-Pre­veo i pri­re­dio: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ

Sva­ki En­glez do­la­zi u Ru­si­ju kao ru­so­mr­zac, a od­la­zi iz nje ru­so­fi­lom.
Mar­kiz Džordž Na­ta­ni­el Ker­zon

Ču­ve­ne Pu­ški­no­ve ri­je­či da je Pe­tar Ve­li­ki „otvo­rio pro­zor u Evro­pu”, mno­gi u Ru­si­ji, a i na Za­pa­du sko­ro bu­kval­no shva­ta­ju kao isto­rij­sku či­nje­ni­cu. Sma­tra se da je upra­vo kroz taj pro­zor Za­pad ušao u Ru­si­ju, a Ru­si su, osje­tiv­ši hla­dan bal­tič­ki vje­tar na svom li­cu, od­jed­nom shva­ti­li da sje­de­nje u svo­joj za­tvo­re­noj i izo­lo­va­noj iz­bi, pu­noj za­gu­šlji­vog i usta­ja­log va­zdu­ha, ni­je do­bro. Ipak, Alek­san­dar Pu­škin je pi­sao po­e­mu, a ne na­uč­nu mo­no­gra­fi­ju. Ako će­mo da bu­de­mo tač­ni i pre­ci­zni, te ču­ve­ne ri­je­či ne pri­pa­da­ju nje­mu. Pje­snik je sa­mo pre­i­na­čio fra­zu ču­ve­nog ve­ne­ci­jan­skog gro­fa Fran­če­ska Al­ga­ro­ti­ja, ko­ja gla­si: „Pe­ter­burg je pro­zor, kroz ko­ji Ru­si­ja gle­da u Evro­pu”.
„Gle­da­ti” na Za­pad kroz pro­zor objek­tiv­no je mo­gu­će, ali va­lja­no us­po­sta­vlja­ti od­no­se sa dru­gi­ma ni­je mo­gu­će. Za­to mo­ra­ju i vra­ta bi­ti otvo­re­na. Ona su bi­la otvo­re­na i mno­go pri­je Pe­tra. Ako su uda­ri vje­tra, iza­zi­va­ni ovim ili onim isto­rij­skim ka­ta­kli­zma­ma, ta vra­ta po­vre­me­no za­tva­ra­li, obo­stra­ni in­te­re­si Ru­si­je i Za­pa­da su ih po­no­vo otva­ra­li, kad se za to uka­za­la mo­guć­nost.
Do mo­men­ta osni­va­nja Sankt Pe­ter­bur­ga 1703. go­di­ne, mno­go šta se do­go­di­lo. Ana, kćer­ka ve­li­kog kne­za Ja­ro­sla­va Mu­drog, 1049. go­di­ne je po­sta­la kra­lji­ca Fran­cu­ske. U sta­rom Nov­go­ro­du se uz­di­za­la ka­to­lič­ka cr­kva Sve­tog Pe­tra, a nov­go­rod­ski „re­pu­bli­kan­ci” su odr­ža­va­li ve­ze sa „re­pu­bli­kan­ci­ma” iz Ve­ne­ci­je. Mo­skov­ski ca­re­vi su još od dav­ni­na ku­po­va­li pu­ške iz ino­stran­stva za svo­ju voj­sku i uvo­zni do­nji veš za svo­je že­ne. Sre­di­na u ko­joj je ži­vio Ivan Gro­zni, sum­nji­ča­vo pra­te­ći nje­go­ve bli­ske ve­ze i od­no­se sa stran­ci­ma, sma­tra­la je da je car pre­vi­še na­klo­njen Za­pa­du. Je­dan od či­nov­ni­ka sa dvo­ra 1584. go­di­ne, oba­vje­šta­va­ju­ći o smr­ti svo­ga go­spo­da­ra en­gle­skog am­ba­sa­do­ra, sar­ka­stič­no je pri­mi­je­tio: „Umro je vaš en­gle­ski car”. Ho­lan­đa­ni, Njem­ci i En­gle­zi su, što je bi­lo mo­gu­će vi­še, ko­ri­sti­li pri­vi­le­gi­je na ru­skom tr­ži­štu, a još u Sred­njem vi­je­ku su sma­tra­li da su mo­guć­no­sti nji­ho­vog tr­ži­šta ne­is­crp­ne. Nje­mač­ka tr­go­vač­ka na­se­lja su još odav­ni­na po­sto­ja­la u Mo­skvi, a Njem­ci­ma su du­go vre­me­na na­zi­va­li sve stran­ce u Ru­si­ji. Kao pti­ca Fe­niks, ra­đa­ju­ći se po­no­vo iz pe­pe­la, nje­mač­ka na­se­lja su za­jed­no sa Mo­sko­vlja­ni­ma pre­ži­vje­la mno­ge stra­šne po­ža­re, Smut­na vre­me­na i ti­ra­ni­ju vla­sto­dr­ža­ca. Po­sto­ji sa­mo jed­no ob­ja­šnje­nje za to, Ru­si­ma su ta­da bi­li po­treb­ni „Njem­ci”, a „Njem­ci­ma” Ru­si. U sva­kom slu­ča­ju, pri­ča o od­no­si­ma Ru­si­je i Za­pa­da ne po­či­nje od Pe­ter­bur­ga, za­to se mo­ra pri­stu­pi­ti mno­go du­bljim is­tra­ži­va­nji­ma pro­šlo­sti.
Ni do da­nas Ru­si ni­je­su uspje­li da ob­ja­sne kad je po­če­lo vri­je­me da od­bro­ja­va nji­ho­vu isto­ri­ju. Član ru­ske Aka­de­mi­je na­u­ka u XVI­II vi­je­ku, Nje­mac Šli­ter je je­dan od pr­vih, ko­ji je za­stu­pao ta­da naj­ču­ve­ni­je mi­šlje­nje. Mi­šlje­nje je sa­mo po se­bi in­te­re­sant­no kao gle­di­šte, jer sa jed­ne stra­ne je Za­pad bio pri­lič­no za­in­te­re­so­van za Ru­si­ju, a sa dru­ge, što su odav­no za­pad­ni auto­ri­te­ti u na­u­ci mno­go uti­ca­li na ru­sku dru­štve­nu mi­sao. Za­tim su to Šli­te­ro­vo mi­šlje­nje po­dr­ža­li ta­kvi ko­ri­fei isto­ri­je, kao što su Ka­ram­zin i So­lo­vjev.
Po toj te­o­ri­ji, do sre­di­ne IX vi­je­ka i do­la­ska Var­ja­ga (Nor­ma­na) na ogrom­na pro­stran­stva da­na­šnje Evrop­ske Ru­si­je, ko­ja su bi­la na­se­lje­na slo­ven­skim ple­me­ni­ma, sve je bi­lo di­vlji­na i ni­je bi­lo ni­ka­kvih za­če­ta­ka ci­vi­li­zo­va­nog ži­vo­ta. Ta­kvo mi­šlje­nje ni­je za­stu­pa­la sa­mo nje­mač­ka pre­po­tent­nost, već je to pi­sa­lo i u pr­vim ru­skim lje­to­pi­si­ma, gdje se na­gla­ša­va da su Slo­ve­ni u tim vre­me­ni­ma ži­vje­li „ži­vo­tom zvi­je­ri“, ple­me­na su bi­la raz­dvo­je­na i me­đu­sob­no za­va­đe­na. Dru­go gle­di­šte o po­če­ci­ma stva­ra­nja ru­ske dr­ža­ve je di­rekt­no su­pro­sta­vlje­no pr­vom i bi­lo je na­uč­no obra­zlo­že­no ma­lo ka­sni­je u XIX vi­je­ku od stra­ne ru­skih na­uč­ni­ka sa Mo­skov­skog uni­ver­zi­te­ta. Po nji­ho­voj te­o­ri­ji, is­toč­ni Slo­ve­ni su ži­vje­li u rav­nim ste­pa­ma Ru­si­je ne­ko­li­ko vje­ko­va pri­je ro­đe­nja Hri­sta i po­la­ko se kre­ta­li du­gim pu­tem uje­di­nje­nja, sve dok ni­je­su iz­gra­di­li svo­ja sop­stve­na grad­ska na­se­lja, uje­di­ni­li se u ple­men­ske sa­ve­ze i iza­bra­li svo­je kne­že­ve. Pri­sta­li­ce ove ver­zi­je se po­zi­va­ju na svo­je iz­vo­re, po­seb­no na skan­di­nav­ske sa­ge, u ko­ji­ma se ze­mlja Slo­ve­na na­zi­va „Ze­mljom gra­do­va”.
Sa­vre­me­ne ar­he­o­lo­ške is­ko­pi­ne u Nov­go­ro­du, gdje se sve vi­še pro­na­la­ze no­vi do­ka­zi i sta­ri na­pi­si, ko­ji svje­do­če o ne baš ma­lom kul­tur­nom raz­vit­ku ta­da­šnjih gra­đa­na Nov­go­ro­da, da­ju pri­sta­li­ca­ma dru­ge ver­zi­je do­dat­ne ar­gu­men­te, ali se ne mo­gu do­no­si­ti ko­nač­ni za­ključ­ci na osno­vu tih no­vih ot­kri­ća, jer bi bi­lo pre­u­ra­nje­no.
Va­si­lij Klju­čev­ski, je­dan od naj­ču­ve­ni­jih ru­skih isto­ri­ča­ra, pa­žlji­vo je iz­a­na­li­zi­rao oba­dvi­je ver­zi­je i iz­veo re­zon­ski za­klju­čak da do­ka­za za objek­ti­van od­go­vor na po­sta­vlje­no pi­ta­nje, ko­ja je od te­o­ri­ja tač­na, ne­ma. I on je iro­nič­no pri­mi­je­tio: „Što je ma­nje do­ka­za za od­go­vor na po­sta­vlje­no isto­rij­sko pi­ta­nje, to je ve­ća mo­guć­nost za raz­li­či­te za­ključ­ke i oni se lak­še do­no­se. Ma ka­ko bi­lo, ras­pra­va se, u stva­ri, ne vo­di o pe­ri­o­du ra­nog dje­tinj­stva, već pri­je o sa­zri­je­va­nju za­met­ka, pa se u bi­lo kom slu­ča­ju ra­đa­nja Ru­si­je po­ja­vlju­ju Nor­ma­ni (Var­ja­zi) u ulo­zi ba­bi­ce. Upra­vo su oni, su­de­ći po lje­to­pi­si­ma, iz­gra­di­li mno­ge ru­ske gra­do­ve i po­sta­li osni­va­či pr­ve ru­ske kne­že­vi­ne, a za­tim i car­ske di­na­sti­je, ko­ja po­či­nje sa Var­ja­gom Rju­ri­kom. U šved­skom gra­di­ću Nor­če­pin­gu, oda­kle se on za­pu­tio na svo­ju plo­vid­bu, na­la­zi se čak je­di­ni spo­me­nik u svi­je­tu, ko­ji je po­dig­nut po­zna­tom gu­sa­ru. Ri­ječ „gu­sar” ov­dje je sa­svim umje­sna, ako zna­mo ko su bi­li pre­ci vla­dar­ske di­na­sti­je.
(NA­STA­VI­ĆE SE)