Pri­pre­mio: Ivan Mi­lo­še­vić


Su­la je si­ro­ma­šni­ma po­ru­či­vao da se ne hva­ta­ju u ko­lu bo­ga­tih „jer će si­ro­mah bi­ti ma­nji od mr­vi­ca sa nji­ho­vih sto­lo­va”. On je ta­ko­đe go­vo­rio: „Si­ro­ma­štvo je ne­vo­lja ko­je se naj­ma­nje tre­ba sti­đe­ti. Mo­go je onih ko­ji se tre­ba sti­đet svo­je­ga bo­gat­stva”.
Sko­ro da ni­šta ne­ma u dru­štve­noj stvar­no­sti nje­go­vog do­ba, a da on ni­je učio, o to­me ni­je imao svo­je mi­šlje­nje, sud ili stav. Ka­da su ga pi­ta­li da li su na­še dje­voj­ke slič­ne oni­ma van Cr­ne Go­re od­go­vo­rio je: „Go­lem je svi­jet, ne­ko ži­vi ova­ko, a ne­ko ona­ko, sa­mo mnim da na do­bro og­nji­lo u va­kat i nji­ne ka i na­še đe­voj­ke iskre ba­ca­ju”.
Znao je u raz­go­vo­ri­ma re­ći: „Ne va­lja is­tu­rat no­gu is­pred vre­me­na ni za­sta­jat za vre­me­nom. Jed­ni no­se jed­ne alji­ne, a dru­gi dru­ge, ali ni­ko ne mo­že bez alji­na”.
Ču­ve­na je Su­li­na: „Go­mi­la ne­ma su­da. Ako je ne­ko na jed­nu stra­nu svr­sne ona će vi­ka­ti: Ta­ko, ada ka­ko. Ako je dru­gi vje­šti­ji obr­ne na dru­gu, opet će vi­ka­ti: Ni­je ta­ko, ni­ti je ikad bi­lo”.
Sma­trao je da sa­mo mo­ra­lan čo­vjek mo­že bi­ti su­di­ja, pa je u ve­zi sa tim re­kao:
„Sa­mo isti­nit čo­vjek mo­že bi­ti su­di­ja i to ako je vješt da na ma­lo­me pro­nik­ne i ve­li­kom, a da iza ve­li­ko­ga ne za­klo­ni ma­lo, iza ko­jeg, po­če­sto, isti­na ča­mi”.
O smi­slu čo­vje­ko­vog ži­vo­ta raz­mi­šljao je na sle­de­ći na­čin: „Sve u svoj va­kat, jer i naj­bo­lji opa­nak kad pr­sne zo­ve se opan­či­na, a naj­bo­lji čo­vjek kad iz­gu­bi obraz zo­ve se ne­čo­vjek. Ni­ko ni­je za­do­vi­jek ni pje­va ni pla­ka. Vri­je­me i na­gra­đu­je i raz­gra­đu­je. Sa­mo obraz po smr­ti osta­je”.
Su­la je do­bro ra­zu­mio su­šti­nu stra­ha kod čo­vje­ka ka­da je re­kao:
„Strah je otac i ju­na­ku i stra­šljiv­cu. Da ni­je stra­ha ko­li­ko bi pu­ta čo­vje­ku obraz po­cr­nio. Ne­ma ži­vog stvo­ra ko­ji od ne­če­ga ne za­zi­re. Zec od li­si­ce, li­si­ca od vu­ka, a vuk od čo­vje­ka, ako ni­je gla­dan. Čo­vjek stre­ca od sva­če­ga i od se­be sa­ma”. On je iz­u­zet­no ci­je­nio pro­šlost, od­no­sno tra­di­ci­ju pa je iz­ja­vio i ovo:
„Ima so­je­vi­ća, ne­ki bo­lji, ne­gi go­ri, a svi od­re­da glo­đu ko­sti svo­jih đe­do­va”.
Znao je re­ći: „Sva­ki čo­vjek ima svog par­nja­ka: ju­nak – stra­šljiv­ca, pa­me­tan – bu­da­le­ti­nu, ra­bot­nik – dan­gu­bu...”
On je sma­trao da po ka­zna­ma ko­je se pri­mje­nju­ju u ne­kom dru­štvu mo­že se za­klju­či­ti o mo­ral­nom ka­rak­te­ru da­tog dru­štva.
Sa tim u ve­zi on je re­kao:
„Po ka­zna­ma ko­je su na sna­zi moš po­znat čoj­stvo i će­sar­sko i fran­cu­sko, mle­tač­ko i tur­sko. Lju­di­ma ne uzi­ma­ju gla­vu no i ono što im je uz gla­vu. Du­šma­na ako se ne mo­že druk­či­je, va­lja ubi­ti, ali ne va­lja ži­vot mu na mu­ke va­dit... Pu­ška je za čo­vje­ka, sje­ki­ra za ve­pra, a ko­lac za stvr­do­de­ra...”.
On je sma­trao da je „pra­vi ju­nak onaj ko­je­ga na to na­gna zla ri­ječ, zli va­kat i du­šma­nin”.
Su­la je imao če­ti­ri unu­ka. Kad su od­ra­sli raz­go­va­rao je sa nji­ma i sa­mo je je­dan re­kao da vo­li da slu­ša raz­go­vo­re, gu­sle, te da bi vo­lio da uči ško­lu. Tro­ji­ca su se iz­ja­sni­la da vo­le da ču­va­ju sto­ku, da se igra­ju, a dru­go ne­što bit­ni­je ni­je­su spo­mi­nja­li. Ovog jed­nog ko­ji je že­lio da uči po­veo je na Ce­ti­nje i pri­stu­pio Go­spo­da­ru, a on ga pi­tao ko­li­ko ima unu­ka i ka­kvi su Su­la mu od­go­vo­rio:
„Do­sta, go­spo­da­ru, sa­mo su svi pi­pli­ce, sem ovo­ga ko­jeg sam do­veo. On će ima­ti uvor – ako mu ga ti sa­ču­vaš, da mu ga vra­ne ne oču­pa­ju”. Go­spo­dar ga upi­tao: „Ko­je vra­ne?”, a Su­la na­sta­vi: „Ne­zna­li­ce i ne­pri­ja­te­lji, ko­ji bi mo­je­ga, ka tvo­je­ga unu­ka – kad ga bu­deš ima osta­vi­li bez uvo­ra, pa ga on­da po­sta­vi­li da ču­va­ju va­ždo­le od ža­ba i ze­če­va”. Ču­ve­na je ona Su­li­na mi­sao:
„Ako imaš čo­vje­ka is­pred se­be, slo­bod­no idi”.
Go­vo­rio je Su­la i ovo: „Čo­vjek tre­ba ma­nje da uzi­ma no što da­je, da umje­sto si­le pri­hva­ti raz­log, da sta­je u red lju­di, a ne is­pred lju­di.(Na­sta­vi­će se)