-Pre­veo i pri­re­dio: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ

O Nor­ma­ni­ma se zna mno­go vi­še, ne­go o sta­rim Slo­ve­ni­ma. Ru­ska „Isto­ri­ja sta­rih vre­me­na“ na­zi­va raz­ne ger­man­ske na­ro­de za­jed­nič­kim ime­nom Nor­ma­ni (Var­ja­zi), ko­ji su ži­vje­li na sje­ve­ru Evro­pe, pre­te­žno na oba­la­ma Var­ja­škog (Bal­tič­kog) mo­ra, tj. Skan­di­nav­ci. Dio Nor­ma­na pod ime­nom Dan­ci (po jed­noj od ver­zi­ja to su bi­li do­se­lje­ni­ci iz Dan­ske), po­sta­li su ču­ve­ni i u za­pad­noj Evro­pi kra­jem vla­da­vi­ne Kar­la Ve­li­kog, tj. po­čet­kom IX vi­je­ka. Ta­ko su ta­da ta­mo na­zi­va­li na­o­ru­ža­ne gu­sa­re iz te Skan­di­na­vi­je.
Ka­kvi su bi­li Nor­ma­ni vi­di se iz bi­o­gra­fi­je jed­nog od njih, ko­ju je na­pi­sao Va­si­lij Klju­čev­ski: „U dru­goj po­lo­vi­ni IX vi­je­ka, sa­vre­me­nik i ime­njak na­šeg Rju­ri­ka, a mo­žda je čak i nje­gov ze­mljak, dan­ski vi­king-gu­sar Ro­rih, ka­ko pi­še u Bar­tin­skom lje­to­pi­su, mno­go je pra­vio ne­re­da na El­bi i Raj­ni. On je sa­ku­pljao raz­boj­nič­ke i pljač­ka­ške gru­pe, ko­je su sa­či­nja­va­li Nor­ma­ni i pljač­kao na­se­lja na oba­la­ma ri­je­ka. Čak je na­tje­rao i im­pe­ra­to­ra Lo­ta­ra (dok je vla­dao) da mu ustu­pi ima­nja i po­re­ze u ne­ko­li­ko gro­fo­vi­ja u Fri­zlan­du i mno­go pu­ta mu se za­kli­njao na vjer­nost i to­li­ko pu­ta ga iz­ne­vje­rio, pa su ga Fri­zlan­đa­ni pro­tje­ra­li. Bo­rio se da se do­ko­pa kra­ljev­stva u svo­joj do­mo­vi­ni i na kra­ju je pla­tio gla­vom za svo­je lu­de avan­tu­re. Va­žno je na­po­me­nu­ti da su te gru­pe raz­boj­ni­ka i pljač­ka­ša bi­le sa­sta­vlje­ne i od kr­šte­nih lju­di i od mno­go­bo­ža­ca, što je bio slu­čaj i sa voj­skom pr­vih ki­jev­skih kne­že­va“.
Ta­ko je iz­gle­dao pr­vi stra­nac sa za­pa­da, ko­ji se pri­klo­nio maj­či­ci Ru­si­ji i nji­ma je taj iz­gled bio po­ma­lo ču­dan. U ko­joj mje­ri su Nor­ma­ni ima­li uti­ca­ja na Slo­ve­ne te­ško je re­ći, ali po­sto­je do­ka­zi da je on bio osje­tan. Ta­ko su po ver­zi­ji „Isto­ri­je sta­rih vre­me­na“ Nov­go­ro­đa­ni bi­li u po­čet­ku Slo­ve­ni, a on­da su po­sta­li Nor­ma­ni, jer su usled ve­li­kog pri­li­va stra­na­ca bi­li nor­ma­ni­zo­va­ni. U sva­kom slu­ča­ju, u Ki­je­vu ih je bi­lo do­sta, kad je tre­ba­lo sa­ku­pi­ti do­bro­vo­ljač­ke od­re­de i iz­vr­ši­ti na­pad na Ca­ri­grad. Je­vrej Ibra­him, čo­vjek ko­ji je „ži­vio u Nje­mač­koj“, ka­ko pi­šu na­ši uva­že­ni isto­ri­ča­ri, bio je do­bro upo­znat sa po­slo­vi­ma u sred­njoj i is­toč­noj Evro­pi i po­lo­vi­nom X vi­je­ka je pi­sao: „... Ple­me­na sa sje­ve­ra su po­ko­ri­la ne­ke Slo­ve­ne i do da­nas ži­ve me­đu nji­ma, čak su pri­mi­li i nji­hov je­zik i iz­mi­je­ša­li se sa nji­ma“.
U ko­joj je mje­ri ri­ječ „po­ko­ri­la“ ov­dje umje­sna, o to­me se mo­že ras­pra­vlja­ti. To što pi­še u lje­to­pi­su ka­ko su Slo­ve­ni mo­li­li Var­ja­ge da do­đu i da vla­da­ju nji­ma, jer na ru­skoj ze­mlji ne­ma ni­ka­kvog re­da, po­zna­to je svi­ma. Upo­re­do sa tim, ka­ko is­ti­ču ne­ki isto­ri­ča­ri, le­gen­da o po­zi­va­nju kne­že­va ne li­či na na­rod­no pre­da­nje, bu­du­ći da za to ne­ma ni obič­nih na­zna­ka. Pri­je sve­ga go­vo­ri se o ti­pič­noj „po­li­tič­koj na­rudž­bi“ ta­da­šnje vla­sti, tj. o po­ku­ša­ju prav­da­nja kom­pe­tent­no­sti ak­tu­el­ne vla­sti. Taj Klju­čev­ski, ko­ri­ste­ći hu­mor, na­zvao je ovu le­gen­du „ski­ci­ra­nom i ne­shva­tlji­vom pri­čom o na­stan­ku dr­ža­ve, pri­la­go­đe­nu ra­zu­mi­je­va­nju dje­ce škol­skog uz­ra­sta“.
Tač­no je i to, ali za raz­li­ku od za­pad­ne Evro­pe, slo­ven­ske ze­mlje su u tim vre­me­ni­ma ma­lo pri­vla­či­le skan­di­nav­ske gu­sa­re ra­di pljač­ke. Ta slo­ven­ska ze­mlja se ko­ri­sti­la kao put u bo­ga­tu Vi­zan­ti­ju sa ko­jom su Skan­di­nav­ci tr­go­va­li i ko­ju su po­vre­me­no pljač­ka­li. Za­to se u ru­skim lje­to­pi­si­ma, za raz­li­ku od za­pad­no­e­vrop­skih isto­rij­skih iz­vo­ra, Nor­ma­ni naj­če­šće ne pred­sta­vlja­ju kao gu­sa­ri, već kao tr­gov­ci i rat­ni­ci.
U ve­zi s tim, baš tu „ma­sku“ tr­gov­ca vje­što je is­ko­ri­stio u svo­je vri­je­me knez Oleg, po­ri­je­klom Nor­man, da pre­va­ri svo­je ze­mlja­ke Askol­da i Di­ra, ko­ji su ta­da vla­da­li Ki­je­vom. Da bi ih iz­ma­mio iz gra­da, Oleg ih je oba­vi­je­stio: „Ja sam tr­go­vac, ša­lju nas Oleg i kne­že­vić Igor i mi ide­mo u Grč­ku, do­đi­te kod nas kod svo­jih ze­mlja­ka“. Re­zul­tat tog po­zi­va je bio da su Askold i Dir upa­li u klop­ku i ne sa­mo što su ubi­je­ni, već je taj do­ga­đaj po­slu­žio, ta­ko­re­ći, kao na­uk i opo­me­na za pri­sut­ne, a i za po­tom­stvo. Isto­ri­čar Ni­ko­laj Ka­ram­zin ova­ko opi­su­je tu sce­nu: „Vla­dar (Oleg) je re­kao: Vi ni­je­ste kne­že­vi i ni­je­ste od ču­ve­nog ro­da, već sam ja knez i, po­ka­zu­ju­ći Igo­ra, do­dao: ovo je sin Rju­ri­kov!“
Pro­ces pro­di­ra­nja Nor­ma­na na slo­ven­ske pro­sto­re te­kao je br­zo. Po­čet­kom XI vi­je­ka epi­skop mer­ze­bur­ški Tit­mar, po­zi­va­ju­ći se na svje­do­če­nje Nje­ma­ca, ko­ji su za­jed­no uče­stvo­va­li sa Po­lja­ci­ma u rat­nom po­ho­du na ru­skog ca­ra Ja­ro­sla­va 1018. go­di­ne, tvr­di da je na te­ri­to­ri­ji Ki­je­va bio ve­li­ki broj „okret­nih i br­zih Da­na­ca“. Ka­ko s pra­vom na­po­mi­nju is­tra­ži­va­či, ma­lo je vje­ro­vat­no da su Njem­ci mo­gli po­mi­je­ša­ti svo­je su­na­rod­ni­ke – Skan­di­nav­ce sa Slo­ve­ni­ma. Da se po­hod na Ki­jev do­go­dio vi­jek ili vi­jek i po po­sli­je to­ga, on­da Njem­ci ne bi mo­gli vi­dje­ti u Ki­je­vu i nje­go­voj oko­li­ni ne­ka­kve „okret­ne Dan­ce“. U XII vi­je­ku Nor­ma­ni i Slo­ve­ni su se sli­li u jed­nu cje­li­nu i jed­no­stav­no po­če­li da se zo­vu svi za­jed­no Ru­si.
Ta­ko je baš za­pad, osim vla­da­ju­će kne­žev­ske lo­ze, na sli­čan na­čin, po­klo­nio Ru­si­ma i ime.
Od­mah ću da se ogra­dim, jer je sva­ka isto­ri­ja su­bjek­tiv­na, ka­ko zbog gle­di­šta sa­mog auto­ra, ta­ko i zbog su­bjek­tiv­no­sti ve­ći­ne ko­ri­šte­nih do­ku­me­na­ta. I lje­to­pi­sci su gri­je­ši­li i bi­li su­bjek­tiv­ni. I to je ne­iz­bje­žno. Ar­he­o­lo­gi­ja po­ma­že sa­mo da se ot­klo­ne ne­ke ne­do­u­mi­ce i ne­pra­vil­no­sti, ali ni ona ni­je sve­mo­gu­ća. Za­to i po­sto­je ver­zi­ja Ka­ram­zi­na, ver­zi­ja So­lo­vje­va, ver­zi­ja Klju­čev­skog, ver­zi­ja zva­nič­nih udž­be­ni­ka isto­ri­je ili tvrd­nje Mi­ni­star­stva obra­zo­va­nja. Evo i sa­da na­vo­dim sko­ro naj­po­zna­ti­ju ver­zi­ju me­đu kla­si­ci­ma ru­ske isto­ri­je.
Pr­vo su na­zi­va­li Ru­si­jom to nor­man­sko ple­me, oda­kle vo­de po­ri­je­klo pr­vi kne­že­vi. A on­da je ri­ječ do­bi­la sta­le­ško zna­če­nje. Ta­ko se zva­la naj­vi­ša kla­sa ta­da­šnjeg ru­skog dru­štva, što po­tvr­đi­ju mno­gi isto­rij­ski iz­vo­ri, a pr­ven­stve­no su ta­ko zva­li kne­že­vu voj­sku, ko­ju su uglav­nom sa­či­nja­va­li ti Nor­ma­ni.
Ter­mi­ni Ru­si­ja ili Ru­ska ze­mlja ka­sni­je su do­bi­li ge­o­graf­sko zna­če­nje, a pod tim ime­nom pr­vi put su se po­ja­vi­li u do­ku­men­tu iz 945. go­di­ne. Ta­ko se zva­la Ki­jev­ska oblast, gdje je vi­še od svih bi­lo Nor­ma­na. U XI i XII vi­je­ku, kad je Ru­si­ja kao ze­mlja ple­me­na, uje­di­ni­la sva ta ple­me­na sa Slo­ve­ni­ma, oba ime­na – Ru­si­ja i Ru­ska ze­mlja, ne gu­be­ći ge­o­graf­sko zna­če­nje, do­bi­ja­ju i po­li­tič­ki smi­sao. Ta­ko se po­če­la na­zi­va­ti ci­je­la te­ri­to­ri­ja, ko­ja je bi­la pod vla­šću kne­že­va, sa ci­je­lim nje­nim sta­nov­ni­štvom.(Na­sta­vi­će se)