­zi­ji je za­vr­šio če­tvr­ti raz­red 1897. go­di­ne. Kao pi­to­mac Vla­de Kra­lje­vi­ne Sr­bi­je, upi­sao je Uči­telj­sku ško­lu u Alek­sin­cu, ko­ju je za­vr­šio 1901. go­di­ne.
Ka­ko je­dan od pri­re­đi­va­ča Vu­ko­sa­vlje­vi­će­vog dje­la za­pi­sa: „Bi­o­gra­fi­je u srp­skoj isto­ri­o­gra­fi­ji ni­su omi­lje­no po­lje in­te­re­so­va­nja is­tra­ži­va­ča. Iz­u­zme­mo li de­la o vla­da­ri­ma, one su na­ro­či­to ret­ke. Čak i ve­ći­na svet­ski pri­zna­tih na­uč­ni­ka iz Sr­bi­je ili onih srp­skog po­re­kla ne­ma sve­o­bu­hvat­no ura­đe­nu bi­o­gra­fi­ju, ne­ma knji­gu o se­bi. I on­da ka­da ob­ja­vlju­je­mo nji­ho­va sa­bra­na de­la, za­bo­ra­vlja­mo da tim knji­ga­ma pri­do­da­mo i onu o nji­ho­vom tvor­cu, ne shva­ta­ju­ći da, je­di­no knji­gom, sva­kom od njih po­di­že­mo istin­ski spo­me­nik, traj­ni­ji i od naj­čvr­šćeg mer­me­ra, spo­me­nik ko­ji ni vre­me, a ni lju­di po­mra­če­nog uma ne mo­gu pot­pu­no da uni­šte.”
Ipak, u pri­log na­ve­de­nom, tre­ba na­gla­si­ti da se u spo­men na na­uč­ni rad S. Vu­ko­sa­vlje­vi­ća go­di­na­ma, u nje­go­vom rod­nom Pri­je­po­lju odr­ža­va sim­po­zi­jum pod na­zi­vom Se­o­ski da­ni Sre­te­na Vu­ko­sa­vlje­vi­ća, po­čev od 1973. go­di­ne. Ini­ci­ja­ti­vu za taj skup da­li su po­zna­va­o­ci i po­što­va­o­ci nje­go­vog na­uč­nog dje­la, pred­vo­đe­ni aka­de­mi­kom Pe­trom Vla­ho­vi­ćem, ko­ji je ta­ko­đe ro­đen u pri­je­polj­skom kra­ju. Tu ini­ci­ja­ti­vu su po­dr­ža­le ta­da­šnje op­štin­ske i re­pu­blič­ke pro­svjet­ne i kul­tur­ne in­sti­tu­ci­je. Ka­sni­je je, uz po­dr­šku Srp­ske aka­de­mi­je na­u­ka, Be­o­grad­skog uni­ver­zi­te­ta i Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta, na kom je Vu­ko­sa­vlje­vić bio pro­fe­sor, taj sim­po­zi­jum pre­ra­stao u kul­tur­nu i na­uč­nu ma­ni­fe­sta­ci­ju traj­nog ka­rak­te­ra.
Pr­va uči­telj­ska slu­žba Sre­te­na Vu­ko­sa­vlje­vi­ća, pre­ma na­red­bi mi­ni­stra pro­svje­te i cr­kve­nih dje­la, bi­la je u Go­lu­bi­nju u Kra­ji­ni (is­toč­na Sr­bi­ja). Za­tim je bio upra­vi­telj ško­la u no­vo­va­ro­škom sre­zu: No­voj Va­ro­ši, Bi­stri­ci, Bu­ko­vi­ku, Ra­di­je­vi­ći­ma, Ra­do­i­nji i Štit­ko­vu.
Sre­ten Vu­ko­sa­vlje­vić kao uči­telj osni­va uči­telj­sko udru­že­nje, for­mi­ra u no­vo­va­ro­škoj op­šti­ni i či­ta­o­ni­cu (knji­žni­cu), Stre­ljač­ku dru­ži­nu, Ve­čer­nju ško­lu za slu­ge i dr.
(Na­sta­vi­će se)