Pje­snik No­vi­ca Đu­rić zna da bez pot­pu­ne iskre­no­sti ne tre­ba i ne smi­je se pje­va­ti o lju­ba­vi, sma­tra aka­de­mik Mi­lo­van Vi­te­zo­vić.
,,Lju­bav je pri­rod­na po­ja­va u svim ob­li­ci­ma ži­vo­ta, kao ni­šta no­vo, a uvek no­vo pod sun­cem, pod ko­jim se za­či­nje i is­po­lja­va. Kad se ona de­la, vi­še je ima. I kad je se­bič­na, ve­li­ka je op­šta ra­dost. No­vi­ca Đu­rić pe­va lju­bav po ži­vot­nim pri­li­ka­ma. Vra­ća mu se lju­bav u za­vi­ča­ju u svim le­po­ta­ma i opa­sno­sti­ma. Pe­va je u uz­le­tu sa pti­ca­ma. U šu­mi ka­da ri­če sa je­le­ni­ma. Pe­va nad iz­vo­rom ko­ji se pr­vo ne da pi­ti, a po­sle pr­vog gu­tlja­ja po­ve­ća­va žeđ. Đu­rić se usu­dio da kre­ne iz­me­đu sna i ja­ve. Tu hra­brost on, vi­še kao za­hval­nost, ma­nje kao iz­go­vor, ili ne­ka­kvu od­bra­nu, pri­pi­su­je sr­cu”, sma­tra Mi­lo­van Vi­te­zo­vić.
Pje­sni­ki­nja Mi­li­ca Kralj na­vo­di da po­e­zi­ju No­vi­ce Đu­ri­ća, iz zbir­ke u zbir­ku, ka­rak­te­ri­še po­seb­na vr­sta iz­dvo­je­no­sti pje­snič­kog is­ka­za iz mno­štva pje­snič­kih gla­so­va.
,,Ta iz­dvo­je­nost se, pri­je sve­ga, ogle­da u sve­de­no­sti i je­zgro­vi­to­sti, u ob­li­kov­noj i iz­ra­žaj­noj struk­tu­ri sti­ha ko­jim pe­snik su­ve­re­no is­ka­zu­je pro­sto­re unu­tra­šnjih du­šev­nih pre­vi­ra­nja či­ja se iz­ra­žaj­na ener­gi­ja re­flek­tu­je u stvar­no­snim okvi­ri­ma. Jer, Đu­rić je no­vi­nar i pje­snik. Onaj ko­ji se slu­ži go­lim či­nje­ni­ca­ma, ili onaj ko­ji se slu­ži fik­ci­jom i od nje stva­ra či­nje­ni­ce. Jer Đu­rić je i pje­snik i no­vi­nar, ili i jed­no i dru­go. Upra­vo je to No­vi­ca Đu­rić ko­ji je uspio da ob­je­di­ni či­nje­ni­ce i fik­ci­ju i da u skla­du sa sop­stve­nim po­i­ma­njem pje­snič­kog po­sla­nja is­pi­še ru­ko­vet pje­sa­ma. Knji­ga iza­bra­nih pje­sa­ma ‘Bož­ja dje­ca’ sa do­dat­kom od 30 no­vih pje­sa­ma, i da­nas se či­ta kao po­u­zdan i uvjer­ljiv trag o ne­si­gur­no­sti ko­lek­tiv­ne tač­ke oslon­ca u bur­nim vre­me­ni­ma; spo­znav­ši sve vr­ste uža­sa i ne­vo­lja ko­je se od dav­nih vre­me­na pro­du­ža­va­ju kroz smrt­ni nat­pjev bu­duć­no­sti”, sma­tra Kralj.
Ona za­klju­ču­je da Đu­rić pje­smom de­fi­ni­še raz­brat­stvo i ras­te­me­lje­nje, sa­mo­po­ti­ra­nje u kru­gu tru­le­žne, pro­pa­dlji­ve i tam­ne zbi­lje pod ra­za­ra­ju­ćim dej­stvom ide­o­lo­ških na­sla­ga; ka­zu­je nam i o mon­stru­o­zon­sti no­vog do­ba, o car­stvu bez­bo­žni­ka i bez­bo­žni­štva, o zmij­skom pa­kle­nom sje­me­nu, i u za­vr­šnom gra­da­cij­skom za­no­su o du­ši iza­bra­ne bož­je de­ce či­ji se mo­li­tve­ni ša­pat kroz pro­cep ve­ko­va uz­di­že put ne­be­sa.
,,U knji­zi ‘Ja­vi mi da sam živ’ za ko­ju je do­bio pre­sti­žnu na­gra­du ‘Zlat­no pe­ro Ru­si­je’, Đu­rić pro­mi­šlja vje­či­ta eg­zi­sten­ci­jal­na pi­ta­nja; to je ne­ka vr­sta sa­mo­su­o­ča­va­nja i su­o­ča­va­nja sa svi­je­tom na­spram ko­ga sto­ji po­et­ski su­bje­kat. Pje­sma ta­ko po­sta­je di­men­zi­ja auto­pe­tič­kog svje­do­čan­stva tre­nut­ka sa­me pri­ro­de stvar­la­štva i ži­vlje­nja. Nje­go­va pje­sma je isto­vre­me­no i upit i raz­re­še­nje dra­me po­je­din­ca u da­na­šnjem zlo­do­bu. To je pje­sma – im­pe­ra­tiv i one sli­ke tra­gič­nih de­ve­de­se­tih go­di­na u či­jim raz­bi­je­nim dje­li­ći­ma i da­nas ogle­da­mo iz­ra­na­vlje­no li­ce i či­ji oska­će­ni i od­sje­če­ni dje­lo­vi ti­je­la, u po­gru­že­nom ka­ja­nju i usrd­noj mo­li­tvi, kle­če pred li­cem Stra­šnog su­da”, is­ti­če Kralj.
(NA­STA­VI­ĆE SE)

Priredio: MR ALEK­SAN­DAR ĆU­KO­VIĆ