- Vo­ji­slav Bu­do Gle­dić

Raz­voj i usa­vr­ša­va­nje obra­zov­nog si­ste­ma, još kra­jem sred­njeg vi­je­ka u Evro­pi, umno­go­me su do­pri­ni­je­li pre­va­zi­la­že­nju oko­re­lih cr­kve­nih dog­mi i stva­ra­nju no­vih du­hov­nih ho­ri­zo­na­ta. U tom smi­slu, po­seb­nu ulo­gu od­i­gra­li su uni­ver­zi­tet­ski cen­tri, ko­ji su se naj­pri­je po­če­li stva­ra­ti u sje­ver­noj Ita­li­ji, ko­ja je u to vri­je­me bi­la naj­na­pred­ni­ji dio či­ta­ve kul­tur­ne Evro­pe. Po­ste­pe­no se uni­ver­zi­te­ti, od­no­sno po­je­di­ne vi­so­ke ško­le, otva­ra­ju i u mno­gim evrop­skim dr­ža­va­ma, pri­je sve­ga u Fran­cu­skoj, En­gle­skoj, Nje­mač­koj i dr. Još sre­di­nom 12. vi­je­ka je, na pri­mjer, Uni­ver­zi­tet u Bo­lo­nji po­čeo da obra­zu­je struč­nja­ke iz obla­sti prav­nih na­u­ka, da bi po­tom uni­ver­zi­tet u Fran­cu­skoj – Pa­ri­ski uni­ver­zi­tet, po­čet­kom 12. vi­je­ka imao u svom okri­lju čak če­ti­ri fa­kul­te­ta, i to bo­go­slov­ski (te­o­lo­ški), prav­ni, me­di­cin­ski i ,,ar­ti­stič­ki" (fi­lo­zof­ski) fa­kul­tet. Taj uni­ver­zi­tet je pred­sta­vljao spe­ci­fič­nu kor­po­ra­ci­ju ili ko­le­gi­jum na­stav­ni­ka i stu­de­na­ta sa po­seb­nim pra­vi­ma, ko­ja mu je dao pa­pa Ino­ćen­ti­je III, naj­pri­je 1203, a po­tom i 1209. go­di­ne. Uni­ver­zi­tet u Oks­for­du je osno­van 1214, da bi nje­gov pri­mjer sli­je­di­li mno­gi uni­ver­zi­te­ti u za­pad­noj i cen­tral­noj Evro­pi. Uni­ver­zi­tet u Pra­gu je po­čeo sa ra­dom 1348, a po­tom sli­je­di otva­ra­nje slič­nih vi­so­ko­škol­skih usta­no­va u Kra­ko­vu 1364, a u Be­ču sa­mo go­di­nu da­na ka­sni­je, tj. 1365. go­di­ne, itd.
Mo­der­na astro­no­mi­ja po­če­la je sa polj­skim ka­no­ni­kom Ni­ko­lom Ko­per­ni­kom (1473–1543), astro­no­mom i ma­te­ma­ti­ča­rem, ko­ji je u pot­pu­no­sti obje­lo­da­nio uče­nje da je Ze­mlja pla­ne­ta, ko­ja za­jed­no sa dru­gim slič­nim ne­be­skim ti­je­li­ma kru­ži oko Sun­ca. Po tom uče­nju, Ze­mlja ni­je cen­tar va­si­o­ne, ka­ko se do ta­da mi­sli­lo i što je pred­sta­vlja­lo jed­nu od osnov­nih cr­kve­nih dog­mi, već se u cen­tru svi­je­ta na­la­zi Sun­ce. Ova no­vo­for­mi­ra­na he­li­o­cen­trič­na te­o­ri­ja slu­ži­la je kao osno­va jed­ne no­ve sli­ke svi­je­ta, ko­ja je za­mi­je­ni­la sred­nje­vje­kov­ni po­gled na sve­mir. Ko­per­nik ni­je u pot­pu­no­sti no­vu he­li­o­cen­trič­nu te­o­ri­ju za­sno­vao na svo­jim upor­nim i si­ste­mat­skim po­sma­tra­nji­ma i no­vo­do­bi­je­nim em­pi­rij­skim po­da­ci­ma. Ono što ga je na­ve­lo da Ze­mlju iz­mje­sti iz sre­di­šta sve­mi­ra i tu po­sta­vi Sun­ce bi­la je slo­že­nost i ne­zgrap­nost Pto­lo­me­je­vog si­ste­ma, ko­ji je umno­go­me od­u­da­rao od nje­go­vog shva­ta­nja jed­no­stav­no­sti i cje­lo­vi­to­sti har­mo­nič­ne struk­tu­re svi­je­ta, po­ve­za­nog u ko­he­ren­tan ma­te­ma­tič­ki po­re­dak. Za Ko­per­ni­ka su mno­go­broj­ni Pto­lo­me­je­vi epi­ci­kli (či­ji se broj od Pto­lo­me­je­vog vre­me­na stal­no po­ve­ća­vao, što je taj mo­del či­ni­lo još slo­že­ni­jim), za­jed­no sa de­fe­ren­ti­ma, pred­sta­vlja­li ne­pri­hva­tlji­vi pri­kaz ne­be­ske struk­tu­re. Oni su umno­go­me re­me­ti­li Pi­ta­go­ri­nu i Pla­to­no­vu vi­zi­ju ma­te­ma­tič­ke si­me­tri­je sve­mi­ra.
Ko­per­nik je ro­đen u polj­skom gra­du To­ru­nju, na oba­li do­njeg to­ka ri­je­ke Vi­sle. Po­seb­no ve­li­ku ulo­gu u obra­zo­va­nju (po­što je ra­no ostao bez oca Mi­ko­la­ja), kao i u či­ta­vom Ko­per­ni­kom ži­vo­tu, imao je nje­gov ujak Lu­ka (Lu­kaš) Va­cen­ro­de, ko­ji je bio knez i bi­skup u Ver­mi­ji, ma­loj kne­že­vi­ni is­toč­no od Gdanj­ska. Ka­da je Ko­per­nik imao 18 go­di­na, do­šao je na stu­di­je u Kra­kov, a na­kon za­vr­šet­ka tog ste­pe­na obra­zo­va­nja, oti­šao je u Ita­li­ju, gdje su nje­go­ve stu­di­je tra­ja­le od 1495. pa sve do 1506, ka­da je već imao 33 go­di­ne. U me­đu­vre­me­nu je ste­kao i dok­to­rat, a bio je ospo­so­bljen i za lje­ka­ra, što je nje­go­vom uja­ku po­slu­ži­lo da svo­ga ne­ća­ka do­ve­de kao svog se­kre­ta­ra (uz sa­gla­snost vi­ših cr­kve­nih kru­go­va). Na­red­nih šest go­di­na je Ko­per­nik pro­veo uz svo­ga uja­ka kne­za i bi­sku­pa Lu­ku, u nje­go­voj re­zi­den­ci­ji ko­ja se na­la­zi­la u gra­du Lid­zbar­ku. Ka­da je nje­gov ujak iz­ne­ne­da pre­mi­nuo 1512, Ko­per­nik je do­bio cr­kve­ni čin ka­no­ni­ka i mje­sto (slu­žbu) ad­mi­ni­stra­to­ra u ver­mij­skom ma­lom gra­du From­bor­ku, či­ji je nje­mač­ki na­ziv Fra­u­en­burg. Imao je jed­nu po­seb­nu ku­lu na ko­joj je vr­šio svo­ja astro­nom­ska po­sma­tra­nja, ali je glav­ni dio op­ser­va­tiv­nog ma­te­ri­ja­la ko­ri­stio od ra­ni­jih astro­no­ma. Ina­če, naj­ve­ći dio in­stru­me­na­ta ko­ji­ma se ko­ri­stio sam je na­pra­vio, ili je dao na­crt da mu ih na­pra­ve vje­šti maj­sto­ri.
Ko­pe­r­nik je na ide­ju o no­vom he­li­o­cen­trič­nom si­ste­mu do­šao u Ita­li­ji, za vri­je­me svo­jih vi­še­go­di­šnjih stu­di­ja. U toj ze­mlji je bi­lo mno­go sta­rih ru­ko­pi­sa, sa­ču­va­nih još iz an­tič­ke epo­he, a u po­je­di­ni­ma od njih se iz­no­si­la i ide­ja da se Ze­mlja okre­će oko Sun­ca. Ko­per­ni­ku je bi­la mno­go pri­hva­tlji­vi­ja ta­kva hi­po­te­za od po­sto­je­će Pto­lo­me­je­ve, jer je he­li­o­cen­tri­zam bio znat­no jed­no­stav­ni­ji i ma­te­ma­tič­ki uskla­đe­ni­ji od kom­pli­ko­va­nog si­ste­ma epi­ci­kla i de­fe­re­na­ta, ko­ji su fi­gu­ri­sa­li u Pto­lo­me­je­vom si­ste­mu. Pla­še­ći se da će nje­go­va te­o­ri­ja iza­zva­ti ne­ga­tiv­nu re­ak­ci­ju cr­kve­nih kru­go­va, Ko­per­nik je od­bio da ob­ja­vi svo­je dje­lo, ali po­što su ga pri­ja­te­lji ubi­je­di­li, on je ko­nač­no po­pu­stio, ta­ko da se nje­go­vo re­mek-dje­lo „O obr­ta­nji­ma ne­be­skih sfe­ra” po­ja­vi­lo 1543. Pre­ma sa­ču­va­nim svje­do­čan­stvi­ma, pri­mje­rak knji­ge sti­gao je do Ko­per­ni­ka na nje­go­voj sa­mrt­noj po­ste­lji, sa­mo ne­ko­li­ko sa­ti pri­je ne­go što je iz­dah­nuo. U knji­zi se na­la­zio i na­knad­no do­da­ti pred­go­vor, u ko­me je sta­ja­lo da je no­va ko­smo­lo­gi­ja za­mi­šlje­na sa­mo kao hi­po­te­za, a ne kao isti­na. Ka­ko je pred­go­vor bio ne­pot­pi­san, iz­gle­da­lo je kao da ga je na­pi­sao Ko­per­nik; pra­vi autor, me­đu­tim, bio je An­dre­as Osi­an­der, lu­te­ran­ski te­o­log, ko­me je bi­lo po­zna­to Lu­te­ro­vo su­prot­sta­vlja­nje he­li­o­cen­trič­noj te­o­ri­ji, za­sno­va­no na bi­blij­skim osno­va­ma. Sam Ko­per­nik, me­đu­tim, ni­je ni naj­ma­nje sum­njao u is­prav­nost he­li­o­cen­tri­zma.
(NA­STA­VI­ĆE SE)