-PI­ŠE: Dra­gi­ša Do­žić

Grad­njom ho­te­la sa in­fra­struk­tur­nim (pra­te­ćim) sa­dr­ža­ji­ma, re­kon­stru­i­sa­njem re­sto­ra­na sa se­dam kamp-ku­ći­ca, či­ji je broj u me­đu­vre­me­nu „na­ra­stao” na 11, u sr­cu pra­šum­skog re­zer­va­ta, na oba­li Bi­o­grad­skog je­ze­ra, taj­kun­ski su pla­ni­ra­ni za­hva­ti za iz­grad­nju bi­znis zo­ne u NP ,,Bi­o­grad­ska go­ra”. Svi ti i slič­ni po­slo­vi, ute­me­lje­ni su kroz na­zo­vi, „stra­te­gi­ju eko­nom­skog raz­vo­ja” cr­no­gor­ske vla­sti, na dok­tri­ni va­lo­ri­za­ci­je pri­rod­nih re­sur­sa i odr­ži­vog raz­vo­ja, za­rad br­žeg ra­sta dru­štve­nog pro­iz­vo­da i ži­vot­nog stan­dar­da. Da je to obič­na far­sa, ko­ja za­ma­glju­je stvar­ne na­mje­re i od­nos pre­ma dr­žav­nim do­bri­ma i pri­rod­nim re­sur­si­ma do­ka­zu­ju broj­ni pri­mje­ri. Sva­ka­ko, naj­e­kla­tant­ni­ji pri­mjer u ovom slu­ča­ju je po­ha­ra šu­ma u Cr­noj Go­ri, ko­ja se go­di­na­ma i sva­ko­dnev­no od­vi­ja pred oči­ma cr­no­gor­ske jav­no­sti. Taj­kun­ski sin­drom, du­bo­ko uko­ri­je­njen u vr­hu vla­sti za­hva­tio je cr­no­gor­sko dru­štvo u cje­li­ni i sta­vio lič­ni in­te­res iz­nad dru­štve­nih. To ni­je za­o­bi­šlo čak ni na­ci­o­nal­ne vri­jed­no­sti, bi­lo da su stva­ra­ne ru­kom ne­i­ma­ra ili da­rom pri­ro­de, po ko­ji­ma se Cr­na Go­ra pre­po­zna­je u Evro­pi, na kul­tur­noj i eko­lo­škoj ma­pi, da­le­ko vi­še ne­go po eko­nom­skoj raz­vi­je­no­sti i evrop­skim stan­dar­di­ma ži­vo­ta ili vla­da­vi­ni pra­va. U Cr­noj Go­ri ne­ma vi­še ni­čeg sve­tog i na­ci­o­nal­no uz­vi­še­nog, jer je sve pod­re­đe­no grup­nom i po­je­di­nač­nom in­te­re­su. Kao pred smak svi­je­ta, ka­ko ka­že naš na­rod, ha­la­plji­vost taj­ku­na u tr­ci za pro­fi­tom, do­se­že do ne­be­sa. Sve što je vri­jed­no, ha­la­plji­vo smje­šta­ju u svo­je vri­je­me i svo­je žva­le.
Pre­ma mi­šlje­nju prof. dr Dra­ga­na Haj­du­ko­vi­ća, taj­kun­ski re­cept je vr­lo jed­no­sta­van, di­vljač­ki se gra­di na naj­ljep­šim mje­sti­ma da bi se sku­po pro­da­lo bje­lo­svjet­skim taj­ku­ni­ma. Tre­ba re­ći da taj re­cept ne bi bio mo­guć bez sa­u­če­sni­štva pret­hod­nih vla­da Cr­ne Go­re. Prof. Haj­du­ko­vić, s pra­vom, po­ru­ču­je da je si­tu­a­ci­ja to­li­ko alar­mant­na, da za spas cr­no­gor­ske te­ri­to­ri­je tre­ba uve­sti za­bra­nu bi­lo ka­kvog gra­đe­nja u svim pri­mor­skim op­šti­na­ma i na te­ri­to­ri­ji na­ci­o­nal­nih par­ko­va.
U kon­tek­stu pre­po­ru­ka, prof. Haj­du­ko­vić (autor De­kla­ra­ci­je Cr­na Go­ra eko­lo­ška dr­ža­va) na­vo­di pri­mjer ba­ha­to­sti i ne­ma­ra vla­sti pre­ma pri­rod­nim do­bri­ma uni­ver­zal­nog zna­ča­ja, kao što je pra­šu­ma Bi­o­grad­ska go­ra. Na­mje­ra da se gra­di ho­tel u sre­di­štu pra­šu­me, u Na­ci­o­nal­nom par­ku (NP) „Bi­o­grad­ska go­ra”, kan­di­do­va­nom za upis na li­stu Svjet­ske kul­tur­ne i pri­rod­ne ba­šti­ne, do­če­ka­na je kri­tič­ki u struč­noj jav­no­sti, sa na­dom da će do­ći vri­je­me otre­žnje­nja i da ne­će jed­na od po­sled­nje tri pra­šu­me u Evro­pi bi­ti žr­tvo­va­na ra­di apart– ho­te­la. Na­ja­va od­go­vr­nih iz Jav­nog pred­u­ze­ća Na­ci­o­nal­ni par­ko­vi (JP NP), a od­ne­dav­no i za­hva­ti ko­ji se de­ša­va­ju na Bi­o­grad­skom je­ze­ru, sje­čom sto­ljet­nih sta­ba­la, na lo­ka­ci­ji na ko­joj tre­ba da se gra­di ho­tel, uka­zu­ju u upor­nost u na­mje­ri, ko­jom za­po­či­nje de­va­sta­ci­o­ni pro­ces u pra­šum­skom re­zer­va­tu. Tim či­nje­njem do­la­zi se u pa­ra­dok­sal­nu si­tu­a­ci­ju, da se Bi­o­grad­ska pra­šu­ma bra­ni od onih ko­ji­ma je taj pri­rod­ni ra­ri­tet po­vje­ren na ču­va­nje. Ta­ko­đe, ti­me se i do­bi­ja od­go­vor na pi­ta­nje – Šta je vred­ni­je za Cr­nu Go­ru, apart-ho­tel ili jed­na od po­sled­njih pra­šu­ma u Evro­pi, ko­ja svje­do­či o pro­šlo­sti bilj­nog po­kri­va­ča na na­šoj pla­ne­ti? Apart ho­tel­čić, sa se­zon­skim ka­rak­te­rom po­slo­va­nja, do­nio bi sa­svim ne­znat­nu ma­te­ri­jal­nu ko­rist, ali bi za­to, nje­go­vom grad­njom, bi­la ne­po­vrat­no uni­šte­na pri­rod­na iz­vor­nost. Grad­nja ta­kvog obje­ka­ta, u sr­cu NP, zo­ni I ste­pe­na za­šti­te, po­rem­ti­la bi bi­o­di­ver­zi­tet, vje­ko­vi­ma us­po­sta­vlja­nju, pi­rod­nu rav­no­te­žu iz­me­đu šum­skih, vo­de­nih i li­vad­skih eko­si­ste­ma, u ko­ji­ma vla­da­ju za­ko­ni pri­ro­de, bez uti­ca­ja čo­vje­ka. Uz to, u evrop­skoj kul­tur­noj i na­uč­noj jav­no­sti stvo­ri­lo bi se uvje­re­nje da mi ne zna­mo da sa­gle­da­mo vri­jed­no­sti ta­kvih pri­rod­nih ri­jet­ko­sti, što bi šte­ti­lo kul­tur­nom pre­sti­žu Cr­ne Go­re, ko­ja te­ži da po­sta­ne čla­ni­ca Evrop­ske uni­je (EU). Za ta­kav od­nos pre­ma na­ci­o­nal­no re­pre­zen­ta­tiv­nim vri­jed­no­sti­ma, od­go­vor­nost sno­se, po­red bi­ro­kra­ti­zo­va­ne vla­sti, i lo­kal­ne sa­mo­u­pra­ve, ko­je su svo­jom pa­siv­no­šću, do­zvo­li­le ugro­ža­va­nje za­šti­će­nih pro­sto­ra na svo­jim te­ri­to­ri­ja­ma, iz­ra­dom do­dat­nih stu­di­ja za od­re­đe­ne atrak­tiv­ne lo­ka­ci­je i re­vi­zi­ju pro­stor­nih pla­no­va za pod­ruč­ja, ko­ja su već ure­đe­na. Kla­si­čan pri­mjer ta­kvih ma­ni­pu­la­ci­ja je zlo­u­po­te­ba stu­di­je ,,Ko­mo­vi i Bje­la­si­ca – In­te­gral­ni raz­voj pod­ruč­ja Bje­la­si­ca i Ko­mo­vi”, gru­pa auto­ra, ko­ja će po­slu­ži­ti grup­nim in­te­re­si­ma i moć­nim taj­ku­ni­ma da ura­de „Plan pod­ruč­ja po­seb­ne na­mje­ne Bje­la­si­ce i Ko­mo­va”. On će, kao do­ku­ment vi­šeg re­da, nad­vi­si­ti „Pro­stor­ni plan NP „Bi­o­grad­ska go­ra”, usvo­jen de­cem­bra 1998. go­di­ne, u Skup­šti­ni Re­pu­bli­ke Cr­ne Go­re. Pla­nom vi­šeg re­da za pod­ruč­je Bje­la­si­ce i Ko­mo­va uči­nje­na je kri­mi­nal­na pod­va­la dru­štve­nom in­te­re­su, na­pra­vlje­na pri­vi­le­go­va­na uslu­ga grup­nim in­te­re­si­ma, sa da­le­ko­se­žnim po­sle­di­ca­ma za bu­du­ći sta­tus pra­šum­skog re­zer­va­ta. Na­i­me, od pro­gla­še­nja Bi­o­grad­ske go­re za na­ci­o­nal­ni park 1952. go­di­ne, u svim za­ko­ni­ma o na­ci­o­nal­nim par­ko­vi­ma Cr­ne Go­re i pro­gra­mi­ma ure­đe­nja i za­šti­te u „Bi­o­grad­skoj go­ri” iz­dvo­je­ne su dvi­je zo­ne: zo­na I ste­pe­na za­šti­te- pra­šum­ski re­zer­vat i zo­na II ste­pe­na za­šti­te- zva­na li­be­ral­na zo­na. Po­sta­ja­la je svo­je­vre­me­no još i kon­takt­na ili za­štit­na zo­na, ko­ja ni­je bi­la u nad­le­žno­sti NP. U zo­ni I ste­pe­na vla­dao je stro­gi re­žim za­šti­te i svi su se pro­ce­si od­vi­ja­li pri­rod­nom za­ko­ni­to­šću, bez pri­su­stva čo­vje­ka. Ta zo­na slu­ži­la je, is­klju­či­vo, u na­uč­no- is­tra­ži­vač­ke svr­he. Dru­ga, li­be­ral­na zo­na, ob­u­hva­ta­la je pro­stor od gra­ni­ce I zo­ne – pra­šum­skog re­zer­va­ta po­vr­ši­ne 1.600 ha, do oza­ko­nje­nih gra­ni­ca NP. Za­hva­ta­la je po­vr­ši­nu od 3.800ha. U toj zo­ni do­zvo­lje­ne su pri­vred­ne ak­tiv­no­sti: po­ljo­pri­vre­da, sto­čar­stvo i dr. bez tre­ti­ra­nja pro­sto­ra he­mij­skim sred­stvi­ma. U okvi­ru te zo­ne po­seb­no se is­ti­če lo­ka­ci­ja Kra­lje­vo ko­lo, na­mi­je­nje­na za tu­ri­stič­ko-in­for­ma­tiv­ne i ser­vi­sne uslu­ge. Ovom pri­li­kom va­žno je na­po­me­nu­ti da je ing. Di­mi­tri­je Bo­jić, do­a­jen cr­no­gor­skog šu­mar­stva, ra­de­ći pr­vi Pri­vred­ni plan za šu­me u Bi­o­grad­skoj go­ri 1934/35. go­di­ne, već ta­da iz­dvo­jio dvi­je zo­ne, I i II ste­pe­na za­šti­te, ka­ko bi ih spa­sio od sje­če od stra­ne ŠIPAD-a.
(NASTAViĆE SE)