- PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Iza Mi­ha­i­la G. Ri­stić osta­la je ve­li­ka za­o­stav­šti­na, zna­čaj­na za isto­ri­ju pro­svjet­nog i na­ci­o­nal­nog ra­da Sr­bi­je u Osman­skom car­stvu. Ona se u ve­li­koj mje­ri ču­va u Ar­hi­vu Srp­ske aka­de­mi­je na­u­ka i umet­no­sti u Fon­du Mi­ha­i­la G. Ri­sti­ća. Dio nje­go­vih uspo­me­na je ob­ja­vljen. Ri­stić je svo­ja dje­la pi­sao na osno­vu krat­kih i su­mar­nih bi­lje­ža­ka, što mu je po­ne­kad stva­ra­lo te­ško­će u re­kon­struk­ci­ji. Sto­ga je sa­vje­to­vao Pi­žo­na da vo­di dnev­nik. Na­go­vi­je­stio je da će na­pi­sa­ti me­mo­a­re, ali ga je vje­ro­vat­no bo­lest pre­te­kla. Pod pse­u­do­ni­mom P. Bal­kan­ski je ob­ja­vio i ras­pra­vu o cr­kve­no-škol­skim pri­li­ka­ma „Srp­ski na­rod u sko­pljan­skoj epar­hi­ji i nje­go­ve ško­le u 1896–1897. go­di­ni”. Ba­vio se i pre­vo­đe­njem dje­la iz pro­ble­ma­ti­ke Istočnog pi­ta­nja. O svom ra­du i an­ga­žo­va­nju Ri­stić je za­pi­sao: „Da li me je na­u­či­la ško­la, ili ku­ća ili mo­žda i sa­ma pri­ro­da, to ne znam, ali da ipak po­me­nem ovo: ja sam s ovim na­rod­nim po­slo­vi­ma po­čeo da se ba­vim ja­nu­a­ra 1890. go­di­ne; s mno­go na­ših lju­di imao sam ve­za i ni­kad gru­bo ni­je­sam la­gao, ona­ko po tur­ski. To je jed­no. Dru­go: ni­je­sam bio se­bi­čan, bar me­ni je to iz­gle­da­lo, ni­kad se ni­je­sam ukla­njao, ne­go se lič­no iz­la­go i on­da kad mi je ži­vot mo­gao bi­ti u pi­ta­nju, o slu­žbi da i ne po­mi­njem. I ni­ka­da se zbog to­ga ni­je­sam po­ka­jao”.
Iz­vje­štaj Mi­ha­i­la G. Ri­sti­ća, iz 1893. o srp­skom pro­pa­gand­nom ra­du u Sta­roj Sr­bi­ji i Ma­ke­do­ni­ji od 1885. do 1893. go­di­ne, se ču­va u Ar­hi­vu Ju­go­sla­vi­je, u Fon­du Jo­va­na Jo­va­no­vi­ća Pi­žo­na. [...] U uvo­du me­mo­a­ra Ri­stić je na­veo da je po na­red­bi An­dre Ni­ko­li­ća, mi­ni­stra ino­stra­nih dje­la u vla­di L. Do­ki­ća od 1. apri­la do 23. no­vem­bra 1893. go­di­ne, sa­či­nio iz­vje­štaj o po­slo­vi­ma Od­sje­ka za pro­pa­gan­du, što ujed­no pred­sta­vlja i nje­gov ra­port o po­slo­vi­ma na ko­ji­ma je ra­dio vi­še od tri go­di­ne. Ka­ko bi iz­vje­štaj bio is­crp­ni­ji i tač­ni­ji, Ri­stić je pre­gle­dao ra­ni­ja ak­ta o do­ta­da­šnjem ra­du Mi­ni­star­stva na pro­pa­gand­nim po­slo­vi­ma. Iz­vje­štaj je za­po­čeo 1885. go­di­ne, ka­da je na­i­šao na tra­go­ve ži­vlje dje­lat­no­sti pre­ko gra­ni­ce, a za­vr­šio pre­gle­da­njem aka­ta sa pre­go­vo­ri­ma vo­đe­nim sa Por­tom o po­lo­ža­ju srp­skih ško­la u Osman­skoj ca­re­vi­ni.
U Ri­sti­će­vom iz­vje­šta­ju dat je de­ta­ljan pre­gled dje­lo­va­nja srp­ske zva­nič­ne po­li­ti­ke na po­slo­vi­ma pro­pa­gan­de u Osman­skom car­stvu. Taj iz­vje­štaj i dje­lo Jo­va­na M. Jo­va­no­vi­ća, pod na­slo­vom „Ju­žna Sr­bi­ja”, pr­vi put ob­ja­vlje­no 1938. go­di­ne, pru­ža­ju ri­zni­cu po­da­ta­ka o srp­skim pro­svjet­nim, vjer­skim, kul­tur­nim i po­li­tič­kim ak­ci­ja­ma u Ma­ke­do­ni­ji. (...)
Mi­ha­i­lo Ri­stić se ba­vio ra­dom srp­skih kon­zu­la­ta u Tur­skoj, na ko­je je imao pri­lič­ne, ali vri­jed­ne pri­mjed­be. Na po­čet­nim stra­na­ma svog iz­vje­šta­ja o pro­pa­gan­di, Ri­stić se kon­cen­tri­sao na pi­ta­nje otva­ra­nja srp­skih ško­la i broj­nost đa­ka u nji­ma, na štam­pa­nje i di­stri­bu­ci­ju udž­be­ni­ka i otva­ra­nje srp­skih knji­ža­ra. On je po­me­nuo ne­ko­li­ko zna­čaj­nih kre­a­to­ra i iz­vr­ši­la­ca srp­ske na­ci­o­nal­ne po­li­ti­ke, Sto­ja­na No­va­ko­vi­ća, Pe­tra Ko­sti­ća i po­seb­no Vla­di­mi­ra Ka­ri­ća, či­jim sta­vo­vi­ma je pri­da­vao oso­bi­tu pa­žnju i ve­li­ki zna­čaj. Po­se­ban dio iz­vje­šta­ja od­no­sio se na rad Dru­štva Sv. Sa­ve i nje­go­ve od­no­se sa Mi­ni­star­stvom ino­stra­nih dje­la, kao i na ško­lo­va­nje pi­to­ma­ca Kra­lje­vi­ne Sr­bi­je u tur­skim ško­la­ma. Ri­stić se ni­je ustru­ča­vao da kri­tič­ki pro­pra­ti rad po­je­di­na­ca, sve u ci­lju da „iz­vje­štaj u cje­lo­kup­no­sti svo­joj no­si obi­ljež­je isti­ne i iskre­no­sti, ko­ja je ta­ko neo­p­hod­no po­treb­na na­ro­či­to u po­slo­vi­ma ove vr­ste gdje se sa­vje­sno­sti u slu­žbi mo­ra­ju žr­tvo­va­ti svi ob­zi­ri i pri­ja­telj­stva i dru­gar­stva”.
Mi­ha­i­lo Ri­stić je is­ta­kao da se srp­ska pro­pa­gan­da u Tur­skoj za­sni­va­la is­klju­či­vo na ra­du kroz ško­le i cr­kvu, sa po­je­di­nač­nim po­ku­ša­ji­ma ko­lo­ni­za­ci­je. On je bio pro­tiv sa­rad­nje sa Ca­ri­grad­skom Pa­tri­jar­ši­jom, sma­tra­ju­ći da Sr­bi ne­ma­ju šta da po­nu­de Gr­ci­ma u za­mje­nu za pa­tri­jar­šij­sku po­moć oko usto­li­če­nja Sr­ba na vla­di­čan­ske sto­li­ce u Ma­ke­do­ni­ji i Sta­roj Sr­bi­ji. Ri­stić je uvi­dio da ve­ćih uspje­ha na po­lju pro­pa­gan­de ni­je bi­lo, jer ni­je bi­la va­lja­no or­ga­ni­zo­va­na, a po­seb­no za­to jer ni­je bi­la upra­vlja­na iz jed­nog cen­tra. Sto­ga je on pred­lo­žio osni­va­nje odje­lje­nja za pro­pa­gan­du.
Ri­sti­ćev me­mo­ar je dra­go­cjen isto­rij­ski iz­vor, na­stao na osno­vu po­vjer­lji­vih do­ku­me­na­ta Mi­ni­star­stva ino­stra­nih dje­la. Na osno­vu te­melj­nog pro­u­ča­va­nja na­ci­o­nal­ne pro­pa­gan­de u Tur­skoj, dao je ko­ri­sne i kon­kret­ne pred­lo­ge za una­pre­đe­nje ra­da Mi­ni­star­stva ino­stra­nih dje­la i srp­skih Kon­zu­la­ta u Osman­skom car­stvu. (...)
Mi­ha­i­lo Ri­stić je bio pa­si­o­ni­ra­ni fo­to­graf. U zgra­di kon­zu­la­ta u Sko­plju, po­sto­ja­la je „mrač­na so­ba” u ko­joj je raz­vi­jao fo­to­gra­fi­je sa plo­ča. Al­bum Mi­ha­i­la Ri­sti­ća sa fo­to­gra­fi­ja­ma ko­je je sam na­či­nio ču­va se u Isto­rij­skom mu­ze­ju Sr­bi­je. Fo­to­gra­fi­je su sni­mlje­ne u ra­spo­nu od 1892. do 1901. go­di­ne. Kroz le­ću fo­to-apa­ra­ta Ri­stić je za­bi­lje­žio de­ta­lje svo­jih pu­to­va­nja po Ma­ke­do­ni­ji: put pre­ma Tre­skav­cu, put kroz Po­reč, pa­no­ra­me Sko­plja i Bi­to­lja i zgra­de kon­zu­la­ta u Sko­plju, So­lu­nu i Bi­to­lju.
(Na­sta­vi­će se)