Piše: Vukić Ilinčić


U bal­kan­skim ra­to­vi­ma Sre­ten Vu­ko­sa­vlje­vić ak­tiv­no uče­stvu­je u oslo­ba­đa­nju Pri­je­po­lja, Pri­bo­ja, Sje­ni­ce, za­la­žu­ći se da plje­valj­ska i pri­je­polj­ska oblast u raz­gra­ni­če­nju iz­me­đu Cr­ne Go­re i Sr­bi­je pri­pad­nu ovoj dru­goj. Vu­ko­sa­vlje­vić je ime­no­van i za se­kre­ta­ra III kla­se u Na­čel­stvu no­vo­for­mi­ra­nog Plje­valj­skog okru­ga no­vem­bra 1913. go­di­ne, ali je pri­klju­či­va­njem okru­ga Cr­noj Go­ri, po­sta­vljen u istom ran­gu za se­kre­ta­ra pri­je­polj­skog okru­ga.
Pro­stor ne do­pu­šta da na­ve­dem sve ak­tiv­no­sti i funk­ci­je ove im­po­zant­ne lič­no­sti. Uče­snik je Pr­vog svjet­skog ra­ta i bor­bi na So­lun­skom fron­tu. Na So­lun­skom pro­ce­su, po­kre­nu­tom zbog na­vod­nog po­ku­ša­ja aten­ta­ta na kra­lja Alek­san­dra, bio je je­dan od svje­do­ka od­bra­ne pu­kov­ni­ku Dra­gu­ti­nu Di­mi­tri­je­vi­ću Api­su. Vu­ko­sa­vlje­vić je, ina­če, kao član Cr­ne ru­ke bio ta­ko­đe op­tu­žen, ali je oslo­bo­đen. Po­sli­je ra­ta za­la­že se za re­vi­zi­ju pre­su­de na So­lun­skom pro­ce­su, što je i uči­nio Vr­hov­ni sud Na­rod­ne re­pu­bli­ke Sr­bi­je (1953), gdje je Vu­ko­sa­vlje­vić bio, ta­ko­đe, je­dan od svje­do­ka.
U no­vo­stvo­re­noj Kra­lje­vi­ni SHS po­sta­vljen je 1919. go­di­ne za slu­žbe­ni­ka u Mi­ni­star­stvu za agrar­nu re­for­mu. Bio je i na­rod­ni po­sla­nik i kan­di­dat za na­rod­nog po­sla­ni­ka vi­še pu­ta, na li­sti De­mo­krat­ske i Sa­mo­stal­ne de­mo­krat­ske stran­ke. Vu­ko­sa­vlje­vić ne­pre­kid­no sa­ra­đu­je u be­o­grad­skim i dru­gim ju­go­slo­ven­skim li­sto­vi­ma, a te­ma­ti­ka mu je uglav­nom ve­za­na za se­lo i agrar­no pi­ta­nje. Na par­la­men­tar­nim iz­bo­ri­ma 1938. Sre­ten Vu­ko­sa­vlje­vić po­dr­ža­va li­stu Udru­že­ne opo­zi­ci­je.
U Dru­gom svjet­skom ra­tu, za­jed­no sa si­nom pri­klju­ču­je se par­ti­zan­skom po­kre­tu. Bio je i vi­jeć­nik AV­NOJ-a, mi­ni­star u Šu­ba­ši­će­voj vla­di (re­sor is­hra­ne i po­ljo­pri­vre­de). Još pri­je ra­ta, 1939. go­di­ne, na sjed­ni­ci Sa­vje­ta Prav­nog fa­kul­te­ta u Be­o­gra­du iza­bran je za ho­no­rar­nog na­stav­ni­ka, na pred­log pro­fe­so­ra Đor­đa Ta­si­ća, Mi­ha­i­la Ili­ća i Slo­bo­da­na Jo­va­no­vi­ća, za pred­met so­ci­o­lo­gi­ja. Po­sli­je ra­ta bio je re­dov­ni pro­fe­sor Prav­nog fa­kul­te­ta, što je po­sti­gao is­klju­či­vo na­uč­no-is­tra­ži­vač­kim ra­dom jer je imao sa­mo uči­telj­sku škol­sku spre­mu. Bio je mi­ni­star u vla­di Jo­si­pa Bro­za Ti­ta 1945. (mi­ni­star za ko­lo­ni­za­ci­ju) ka­da se, iz­me­đu osta­log, za­la­gao za po­vra­tak iz­bje­gli­ca na Ko­so­vo i Me­to­hi­ju, (pod­vu­kao V.I.) Umje­sto nje­go­ve smje­ne, uki­nu­to je mi­ni­star­stvo za ko­lo­ni­za­ci­ju (1. fe­bru­a­ra 194). Bio je i uprav­nik In­sti­tu­ta za iz­u­ča­va­nje se­la i do­pi­sni član Ju­go­sla­ven­ske aka­de­mi­je zna­no­sti i umjet­no­sti u Za­gre­bu. Ob­ja­vio je ve­li­ki broj ra­do­va u pe­ri­o­di­ci, a od po­seb­nih iz­da­nja is­ti­ču se: Isto­ri­ja dr­ža­ve i pra­va (Do­ba tur­ske vla­da­vi­ne), Isto­ri­ja se­ljač­kog dru­štva, Or­ga­ni­za­ci­ja di­nar­skih ple­me­na. Umro je 1960. go­di­ne i sa­hra­njen u Ale­ji ve­li­ka­na na No­vom gro­blju u Be­o­gra­du.
(NA­STA­VI­ĆE SE)