-PI­ŠE: mr Ra­do­je Fe­mić

Na­do­ve­zu­ju­ći se na Sar­tr­o­vo pro­mi­šlja­nje o ap­sur­du, Al­ber Ka­mi svo­je ese­ji­stič­ko ostva­re­nje, na­slo­vlje­no kao Mit o Si­zi­fu, po­sve­ću­je ana­li­zi­ra­nju pro­ble­ma ap­sur­da, upu­ću­ju­ći i pod­na­slo­vom svog tek­sta na te­mat­sko te­ži­šte ogle­da. Da­kle, ri­ječ je ogle­du o ap­sur­du. Pe­si­mi­stič­ka vi­zi­ja čo­vje­ko­vog ži­vo­ta umno­go­me po­či­va na raz­li­či­tim uzro­ci­ma, a re­in­ter­pre­ta­ci­jom drev­nog mi­ta o Si­zi­fu Ka­mi ilu­stru­je be­smi­sle­nost čo­vje­ko­vih na­po­ra i pro­klet­stvo ro­bo­va­nja ap­sur­du.
Ap­surd se ja­vlja u raz­li­či­tim for­ma­ma, i Ka­mi sva­kom po­jav­nom ob­li­ku ap­su­r­da pri­dru­žu­je svo­ju in­ter­pre­ta­ci­ju, opo­mi­nju­ći na uza­lud­nost svih na­po­ra ko­ji­ma se ap­surd­na eg­zi­sten­ci­ja mo­že ubla­ži­ti. Šta­vi­še, Ka­mi­je­vo uvje­re­nje o tra­gič­no­sti čo­vje­ko­vog ži­vo­ta u naj­ve­ćoj mje­ri po­či­va na po­sto­ja­nju sa­mo­svi­je­sti o ap­surd­nom me­ta­fi­zič­kom po­lo­ža­ju, ko­ji je ne­pro­mjen­ljiv i či­ja je je­di­na iz­vje­snost sa­dr­ža­na u ko­nač­no­sti. S ob­zi­rom na to da ni­je iz­vo­dlji­vo iz­mi­je­ni­ti me­ta­fi­zič­ke da­to­sti, Ka­mi su­ge­ri­še tran­sfor­ma­ci­ju uvje­re­nja. Nje­go­va in­ter­pre­ta­ci­ja ap­sur­da od­ba­cu­je auto­de­struk­tiv­ne in­ten­ci­je, otva­ra­ju­ći pro­stor za po­mi­re­nje s vje­či­tim me­ta­fi­zič­kim kon­ven­ci­ja­ma, ti­me što se ljud­ska in­fe­ri­or­nost ne po­i­ma kao znak sla­bo­sti i tra­gi­zma. U tom smi­slu, po­sred­stvom mi­ta o Si­zi­fu, Ka­mi sa­vje­tu­je da bi Si­zi­fa, baš kao i sva­kog ap­surd­nog čo­vje­ka, ur­kos sve­mu, tre­ba­lo za­mi­sli­ti kao sreć­nog.
Dram­ski tekst Sa­mju­e­la Be­ke­ta pod na­zi­vom Če­ka­ju­ći Go­doa ostva­rio je ključ­ni uti­caj na na­sta­nak i uob­li­če­nje este­ti­ke ap­su­rd­ne knji­žev­no­sti. Bu­du­ći da je te­mom ra­da po­seb­no na­gla­še­na jed­na struk­tur­na di­men­zi­ja dram­skog tek­sta, po­seb­no je po­sve­će­na pa­žnja mo­tiv­skom aspek­tu dra­me. Po­sred­stvom ovog po­stup­ka, u pr­vi plan je do­spje­lo opred­me­će­nje ap­surd­ne sli­ke svi­je­ta. Uka­za­no je na re­le­vant­na mo­tiv­ska je­zgra koja uče­stvu­ju u kon­sti­tu­i­sa­nju sim­bo­lič­ke rav­ni Be­ke­to­ve dra­me, ali je po­seb­no is­tak­nu­to i for­mal­no obi­ljež­je dra­me, sa­dr­ža­no u iz­ne­vje­ra­va­nju uobi­ča­je­nih funk­ci­ja ko­je u dram­skom tek­stu ima di­ja­log. Ide­ja osta­vlje­no­sti čo­vje­ka od Bo­ga u Be­ke­to­vom do­ži­vlja­ju do­bi­la je svo­je dram­sko i te­a­tar­sko opred­me­će­nje, i ini­ci­ra­la na­sta­nak ra­zno­vr­snog i bo­ga­tog opu­sa u okvi­ru istog du­hov­nog vi­do­kru­ga.
Stu­pa­nje u in­ter­tek­stu­al­ni di­ja­log s dra­mom Če­ka­ju­ći Go­doa ozna­ča­va dru­gi u ni­zu dram­ski tekst, ko­ji svo­ju pre­po­zna­tlji­vost i po­e­tič­ku auto­no­mi­ju iz­gra­đu­je na osno­va­ma te­mat­skog sa­gla­sja s Be­ke­to­vim pro­to­te­stom. Na­i­me, pro­jek­ci­ja Go­doa u dra­mi Go­do je do­šao Mi­o­dra­ga Bu­la­to­vi­ća ima pe­si­mi­stič­ni­ji sta­tus u od­no­su na onu ko­ja je ostva­re­na Be­ke­to­vim dje­lom. Pred­met ana­li­ze ovog ra­da bi­la je, u tom smi­slu, mo­tiv­ska i sim­bo­lič­ka kom­pa­ra­ci­ja iz­me­đu Be­ke­to­vog tek­sta, na jed­noj, i Bu­la­to­vi­će­vog, na dru­goj stra­ni. Upo­red­no ana­li­zi­ra­nje dva tek­sta omo­gu­ća­va po­sta­vlja­nje za­ključ­ka o nji­ho­vom me­đu­sob­nom od­no­su. Su­štin­ski, ova dva tek­sta di­je­le fun­da­men­tal­no uvje­re­nje o ap­surd­no­sti čo­vje­ko­ve eg­zi­sten­ci­je, za­sno­va­no na is­ku­stvu iz­gu­blje­nih ilu­zi­ja, ko­je je pro­iz­ve­lo ve­li­ko ci­vi­li­za­cij­sko po­sr­nu­će oli­če­no u de­struk­ci­ja­ma svjet­skih ra­to­va, ali i in­di­vi­du­al­ne otu­đe­no­sti. Me­đu­tim, po­sto­je i znat­ne raz­li­či­to­sti u po­gle­du po­stup­ka ko­jim se do­ča­ra­va ap­surd­no osje­ća­nje svi­je­ta. Bu­la­to­vi­ćev Go­do, kao pe­kar, pred­sta­vlja otje­lo­tvo­re­nje an­ti­me­si­jan­ske kon­cep­ci­je, i mo­guć­nost do­slov­nog, tri­vi­jal­nog spa­se­nja, oli­če­nog u hra­ni. Ko­ri­ste­ći se Be­ke­to­vim tek­stom, Bu­la­to­vić je uspio da ap­surd­nom do­ži­vlja­ju eg­zi­sten­ci­je obez­bi­je­di no­vu dram­sku for­mu, bit­no od­stu­pa­ju­ći od one na ko­ju se ugle­dao.
Po­sled­nji seg­ment in­ter­tek­stu­al­nog je­din­stva ozna­ča­va dram­ski tekst Žar­ka Ko­ma­ni­na, pod na­zi­vom Go­do je do­šao po svo­je, u ko­jem se obra­zu­je naj­pe­si­mi­stič­ni­ji ob­lik rje­še­nja me­ta­fi­zič­ke za­go­net­ke. U ovom di­je­lu ap­surd do­ži­vlja­va svo­je vr­hun­ce u ob­li­ku Go­doa, ko­ji, ba­ve­ći se tr­go­vi­nom oruž­ja, ra­za­ra na­du u spa­si­lač­ki ka­rak­ter nje­go­ve mi­si­je, i ras­krin­ka­va me­si­jan­sku kon­cep­ci­ju Go­do­o­ve po­ja­ve, ini­ci­ra­nu Be­ke­to­vim tek­stom. Ko­ma­ni­no­va ver­zi­ja pred­sta­vlja va­ri­ja­ci­ju fol­klor­nog gnom­skog is­ka­za đa­vo je do­šao po svo­je, opi­su­ju­ći na taj na­čin krug ap­surd­ne vi­zi­je svi­je­ta. Uz to, Ko­ma­ni­nov tekst ma­ni­fe­stu­je naj­ma­nji ste­pen sa­dr­žaj­ne i for­mal­ne za­vi­sno­sti u od­no­su pre­ma pro­to­tek­stu, pri­bli­ža­va­ju­ći Go­doa du­hu sa­vre­me­ne epo­he.
Ko­nač­no, upo­red­no sa­gle­da­va­nje Be­ke­to­vog, Bu­la­to­vi­će­vog i Ko­ma­ni­no­vog tek­sta, u smi­slu de­tek­ci­je me­đu­sob­nih po­e­tič­kih sa­gla­sja i su­prot­sta­vlje­no­sti, svje­do­či da ra­zu­mi­je­va­nje Bu­la­to­vi­će­vog i Ko­ma­ni­no­vog dram­skog opu­sa ne mo­že bi­ti cje­lo­vi­to bez sa­zna­nja o tu­ma­če­noj in­ter­tek­stu­al­noj spre­zi s Be­ke­tom. Pro­ces re­cep­ci­je Be­ke­to­vog dje­la, kao naj­u­spje­li­jeg tek­sta iz na­ve­de­ne (an­ti)dram­ske tra­di­ci­je, mo­ra ra­ču­na­ti na zna­čenj­ska upot­pu­nje­nja ostva­re­na u dram­skom di­ja­lo­gu sa tek­sto­vi­ma ko­ji na­sta­ju pod nje­go­vim uti­ca­jem. Tim di­ja­lo­gom je­dan va­žan knji­žev­no­i­sto­rij­ski i estet­ski to­po­nim do­bi­ja na traj­noj ak­tu­el­no­sti, što umjet­nič­ku mi­si­ju či­ni da­le­ko­se­žnom.
(KRAJ)