Nji­ho­va vo­de­ća gru­pa oku­plje­na oko „Zve­zde” i Ko­mi­te­ta za ki­ne­ma­to­gra­fi­ju te­ži­la je sim­bi­o­zi kla­sič­nih film­skih vri­jed­no­sti i ak­tu­el­ne dru­štve­ne an­ga­žo­va­no­sti. Svo­jim obra­zo­va­njem, afi­ni­te­ti­ma i am­bi­ci­ja­ma Vje­ko­slav Afrić ni­je pri­pa­dao tom in­te­lek­tu­al­nom je­zgru, ta­da ne­do­volj­no oform­lje­ne i čvr­ste ki­ne­ma­to­gra­fi­je. On je još uvi­jek ži­vio u at­mos­fe­ri Po­zo­ri­šta na­rod­nog oslo­bo­đe­nja a nje­go­ve iz­ja­ve da „Sla­vi­ca” pred­sta­vlja kon­ti­nu­i­tet nji­ho­vog za­jed­nič­kog dje­lo­va­nja to po­tvr­đu­je. Ova glu­mač­ka dru­ži­na, ma­da se po­sle pred­sta­vlja­nja svog pro­gra­ma u Na­rod­nom po­zo­ri­štu u Be­o­gra­du od­mah po oslo­bo­đe­nju raz­i­šla po ra­znim na­šim po­zo­ri­šti­ma, pred­sta­vlja­la je u jav­no­sti i da­lje od­re­đe­ni kul­tur­ni i dru­štve­ni auto­ri­tet. Film ka­kav je „Sla­vi­ca” Afrić je oči­gled­no že­lio, pa ga za­to va­lja i pri­hva­ti­ti kao mje­ru nje­go­vih stva­ra­lač­kih mo­guć­no­sti. Sce­na­rio je na­pi­san na osno­vu pri­če o jed­nom par­ti­zan­skom bro­di­ću i o dje­voj­ci ko­ja je pri­je ra­ta po­ma­ga­la ri­bar­sku za­dru­gu a ka­sni­je se do smr­ti bo­ri­la kao hra­bra par­ti­zan­ka. Već ta­da se Afrić na­šao pred pro­ble­mi­ma ka­ko da obez­bi­je­di pri­ro­dan tok zbi­va­nja, po­go­dan am­bi­jent za od­re­đe­ne ide­je, is­tak­ne pla­stič­ne kon­tra­ste iz­me­đu sta­rih i no­vih od­no­sa, ti­pi­zi­ra li­ko­ve i isto­vre­me­no sve obo­ji dal­ma­tin­skim spe­ci­fič­no­sti­ma.
U pi­ta­nju je ne sa­mo fa­bu­lar­no usa­gla­ša­va­nje svih ovih kom­po­nen­ti već i pre­va­zi­la­že­nje fak­to­graf­skih či­nje­ni­ca i kon­ven­ci­o­nal­nih kva­li­fi­ka­ci­ja ži­vot­ne isti­ne. O ne­koj po­seb­noj umjet­nič­koj spo­zna­ji sa­me re­vo­lu­ci­je i ade­kvat­noj film­skoj for­mi ni­je bi­lo ni go­vo­ra. Afrić se za­do­vo­ljio spolj­nim mar­ka­ci­ja­ma jed­ne od­re­đe­ne re­al­no­sti, ubi­je­đen da je njen smi­sao re­a­li­zo­van u sa­mim do­ga­đa­ji­ma. Oni se­be od­re­đu­ju i iz­li­šno je in­si­sti­ra­ti na ne­kom po­seb­nom po­stup­ku ko­ji bi na spe­ci­fi­čan na­čin ob­ja­šnja­vao ono što je oči­gled­no. U toj objek­ti­vi­za­ci­ji pro­se­dea sa­dr­ža­na je i sva nje­go­va stva­ra­lač­ka su­bjek­tiv­nost, ta­ko da ne po­sto­ji ni po­tre­ba za ne­ka­kvom unu­tra­šnjom idej­no­e­stet­skom ne­za­vi­sno­šću sa­mog dje­la. Umjet­nost re­ži­je se ne ci­je­ni po autoh­to­no­sti fil­ma već po spo­sob­no­sti da re­pro­du­ku­je od­re­đe­ne pred­sta­ve i ide­je o mi­nu­lim do­ga­đa­ji­ma. U uslo­vi­ma tek ste­če­ne slo­bo­de i že­lje da se stvo­ri pra­vi film, ra­du na ob­li­ko­va­nju film­ske sli­ke ne mo­že se pri­stu­pi­ti na usta­lje­ni i do­bro zna­ni na­čin. To ni­je ni pro­fe­si­o­nal­ni an­ga­žman u pra­vom smi­slu, ko­li­ko na­sto­ja­nje da se za­do­vo­lje sva ta hti­je­nja. Uslo­vi su bi­li na emo­ci­o­nal­nom stva­ra­lač­kom i ide­o­lo­škom pla­nu ve­o­ma slo­že­ni ta­ko da »Sla­vi­ca« iz­mi­če svim ob­ja­šnje­nji­ma. Ona je jed­no­stav­no mo­ra­la da se po­ja­vi i po­ja­vi­la se. Ta­kve su pri­li­ke kod Afri­ća stva­ra­le osje­ća­nje si­gur­no­sti s jed­ne, a ne­str­plje­nja s dru­ge stra­ne. On ne­ma vre­me­na da raz­dvo­ji po­zo­ri­šne i film­ske spe­ci­fič­no­sti i ta­ko je ci­je­la „Sla­vi­ca” u zna­ku ko­le­ba­nja iz­me­đu sni­mlje­nog te­a­tra i pra­vog fil­ma. Ukr­sti­lo se, za­pra­vo, na­še do­ma­će po­zo­ri­šno is­ku­stvo sa sje­ća­njem na one di­na­mič­ne ak­ci­o­ne ame­rič­ke fil­mo­ve i dje­la so­vjet­skog fil­ma pre­pu­na ro­man­ti­čar­skih pa­ro­la i ja­sne idej­ne opre­di­je­lje­no­sti, što je u osno­vi po­dra­ža­va­lo že­lju da do­bi­je­mo me­ku vr­stu ame­rič­kog fil­ma na ru­ski na­čin. Ka­ko je tre­ba­lo po­ka­za­ti i ilu­stro­va­ti od­re­đe­ne so­ci­jal­ne po­ja­ve a na­ro­či­to dru­štve­ne od­no­se, sa­zri­je­va­nje svi­je­sti o neo­p­hod­no­sti bor­be, ot­po­ra ugnje­ta­va­nju, ka­pi­tu­la­ci­ji a za­tim oku­pa­to­ru i is­tra­ja­ti u bun­tu kroz stra­da­nje i otvo­re­nu bor­bu do ko­nač­ne po­bje­de — mo­ra­lo se pri­bje­ći mno­go­broj­nim ver­bal­nim ob­ja­šnje­nji­ma. Ne­ki od li­ko­va su po­sta­li sa­mi po se­bi poj­mo­vi pa ih je bi­lo te­ško po­ve­za­ti i otud je ve­ći­na ključ­nih sce­na, bez ob­zi­ra na am­bi­jent, eks­te­ri­jer ili en­te­ri­jer, sa­svim sta­tič­na.
(Na­sta­vi­će se)

Pi­še:
dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić
Film­ski i TV re­di­telj