-Pi­še:dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić Film­ski i TV re­di­telj ban­gor­ski@t-com.me

Pri­ča o tra­gič­noj sud­bi­ni li­je­pe Sof­ke (Ve­ra Gre­go­vić), ko­ju ne­moć­ni i fi­nan­sij­ski upro­pa­šće­ni efen­di-Mi­ta tje­ra da se uda za ne­do­lič­nog ali bo­ga­tog mla­do­že­nju, dva­na­e­sto­go­di­šnjeg dje­ča­ka; o Mar­ko­vim stra­sti­ma (Mi­li­vo­je Ži­va­no­vić), o onoj no­ći kad se spre­mao da uđe u po­ste­lju svo­je sna­he i sve­mu dru­gom što se oko ove čud­ne, bi­zar­ne ali i po­pu­lar­ne pri­če is­pre­da­lo. Li­te­rar­ni kri­ti­ča­ri su sma­tra­li da je ova čul­na ro­man­ti­ka pre­pu­na auten­tič­nih stra­sti, iskon­ske po­e­zi­je i one čud­ne psi­ho­lo­ške at­mos­fe­re ko­ja se ogle­da u Stan­ko­vi­će­vim opu­si­ma, iz­ma­gli­ca­ma, tam­nim no­ći­ma, ma­gla­ma, vo­da­ma, Iju­di­ma, od­no­si­ma ko­ji se na­slu­ću­ju is­pod fi­zič­kih zbi­va­nja i du­bo­ko is­pod sa­me fa­bu­le. Sma­tra­lo se da je to je­dan za­tvo­ren pje­snič­ki sa­gle­dan svi­jet u ko­me su su­šti­ne vi­dlji­ve, slo­je­vi­tost bre­me­ni­ta psi­ho­lo­škim ni­jan­sa­ma, sa iz­ra­zi­tim i oform­lje­nim li­ko­vi­ma u ko­ji­ma se mi­je­ša­ju na­go­ni, vri­je­me, obi­ča­ji i ko­je stvar­nost ne­u­mit­no raz­gra­đu­je u svoj svo­joj tra­gič­no­sti.
Od sva­ko­ga se, bi­lo da je ri­ječ o po­zo­ri­šnim ili fi­lm­skim adap­ta­ci­ja­ma, za­­h­ti­­je­va­lo da struk­tu­ra Stan­ko­vi­će­vog dje­la osta­ne ona­kva ka­kva je. Otud i za­pre­pa­šće­nje da se Alek­san­dar Vu­čo i Ra­doš No­va­ko­vić i ni­su po­seb­no tru­di­li da što vjer­ni­je pre­ne­su sa­dr­žaj ro­ma­na i što su pre­šli pre­ko mno­gih ka­rak­te­ri­sti­ka tog vre­me­na, što psi­ho­lo­škim ob­ja­šnje­nji­i­ma ni­su pri­da­va­li uobi­ča­je­na zna­če­nja, pa se čak usu­di­li i da do­pi­su­ju Stan­ko­vi­će­vom dje­lu ne­ke sce­ne, ra­di po­tre­ba sa­mog fil­ma. Zar je mo­gu­će da je ova­ko ve­li­ko i kla­sič­no dje­lo tek po­vod za for­mi­ra­nje jed­ne su­bjek­tiv­ne i do­sta pro­iz­volj­ne vi­zi­je? Alek­san­dar Vu­čo je imao do­sta ja­sne pred­sta­ve o od­no­si­ma ko­ji bi tre­ba­lo da po­sto­je iz­me­đu ro­ma­na i fil­ma, po­go­to­vo što i je­dan i dru­gi pru­ža­ju slo­bod­nu sli­ku o Ijud­skoj stvar­no­sti. Svi­jet ko­ji se či­ta­njem do­ži­vlja­va u fil­mu bi tre­ba­lo da se vi­di kon­kre­ti­zo­van u re­al­nom pro­sto­ru i vre­me­nu. Ma ko­li­ko me­đu­sob­ni uti­ca­ji i ve­ze bi­li vid­ni i ne­za­o­bi­la­zni, iz­ra­žaj­na sred­stva su im raz­li­či­ta. Vje­ro­vao je Vu­čo da film ni­je u in­fe­ri­or­ni­jem po­lo­ža­ju od ro­ma­na i da svo­jom ne­po­sred­no­šću mo­že da do­đe do naj­ta­na­ni­je Ijud­ske kom­plek­sno­sti. Zbog to­ga je „Ne­či­stoj kr­vi” i pri­šao sa te­žnjom da sce­na­rio za­do­bi­je iz­vje­snu sa­mo­stal­nost u od­no­su na ro­man, ka­ko bi ob­u­hva­će­ni do­ga­đa­ji i zbi­va­nja pred­sta­vlja­li tek osno­vu fil­ma, ko­ji u dalj­njem re­di­telj­skom po­stup­ku tre­ba da za­do­bi­je svoj sa­mo­stal­ni ži­vot. Dr­žao se po­zna­tih shva­ta­nja da pri adap­ta­ci­ji sce­na­rio mo­ra da bu­de raz­li­čit po me­to­da­ma i na­či­nu iz­ra­ža­va­nja od sa­mog ro­ma­na. Po svo­joj unu­tra­šnjoj kom­po­zi­ci­ji film bi mo­rao da se pri­bi­ži mu­zič­koj sim­fo­ni­ji i da ap­sor­bu­je opi­se, sin­te­ti­zu­ju­ći ih i pre­tva­ra­ju­ći u sa­svim ži­ve i iz­ra­žaj­ne ka­dro­ve ko­ji će omo­gu­ći­ti kre­ta­nje kroz te neo­bič­ne sud­bi­ne i vri­je­me. Ne­mo­gu­će je iz­bje­ći kre­ta­nje ko­je isto­vre­me­no mo­ra da bu­de i iz­raz unu­tra­šnjeg psi­ho­lo­škog do­ži­vlja­va­nja. Svi­jet ko­ji okru­žu­je mla­du i li­je­pu Sof­ku tre­ba­lo bi da bu­de svi­jet ko­ji će sam se­be da po­ka­že i od­re­di u tom re­a­li­stič­nom pro­sto­ru. No­va­ko­vić je na­sto­jao da ko­li­ko je god mo­gu­će in­di­vi­du­a­li­zi­ra iz­raz, da iz­bjeg­ne sva­ko upro­šća­va­nje si­tu­a­ci­ja i ti­pi­zi­ra­nje li­ko­va, da na iz­vje­stan na­čin u iz­ra­zu eklek­tič­ki ko­mu­ni­ci­ra sa evrop­skom tra­di­ci­jom i da po­ku­ša da u po­je­di­nim ka­dro­vi­ma do­đe do sa­svim od­re­đe­ne auten­tič­no­sti. Zbog to­ga je, ka­ko je sam is­ti­cao, sma­trao da ima pra­vo na su­bjek­tiv­ne pod­sti­ca­je i da ga ni­šta ne oba­ve­zu­je pre­ma onom što je svi­ma za­jed­nič­ko i da po svom osje­ća­nju u ovom kon­ci­pi­ra­nom am­bi­jen­tu tra­ži ži­vot­nu cje­lo­vi­tost.
(Na­sta­vi­će se)