- PI­ŠE: No­vo Vu­jo­še­vić

So­ko­lo­va sti­je­na je naj­ve­ći pri­rod­ni spo­me­nik, i ne sa­mo pri­rod­ni, svog pod­ruč­ja. To je ka­me­ni­ti vrh, ogrom­na ka­me­na gro­ma­da ko­ja je lo­ci­ra­na na de­snoj oba­li ri­je­ke Ci­jev­ne. Nad­vi­su­je sve sti­je­ne ko­je su, u stva­ri, pri­rod­na gra­ni­ca Cr­ne Go­re pre­ma Al­ba­ni­ji i obr­nu­to. Sa­mi vrh So­ko­lo­ve sti­je­ne na­zi­va se So­ko, sa nad­mor­skom vi­si­nom od 1.557 me­ta­ra. Na sa­mom vr­hu od So­ko­la, na­la­zi se Guv­no od So­ko­la. Ni­že od So­ko­la na­la­zi se svo­je­vr­sni pro­cjep, ko­ji se na­zi­va Gr­lo od So­ko­la. Kad je gle­da­te iz da­lji­ne, sa al­ban­ske stra­ne, li­či na ogrom­nu or­lu­ši­nu ko­ji je ra­ši­rio svo­ja kri­la – jed­no pre­ma se­lu Gre­či, a dru­go pre­ma sti­je­ni od Milj­ca i pre­ma sti­je­ni od Ci­jev­ne. Sa­svim je dru­gi po­gled na So­ko­lo­vu sti­je­nu i nje­no okru­že­nje ako je po­sma­tra­mo sa Gr­la od So­ko­la ili sa vi­di­kov­ca ko­ji su sa­či­ni­li Ku­či pri­je ne­ko­li­ko go­di­na. Ka­da pr­vi put oda­tle po­sma­tra­te So­ko­lo­vu sti­je­nu i pro­stor ko­ji pri­pa­da Al­ba­ni­ji, ima­te uti­sak da ste ot­kri­li ne­ko no­vo ot­kri­će, ne­ki no­vi pro­stor od ko­jeg ne mo­že­te odvo­ji­ti svo­je oči. Oda­tle je po­gled za­i­sta ču­de­san i ne­po­no­vljiv i za­što ne re­ći za­pa­nju­ju­ći.
O bi­va­ku (sta­ni­štu) So­ko­lo­ve sti­je­ne, ilu­stro­va­no go­vo­re i sle­de­ći sti­ho­vi
Ta­mo gdje se gra­ni­či
Ne­bo sa zvi­je­zda­ma
Ta­mo gdje oštri šilj­ci
Pro­kle­te plan­ne
Vje­či­to pa­ra­ju ne­bo
Ta­mo gdje su stij­ne „za­ro­bi­le”
Ljud­ska sta­ni­šta i bo­ra­vi­šta
Ta­mo gdje jed­na ogrom­na
I sta­me­ni­ta sti­je­na
Raz­dva­ja dvi­je dr­ža­ve
Lom­nu Al­ba­ni­ju
I gor­sku Cr­nu Go­ru
Ta­mo gdje je jed­na ma­le­na ri­je­ka
NKo­joj za­vi­di i Ni­ja­ga­ra
I sva­ka ri­je­ka ko­ja ka­njo­ne stva­ra
Ta­mo gdje se gra­ni­če
Dva ve­li­ka ple­me­na
Lju­ti Ku­či i lju­ti Kli­men­ti
Ta­mo, ta­mo da­le­ko
Iza br­da i pla­ni­na
Ta­mo se na­la­zi so­ko­lo­va po­stoj­bi­na
Sve je vi­še ra­do­zna­la­ca ko­ji že­le da vi­de So­ko­lo­vu sti­je­nu, sve je vi­še i onih ko­ji ho­će da je ovje­ko­vje­če svo­jim apa­ra­tom, svo­jom ka­me­rom. I u pro­šlo­sti je sti­je­na od so­ko­la iza­zi­va­la in­te­re­so­va­nja, na­ro­či­to ge­o­gra­fa i et­no­gra­fa. Me­đu nji­ma se sva­ka­ko iz­dva­ja Ste­van Du­čić. Evo što on pi­še o Sti­je­ni od So­ko­la: „Naj­ve­će ču­đe­nje iza­zi­va ljud­ski no­go­stup u naj­ve­ćoj i naj­am­bi­sni­joj sti­je­ni ovih kra­je­va što se zo­ve Sti­je­na od So­ko­la, ko­joj vi­si­na iz­no­si oko 1.000 me­ta­ra i u ko­joj je, pod Guv­nom od So­ko­la, Pe­tar Ra­do­sa­vov Džu­ke­šić, spo­me­na ra­di, ubrao je­dan bor ko­ji se i sa­da u toj la­zbi pre­pri­je­čen vi­di. Tu su doc­ni­je ula­zi­li Ve­li­ša Mi­lo­šev i Mi­tar Spa­hov Ku­ćo­ni. Sa­mo po­sma­tra­nje ovog am­bi­sa iza­zi­va­lo bi kod va­ro­ša­ni­na gla­vo­bo­lju. Slič­no ču­đe­nje za­slu­žu­je i po­sma­tra­nje Za­tri­jep­ča­na i su­sjed­nih ar­ba­no­sa po vr­let­ni sti­je­na­ma Ci­jev­ne. Oni za ulaz u sti­je­ne, đe je med, po­ba­da­ju u cje­po­ti­ne dr­ve­ne kli­no­ve o ko­je vje­ša­ju ople­te­ne `gužbe` , u vi­du sin­dži­ra, i oni im slu­že umje­sto stu­ba za pe­nja­nje” (Ste­van Du­čić, ple­me Ku­či – ži­vot i obi­ča­ji, CID, Pod­go­ri­ca, 1998, str 504).
Me­đu se­lja­ni­ma su se če­sto vo­di­le ras­pra­ve, pa čak i pre­pir­ke o ra­stu i du­bi­ni, kao i o go­di­ni na­sta­ja­nja Sti­je­ne od So­ko­la. Ta­ko, na pri­mjer, čo­vjek sta­ri­jih go­di­na bi re­kao: „Bi­le su bur­ne go­di­ne kad je ni­ca­la i ra­sla So­ko­lo­va sti­je­na. Ra­sla je kao iz vo­de” I to je bi­lo tač­no. Ko­ri­je­ni ili no­ge su se va­zda na­la­zi­li u vo­di ri­je­ke Ci­jev­ne. Bez ob­zi­ra na to ka­ko ko mi­slio o ra­stu So­ko­lo­ve sti­je­ne, sa­svim sam si­gu­ran da je „ra­sla” du­go, ve­o­ma du­go – do u ne­do­gled. Ne­ma tog maj­či­nog si­na ko­ji će po­tre­fit go­di­nu „ni­ca­nja” Sti­je­ne od So­ko­la. U tom ras­pra­vlja­nju se uvi­jek na­đe ne­ko ko­ji sve zna, sve pam­ti. Ta­ko je ne­ki Đo­ko Ota­šev kao iz pu­ške od­go­vo­rio: „Ne­moj­te se mu­čit oko go­di­ne nje­nog ro­đe­nja. Ja tač­no znam kad je ro­đe­na. Ove go­di­ne mje­sec da­na pri­je Mi­trov­da­na, So­ko­lo­va sti­je­na će na­pu­ni­ti rav­no sto hi­lja­da go­di­na. Na­rav­no, pri­sut­ni su smi­je­hom ovo pri­hva­ti­li, čak su se i podsmje­hi­va­li. No, Đo­ko se na to ni­je oba­zi­rao, već je i da­lje svo­ju „gu­rao”.
Ras­pra­ve su se vo­di­le me­đu lju­di­ma o to­me ka­ko je ova sti­je­na do­bi­la svo­je ime. Po­sto­ji vi­še ver­zi­ja o ime­nu. Iz­dva­ja­mo dvi­je.
Po jed­noj, do­mi­nant­noj ver­zi­ji Sti­je­na od So­ko­la je do­bi­la svo­je ime po so­ko­lo­vi­ma ko­ji su se u njoj gni­je­zdi­li. O So­ko­lo­voj sti­je­ni je sa­či­nje­na i pje­sma ko­ja, u stva­ri, po­dr­ža­va ovu ver­zi­ju
Bog me stvo­ri za nji­ho­va gni­je­zda
na me sli­je­ću, a sa me uz­li­je­ću
So­ko­lo­vi – to su mo­je oči
Oči ko­je na­da­le­ko vi­de
Ko­je sti­je­ne ne­ma­ju so­ko­le
To ni­je­su pla­nin­ske sti­je­ne
Slje­pi­lo je nji­ho­va sud­bi­na
Po ovoj ver­zi­ji, je­di­no so­ko­lo­vi kao svo­ja sta­ni­šta mo­gu ima­ti u ovoj, ina­če, ne­go­sto­lju­bi­voj sti­je­ni. Je­di­no so­ko­lo­va kri­la i so­ko­lo­ve oči mo­gu ov­dje op­sta­ti. Ver­zi­ja ove pri­če ima i ovaj do­da­tak. Na­i­me, pri­ča se da je iz jed­nog so­ko­lo­vog gni­je­zda is­pao tić so­ko­lić i su­no­vra­tio se u am­bis. Maj­ka ti­ća (so­ko­li­ća) ustre­mi­la se ni­za sti­je­nu i u le­tu uhva­ti­la svo­ga si­na i spa­si­la ga od si­gur­ne smr­ti. „Što so­kol­ka mo­že, to ni­ko ne mo­že”.
Po dru­goj ver­zi­ji, sti­je­na je do­bi­la ime po čo­vje­ku i ju­na­ku ko­ji se zvao So­kol. Sva­ko je mi­slio da je zdu­oč. Pen­trao se uz sti­je­ne. Nje­go­va je no­ga odi­la ku­di­je dru­ga ni­je mo­gla. On je če­sto vi­sio niz sti­je­ne. Ni­ko ni­je znao ka­ko se spa­sa­vao iz tog po­lo­ža­ja. On je če­sto spa­sa­vao ti­će ko­ji su ima­li ne­zgo­de u ovim vr­let­nim sti­je­na­ma. Spa­sa­vao je i di­vo­ko­ze ko­je bi lo­mi­le no­ge u ovom đa­vo­ljem no­go­stu­pu. Ri­je­šio je So­kol da jed­nog da­na „osvo­ji” sti­je­nu ko­ja se stra­hot­no na­vla­či­la nad Ta­ma­rom. Ka­žu da se za­re­kao da će se po­pe­ti do na sa­mi vr` sti­je­ne i da će je nad­vi­sit. Za op­kla­du ni­je tra­žio na­kna­du. Po­čeo je da se pen­tra kao di­vo­ja­rac. Oni­ma ko­ji su ga po­sma­tra­li le­di­la se krv u ži­la­ma. Od nji­ho­vih uz­da­ha od­zva­njao je ci­je­li ka­njon Ci­jev­ne. Kad je bio na do­ma­ku ci­lja, kad je htio da za­ko­ra­či na sam vrh, oče­pi­la se lju­ska sti­je­ne is­pod So­ko­lo­vih no­gu. Su­no­vra­tio se niz str­me str­mi­ne sti­je­ne. Ni­je mu se mo­gao ko­mat sa ko­ma­tom sa­sta­vi­ti. Od ta­da ova sti­je­na do­bi ime So­ko­lo­va sti­je­na. Ka­ko ta­da, ta­ko i dan-da­nas.
Mo­žda u ovoj ver­zi­ji ima ele­me­na­ta isti­ne. Ni­je ne­mo­gu­će da u njoj ima stvar­no­snih de­ša­va­nja. No, na­ma se či­ni da je pr­va ver­zi­ja stvar­no­sni­ja, od­no­sno da je bli­ža isti­ni.(Na­sta­vi­će se)