- Pi­še: dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić Film­ski i TV re­di­telj
ban­gor­ski@t-com.me

No­va­ko­vić u fil­mu ni­je gle­dao ak­tu­el­nu dru­štve­no-so­ci­jal­nu i pro­pa­gand­nu for­mu iz­ra­za ko­li­ko spe­ci­fič­no umjet­nič­ko sred­stvo ko­je upra­vo u na­šoj sre­di­ni mo­že da stek­ne svo­ju pu­nu auten­tič­nost.
Po­li­ti­ka mu ni­je bi­la stra­na, ni­je se pla­šio kon­for­mi­zma, imao je do­volj­no sa­mo­svje­sno­sti i sna­ge da upu­ću­je i dru­ge ka­ko tre­ba da ra­de, uče­stvo­vao je u sve­mu što je bi­lo ak­tu­el­no i nje­go­vo pri­su­stvo u tom pi­o­nir­skom vre­me­nu bi­lo je da­le­ko zna­čaj­ni­je i dje­lo­tvor­ni­je od pri­su­stva ne­kih dru­gih re­di­te­lja. Vri­je­me ni­je odva­jao od umjet­no­sti, ni­je­su mu sme­ta­la eufo­rič­na ras­po­lo­že­nja i za­stra­nji­va­nja – u sve­mu to­me gle­dao je tek nu­žni pro­ces kroz ko­ji se mo­ra­lo pro­ći. Za­to je re­di­telj­sko dje­lo­va­nje do­ži­vlja­vao i kao sa­mo­o­stva­re­nje od­re­đe­nog in­te­lek­tu­al­nog kon­cep­ta, ali i kao oslo­ba­đa­nje od mno­go če­ga či­me su re­di­te­lji bi­li za­o­ku­plje­ni u tom pro­la­znom vre­me­nu ili tre­nut­ku. Otu­da i opre­dje­lje­nje za Stan­ko­vi­ćev ro­man „Ne­či­sta krv”.
Ma ka­ko bi­lo neo­če­ki­va­no, ima svo­je du­bo­ko oprav­da­nje. Po­go­to­vo što je do­la­zi­lo po­sli­je fil­mo­va „Sla­vi­ca”, „Ži­vje­će ovaj na­rod”, „Be­smrt­na mla­dost”, „Ži­vot je naš” ili „Na svo­joj ze­mlji”. Za ovaj pro­je­kat iz­gra­đe­ni su do ta­da naj­ve­ći objek­ti i iz­vr­še­ne obim­ne pri­pre­me. Uz to, sva­ko je imao pred­sta­vu o Stan­ko­vi­će­vom svi­je­tu sta­rog Vra­nja i onim od­sut­nim tre­nu­ci­ma ka­da se ru­ši­lo tur­sko do­ba i na­go­vje­šta­vo­lo no­vo vri­je­me i no­ve pri­li­ke. Zbog to­ga je i pa­žnja jav­no­sti bi­la usmje­re­na na to da li će se Vu­čo i No­va­ko­vić dr­ža­ti do­slov­no ro­ma­na ili će po­ku­ša­ti da stvo­re sa­mo­stal­ni­je i no­vo film­sko dje­lo. Otud je do­la­zio i niz kri­tič­kih ras­pra­va po­sli­je pr­vog jav­nog pri­ka­zi­va­nja „Sof­ke”. Tra­di­ci­o­na­li­sti su bi­li raz­o­ča­ra­ni što u fil­mu ni­je sa­svim vjer­no pre­ni­jet sa­dr­žaj ro­ma­na, što su iz­o­sta­li mno­gi de­ta­lji i na­ro­či­to psi­ho­lo­ški opi­si po­je­di­nih lič­no­sti. Mo­gu­će je bi­lo i ra­zu­mje­ti što je u ostva­re­nju ovog iz­u­zet­no pri­ma­mlji­vog pro­jek­ta kao sce­na­ri­sta uče­stvo­vao i sam Alek­san­dar Vu­čo, je­dan od idej­nih vo­đa i, vje­ro­vat­no je­dan od naj­ve­ćih auto­ri­te­ta u ta­ko za­mi­šlje­noj ki­ne­ma­to­gra­fi­ji no­vog dru­štva. Nji­ho­vi sta­vo­vi i po­gle­di bi­li su slič­ni. Umje­li su da slo­bo­du i za­htje­ve dru­štva pre­ve­du u nu­žnost umjet­nič­kog stva­ra­nja i na­zna­če gra­ni­ce ko­je kul­tu­ru di­je­le od kon­for­mi­zma. Oni su, vje­ro­vat­no bo­lje od dru­gih, u svo­jim in­struk­tiv­nim član­ci­ma i jav­nim na­stu­pi­ma tu­ma­či­li smi­sao tih go­di­na, če­sto se po­is­to­vje­ći­va­li i sa dnev­nom ak­ci­jom, ali su umje­li da svo­ju od­go­vor­nost pre­o­bra­zo u dje­lo­va­nje u ko­rist fil­ma i da na­či­ne iz­bor ko­jim će na iz­vje­stan na­čin da pre­va­zi­đu i se­be i ta­ko vid­no an­ga­žo­va­nje. Sa­mo u sple­tu svih tih okol­no­sti, ko­je su bi­le ve­o­ma slo­že­ne, če­sto ne­do­volj­no ra­zu­mlji­ve i mo­ti­vi­sa­ne, mo­gu­će je shva­ti­ti tvr­đe­nje da je „Sof­ka” ne­što po­seb­no, go­to­vo pro­gram­ska plat­for­ma že­lje­nog fil­ma, po­tre­ba da se film za­šti­ti od efe­mer­no­sti, učin­ti kraj ra­znim ori­jen­ta­ci­ja­ma i da se afir­mi­še ubje­đe­nje da se mo­ra raz­vi­ja­ti u do­me­nu na­ci­o­nal­ne kul­tu­re. To je pr­vi put da jed­nom re­di­te­lju ni­je do­volj­na plat­for­ma na ko­joj sto­ji i za­to u svom dje­lu tra­ži i dru­ge pod­sti­ca­je za slo­bod­ni­je, am­bi­ci­o­zni­je i su­bjek­tiv­ni­je is­po­lja­va­nje. No­va­ko­vić je do­bro znao da stva­ra­lač­ka slo­bo­da o ko­joj svi to­li­ko go­vo­re ni­kad ni­je po­sto­ja­la sa­ma po se­bi u objek­tiv­nom svi­je­tu i da se ona mo­ra pro­na­ći u sop­stve­nom stva­ra­nju. Pro­blem je tim te­ži što je sva­ko kod nas, ma­nje ili vi­še, imao svo­ju do­sta ja­sno iz­ra­že­nu pred­sta­vu o po­et­skom svi­je­tu Stan­ko­vi­će­vog ro­ma­na o sta­rom Vra­nju i svim onim dra­ma­tič­nim tre­nu­ci­ma ka­da se ru­ši­lo tur­sko do­ba i na­ja­vlji­va­lo no­vo vri­je­me.
(Na­sta­vi­će se)