Pi­še: dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić Film­ski i TV re­di­telj
ban­gor­ski@t-com.me

U „Ava­la fil­mu” bi­la je oku­plje­na ve­ća gru­pa sce­na­ri­sta i re­di­te­lja krat­kih i do­ku­men­tar­nih fil­mo­va. U osnov­nom kon­cep­tu ova zna­čaj­na pro­duk­ci­ja se ni­je mno­go raz­li­ko­va­la od one u „Zve­zda fil­mu”.
Čak je iz­vje­stan broj film­skih re­di­te­lja i osta­lih sa­rad­ni­ka uče­stvo­vao u re­a­li­za­ci­ji po­je­di­nih fil­mo­va u oba film­ska pred­u­ze­ća.
Pro­iz­vod­ni plan je ob­u­hva­tao pet­na­est fil­mo­va go­di­šnje.
Radoš Novaković ro­đen je 1915. g. u Pro­ku­plju. Na Mu­zič­koj aka­de­mi­ji u Be­o­gra­du za­vr­šio je stu­di­je Po­zo­ri­šnog od­sje­ka. Pod­jed­na­ko se u ra­noj mla­do­sti in­te­re­so­vao za po­zo­ri­šte i film. Isto­vre­me­no je po­čeo da pi­še i film­ske kri­ti­ke. Zna­čaj­no mje­sto za­u­zi­mao je u Film­skoj sek­ci­ji pri Vr­hov­nom šta­bu Na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­ke voj­ske Ju­go­sla­vi­je. Uče­stvo­vao je vr­lo ak­tiv­no u or­ga­ni­zo­va­nju film­ske pro­duk­ci­je u oslo­bo­đe­noj ze­mlji.
Pri­je ne­go što se opre­di­je­lio za igra­ni film na­pra­vio je ne­ko­li­ko do­ku­men­tar­nih fil­mo­va. Od oslo­bo­đe­nja se in­ten­ziv­no ba­vio film­skom te­o­ri­jom i kri­ti­kom, pre­vo­đe­njem ino­stra­ne li­te­ra­tu­re, ure­đi­vao je film­ske ča­so­pi­se i na­pi­sao i jed­nu isto­ri­ju flma. Je­dan je od osni­va­ča i pr­vi di­rek­tor Eks­pe­ri­men­tal­nog te­a­tra Ate­ljea 212.
Po­sled­njih go­di­na po­sve­tio se pe­da­go­škom ra­du kao pro­fe­sor film­ske re­ži­je Fa­kul­te­ta dram­skih umet­no­sti u Be­o­gra­du. Smrt ga je za­de­si­la 1979. na mje­stu rek­to­ra Uni­ver­zi­te­ta umet­no­sti u Be­o­gra­du. Naj­zna­čaj­ni po­du­hvat 1948. go­di­ne bi­lo je sva­ka­ko ekra­ni­za­ci­ja po­pu­lar­nog ro­ma­na „Ne­či­sta krv” Bo­ri­sla­va Stan­ko­vi­ća, u adap­ta­ci­ji Alek­san­dra Vu­ča, a u re­ži­ji Ra­do­ša No­va­ko­vi­ća. Do nji­ho­ve sa­rad­nje do­šlo je ni­ma­lo slu­čaj­no, jer su obo­ji­ca pri­pa­da­li istom kru­gu stva­ra­la­ca, ko­ji su ima­li go­to­vo iden­tič­ne po­gle­de na raz­voj ne­šeg fil­ma i si­tu­a­ci­ju u ko­joj se tre­nut­no ki­ne­ma­to­gra­fi­ja na­la­zi­la. Že­lje­li su, na iz­vje­stan na­čin, da se do­ne­kle dis­tan­ci­ra­ju od te­ku­ćih pred­ra­su­da i već usvo­je­nih kon­ven­ci­ja, na­gla­ša­va­ju­ći vi­še umjet­nič­ki smi­sao i este­ti­zam film­skog stva­ra­la­štva. Sva­ki od fil­mo­va iz pr­vih na­ših po­rat­nih ostva­re­nja dio su vre­me­na i po­gle­da na mo­guć­no­sti stva­ra­nja. Oni su ujed­no tra­ga­nje za pra­vim for­ma­ma i na­či­nom da se do­seg­ne umjet­nost fil­ma. U nji­ma se pre­pli­ću na­še ilu­zi­je, ali i ono što je ta­da bi­lo stvar­no i što je na iz­jve­stan na­čin ohra­bri­va­lo, ali im se isto­vre­me­no is­ka­zi­va­lo kao pro­ti­vr­ječ­nost.
Ima tu i zna­ko­va slu­čaj­no­sti, sti­hi­je, ko­le­ba­nja, nu­žno­sti, efe­mer­no­sti, ne­re­al­nih hti­je­nja ali i smi­sla ko­jim je na­dah­nut raz­voj u tom pi­o­nir­skom do­bu. Me­đu re­di­te­lji­ma i fil­mo­vi­ma tog po­zna­tog kru­ga po­seb­no se iz­dva­ja­ju Ra­doš No­va­ko­vić i nje­go­va „Sof­ka”. Iako mlad i bez ozbilj­ni­jeg film­skog is­ku­stva, No­va­ko­vić je već ta­da pred­sta­vljao zre­lu stva­ra­lač­ku lič­nost, ko­ja se pod­jed­na­ko is­cr­plji­va­la u stva­ra­nju ki­ne­ma­to­gra­fi­je te­o­ret­skim ras­pra­va­ma o sa­mom iz­ra­zu, i u pro­jek­ti­ma ko­ji bi tre­ba­lo da na sa­svim od­re­đen na­čin afir­mi­šu za­htje­ve ko­je po­sta­vlja­mo u od­no­su na film­sku umjet­nost. Ovaj re­di­telj je ne­pre­kid­no na­gla­ša­vao slo­že­nost i spe­ci­fič­nost me­di­ja i is­ti­cao sve one estet­ske raz­li­ke ko­je di­je­le film od te­a­tra, li­te­ra­tu­re i dru­gih umjet­nič­kih iz­ra­za. Ve­li­čao je film­ski ka­dar kao osnov­ni ele­ment iz­ra­za i ob­ja­šnja­vao nje­go­vo dje­lo­va­nje u is­ka­zi­va­nju stvar­no­sti i tra­ja­nju u vre­me­nu.
Za­la­gao se za re­a­li­zam i ne­pre­kid­no pri­su­stvo stvar­no­sti u fil­mu i sin­te­ze ko­je će bit­no uti­ca­ti na kva­li­tet umjet­nič­kog stva­ra­nja.
(NA­STA­VI­ĆE SE)