- Pi­še: Lu­ka Vu­ka­di­no­vić

Kad jed­nom sve za­spi i kad oblak do­ne­se ti­ši­nu u pra­ši­nu, na­ći će se ri­je­či od tih ri­je­či sa­sta­vljen je ži­vot.
Ti je­di­ni si­ne, si­ne pr­vog oca, Ti ćeš gla­som gr­o­ma raz­bi­ti ta­šti­nu.
Ti ko­ji po­sto­ja­nje svo­je la­sno na is­pust ne­ba gle­daš, te­bi ni­je ne­po­zna­to ni­šta ti si onaj, onaj ko­ji je­ste.
Kad jed­nom sve pro­đe i kad mo­re po­kri­je sra­mo­tu, iz iz­vo­ra že­ni­ka po­te­ći će slo­vo.
Ti ko­ji si po­če­tak ne­is­ka­zi­vi i kraj ne­shva­tlji­vi, Ti Voj­vo­do vas­kr­sli iz mr­tvih, Ti ćeš svo­je sa­na­sled­ni­ke po­ka­za­ti tvor­cu. Kad jed­nom ode sud­ba pu­tem jed­nog pu­ta i kad do­đe na ka­pi­ju sta­ru Ti ćeš Spa­si­te­lju do­če­ka­ti slu­gu svo­ga.
Ti ko­ji za­klan za nas stra­da i ko­ji is­ku­plje­nje na­še je­si, Ti ko­ji sje­diš sa de­sne stra­ne Oca, Ti ćeš Ca­re sla­ve svo­je sta­do zva­ti.
Kad isti­nu do­ne­seš, O, Ti Pas­ho spa­se­nja i kad ma­čem isti­ne po­gu­biš la­ži, kad iz pe­pe­la pro­bu­diš pro­šlost ra­di slu­žbe Ocu ne­ba, Ti svje­tlo­sti na­ša i isti­no na­ša Ti ćeš vo­ljom Oca do­če­ka­ti ži­ve.
Kad do­đe dan bez pro­šlo­sti i kad se za­vr­ši dan bu­du­ći, Ti ćeš si­lo na­ša div­na usta na­hra­ni­ti.
Ti ko­ji je­si i ko­ji je­ste, Ti ćeš Ca­re sla­ve no­ve taj­ne is­pri­ča­ti.
Kad sun­ce za­đe iza tvo­jih le­đa Ti ćeš taj­no go­vo­ri­ti, no­ve taj­ne uz­no­si­ti.
Ti ko­ji no­siš Oca i od oca si no­šen, Ti od Dje­ve ova­plo­će­ni, na dr­vo pri­ko­va­ni u ze­mlju po­gre­ben si iz gro­ba Vas­kr­sao si.
Ti ko­ji znaš sva­ku mi­sao i že­lju, Ti ko­ji gle­daš i do­pu­štaš, Ti ko­ji su­diš i po­kla­njaš, Ti imaš vlast da su­diš kroz te­be je sve stvo­re­no.
Kad jed­nom sve pro­đe i kad zvo­no po­če­tak na­ja­vi Ti ot­pu­šte­nje na­še, Ti ćeš pri­nos Ocu uz­no­si­ti.
Ti ko­ji si pri­je vre­me­na i ko­ji vri­je­me nad­gle­daš, Ti si pr­vi i po­sled­nji i ži­vi.
Ti sve­dr­ži­te­lju i Go­spo­de moj, Ti si na­ma sve­ta iskra ne­po­zna­ta i da­le­ka, ali lju­bav sve­pri­sut­na osje­ća­nja bu­di la­ka.
Kad jed­nom do­đe va­kat i le­de­na mrač­na zeb­nja i kad vo­lju oča­ra­nu do­ku­su­ri smrt­na stri­je­la i kad sun­ce ze­mlji pri­đe pa sa­go­ri svo­je slu­ge u taj va­kat svi će zna­ti da je knji­ga si­na zva­la.
A ti Si­ne bez ko­li­jev­ke i bez ku­će i bez kru­ne, ro­đe­njem si ko­smos zvao da oba­sja po­klo­ni­ke.
O Go­spo­de, oče moj, osta­la je sa­mo ti­ha na­da ko­ja plo­vi mo­rem stra­ve, ma­la la­đa kao svi­je­ća plo­vi vre­me­nom, a vri­je­me je tu­če.
Ti si Go­spo­dar i Bog moj, Ti si bio tu­čen i od bra­će osu­đen, Ti si si­lo vas­kr­se­njem po­ka­zao svo­ju sla­vu.
Kao jag­nje za­klan, kao je­di­ni sa­vr­šen i je­di­ni po­ni­žen bio si vječ­ni pa­sti­ru, vječ­ni put­ni­če i po­sled­nji Ca­re, Ca­re sla­ve.
Ti si Go­spo­dar nad Go­spo­da­ri­ma i Otac sve­tih tvo­jih, Ti si evan­đe­lje svo­je otvo­rio da ga čo­vjek ži­vi.
Oče moj i Bo­že moj, mo­ja ru­ka za­tro­va­na te­bi hva­lu da­je, ali ru­ka oma­le­na tvor­ca mo­li da je vo­di.
O ko mo­že Te­be opje­va­ti i ko mo­že ogra­ni­či­ti ono što je neo­gra­ni­če­no i shva­ti­ti ono što je ne­shva­tlji­vo.
Te­bi Si­ne kla­nja se ci­je­la va­se­lje­na, te­bi ne­bo li­tur­gi­ju slu­ži, te­bi čo­vjek no­vi dom gra­di.
Čo­vjek gra­di, a čo­vjek ga ru­ši, čo­vjek gra­di dok ga čo­vjek ku­di.
U hra­mu čo­vje­či­jem tvoj lik nam se ja­vlja, nje­mu ne­ma kra­ja, on do­če­ka Ca­ra.
Isti­nu vo­liš, sam isti­na je­si, Ti bes­po­čet­ni i ne­is­ka­zi­vi mu­če­ni­če, Ti čo­vje­ka pa­log no­siš.
I on će dom go­spod­nji po­ha­đa­ti, on će sla­vu tvo­ju po­ka­za­ti.
Bla­go­slo­vi, Vla­di­ko, ono­ga ko­ji u tvom do­mu isti­nu tra­ži i po­ka­ži Ca­re sla­ve si­nu svom, put isti­ne, put ži­vo­ta.
Ra­du­je se du­ša mla­da, ra­du­je se si­nu ne­ba, ra­du­je se sr­ce no­vo, ra­du­je se ocu svo­me.
Upla­še­na pu­na stra­ha, tr­no­vi­tom sta­zom ho­di, za­ro­blje­na, iz­mu­če­na od lu­ka­vog utu­če­na, lu­ta sa­ma pre­stra­vlje­na od sve bra­će na­pu­šte­na, iz­ru­ga­na, iz­lo­mlje­na, is­plju­va­na, oja­đe­na dok je sta­zom spa­sa išla, ona sa­ma ni­je bi­la, mo­li­tva je sa­ču­va­la, a vje­ra je pro­sla­vi­la.
Tvo­je ra­ne Ca­re sla­ve po­ka­za­še čo­vje­ko­vo no­vo li­ce, tvo­je ra­ne raz­ja­sni­še, no­ve da­ne is­pri­ča­še.
Opro­sti mi bla­gi Oče što go­vo­rim što ti bo­lje zna­deš, ja se kla­njam div­ni mu­žu, svo­jom su­zom bri­šem zlo­ću.
Bla­go­slo­vi tvo­je sta­do, ne do­zvo­li da se tra­ži, ra­du­jem se Ca­re sla­ve što sam te­be iza­brao. Ti si onaj ko­ji je­ste.
(Autor je pi­sac)