- Pi­še: Bu­do SI­MO­NO­VIĆ

„Sa­njao sam Rad­mi­lu Be­ran­ku, kri­šom ne­gdje ubi­je­nu po ne­či­jem će­fu – pi­še da­lje La­lić u knji­zi „Epi­sto­lae se­ni­les” (Bran­ko Po­po­vić, pri­re­đi­vač ove La­li­će­ve post­hum­no ob­ja­vlje­ne knji­ge u Po­go­vo­ru ot­kri­va da je ri­ječ o Rad­mi­li Ne­dić ko­ju su ne­du­žnu ubi­li nje­ni se­bič­ni sa­bor­ci, od­no­sno o glav­nom ju­na­ku La­li­će­vog ro­ma­na „Ta­ma­ra”). Po­sljed­nji put s njom sam raz­go­va­rao pri­je pe­de­set i tri go­di­ne, i ni ta­da ni­je bi­lo mno­go raz­go­vo­ra me­đu na­ma...
U po­sljed­nje vri­je­me ta­ko: sve rje­đe se po­ja­vlju­je. Vje­ru­jem da slje­de­ćeg vi­đe­nja ne­će bi­ti. Nek je sa­nja­ju oni što su joj bi­li bli­ži: Aco Pra­sac, ali ne vje­ru­jem da on sa­nja ne­kog dru­gog osim se­be – su­vi­še je ego­i­sta. Mo­žda će je sa­nja­ti Mi­loš, ili ne­ki od po­taj­nih za­lju­blje­ni­ka ko­ji­ma su naj­zad od­bro­ja­ni da­ni. Za go­di­nu ili dvi­je, dok i oni si­đu do­lje, pa se dra­ga po­koj­ni­ca ne­će vi­še po­ja­vlji­va­ti kao ne­ka po­nor­ni­ca is­pod ze­mlje – ne­ma ko­me”.
Ina­če, jed­no od pr­vih La­li­će­vih „lju­bav­nih po­gla­vlja” je pri­ča „Na Ta­ri”, ob­ja­vlje­na pr­vi put u knji­zi „Iza­bra­ne pri­po­vi­jet­ke”. Ta pri­ča se po­tom pod istim na­slo­vom po­ja­vlju­je ne­tak­nu­ta i u ne­ko­li­ko iz­bo­ra nje­go­ve pro­ze, da bi tek u knji­zi „Go­sti” (iz­bor Srp­ske knji­žev­ne za­dru­ge, Be­o­grad, 1967. go­di­ne) do­ži­vje­la ma­li auto­rov „fi­ling”.
„Ne znam je li to zbog osje­tlji­vih ču­la iz­o­štre­nih du­gom vje­žbom, ili je po­slje­di­ca ne­ke na­ro­či­te ra­di­o­ak­tiv­no­sti ži­va­ca – tek, ja sam pod snom osje­tio da ona ko­ja je isto­vre­me­no i Vi­dra i Ne­da i ne­ka tre­ća, do­la­zi, pri­bli­ža­va se, pri­la­zi mi ne­čuj­no kao sjen­ka. Vr­lo ti­ho i bo­ja­žlji­vo, s be­za­zle­nim lu­kav­stvom po­šte­nih lju­di, kod ko­jih iz­me­đu že­lja i na­mje­ra sto­ji ne­pre­mo­sti­va pro­va­li­ja – od­škri­nuh kap­ke i po­gle­dah is­pod za­vje­se tre­pa­vi­ca. Sad tek ni­je­sam mo­gao da znam da li se bu­dim ili, na­pro­tiv, pa­dam u još du­blji san. U sja­ju za­la­ze­ćeg sun­ca nje­no bli­je­do i umor­no li­ce nag­nu­to je iz­nad me­ne i iz­ra­ža­va ne­ko sjet­no in­te­re­so­va­nje po­mi­je­ša­no sa strep­njom da se ne pro­bu­dim. Vi­dio sam joj ko­su pod ma­ra­mom, pu­nu sun­ča­ne pra­ši­ne i cr­ven­ka­stog zla­ta nad bi­je­lim če­lom, dva gaj­tan­či­ća vje­đa u la­kim lu­ko­vi­ma i dva oka ra­do­zna­la kao u ko­šu­te, i vi­dio sam usne ma­lo ras­tvo­re­ne, ma­lo uve­nu­le i za­bri­nu­te, kao cr­ve­ni cvi­jet pod su­šom. Pod ko­som i ma­ra­mom slu­ti se tan­ki vrat i bi­jel pod­gr­lac u sjen­ci oval­ne bra­de. Vi­še ni­šta ni­je­sam mo­gao da vi­dim iz tog po­lo­ža­ja – iz­gle­da­lo je kao da ona ne sto­ji na ze­mlji, kao da leb­di, la­ka var­ka, tvo­re­vi­na sna i ma­šte u pro­zrač­nom va­zdu­hu...
Oči su joj bi­le za­ma­glje­ne, a li­ce tu­žno kao noć. Ni­je­sam htio da pi­tam što je tu­žna – ob­u­če­na je u cr­ni­nu, mo­ra da je iz­gu­bi­la ne­kog bli­žnjeg. Oko nas su se zgu­šnja­va­le sjen­ke i ti­ši­na pod ko­jom se ču­lo ne­u­jed­na­če­no di­sa­nje uspa­va­nih. Po­ću­ta­smo ne­ko vri­je­me. Mo­je oči su se od­ma­ra­le na nje­nom li­cu i bi­le su sa­svim za­do­volj­ne. Eto, Vi­šnja, mo­že se i bez ri­je­či i bez po­kre­ta. Po­kre­ti na­ru­ša­va­ju, a ri­je­či su opa­sne, jer ili ve­zu­ju ili ra­sta­vlja­ju, a zar je to na­ma sa­da po­treb­no? Ri­je­či su su­vi­še oštre i su­vi­še od­re­đe­ne – za­što da ras­ki­ne­mo ovaj krat­ki tren be­za­zle­ne na­sla­de? Zbli­ži­ti se vi­še od ovo­ga, ne mo­že­mo; ra­sta­ja­nje nam, sve­jed­no ne gi­ne...
Ta­ko sam, sti­ca­jem pri­li­ka, osta­jao na­sa­mo s Vi­šnjom. Po­ma­gao sam joj pri uspo­ni­ma, pri­dr­ža­vao je kad se okli­zne i pa­zio kad me ona upo­zo­ri na osu­li­ne i pre­pre­ke ko­je su se re­đa­le pred na­ma. Tre­ba­lo je ne­što go­vo­ri­ti, ali – ni­je­sam znao o če­mu bih. Či­ta­va ogrom­na va­si­o­na, ko­ja nas je uža­sno op­si­je­da­la mi­li­jar­da­ma svo­jih taj­ni i fe­nje­ra – ni­je mo­gla da mi po­zaj­mi ni naj­sit­ni­ji po­vod za raz­go­vor. U ru­ci sam dr­žao nje­nu ma­lu ru­ku, čvr­stu i glat­ku i vre­lu – nje­na to­pli­na je stru­ja­la u me­ni, za­to mi je sr­ce tu­klo ta­ko te­škim udar­ci­ma, gu­še­ći me.
– Ako do­če­ka­mo bo­lje da­ne – re­koh naj­zad – i ako me put na­ne­se ova­mo – da li da te po­tra­žim, Vi­šnja, i gdje da te na­đem?
Ću­ta­la je ne­ko­li­ko tre­nu­ta­ka – ja se već upla­ših da sam ras­ki­nuo nje­žno tki­vo na­še ve­ze, i po­mi­rih se s tim gu­bit­kom. Ona se pri­gnu i po­lu­ša­pa­tom mi ka­za se­lo i ku­ću na bri­je­gu, a njen vre­li dah me opa­li po obra­zu. Vi­še ni­je­sam imao šta da je pi­tam, ni šta da joj ka­žem, a ni ona ni­šta ni­je tra­ži­la...”
(Sju­tra: PO­LjU­BIH JE
DA JE OŽI­VIM)


La­li­će­ve po­ru­ke i pod­u­ke

„Se­lo pro­pa­da na fi­ni na­čin, go­spod­ski se opu­sti­lo, iz­u­mi­re ali ne smr­di. Ni dr­vo ne smr­di dok umi­re, čak mi­ri­še. Kad će jed­nom i čo­vjek to da na­u­či, tu vje­šti­nu da sa­vla­da... Dok to ne pro­na­đe, i dok ne na­u­či da umre ljud­ski, bez ko­pr­ca­nja i ja­u­ka – do­tle mu je sve ovo dru­go uza­lud. Ali čo­vjek to ne­će ni­kad na­u­či­ti, ne da mu nje­go­va br­lji­va pri­ro­da: ne­str­pljiv je, upla­ši se pa za­mr­si još za ži­vo­ta...”
***
„Ta­ko i ka­men kri­šom pla­če što je ka­men i što ga ga­ze – suv je od­o­zgo, a kad ga po­dig­neš va­zda se na­đe ne­što ro­se sa do­nje stra­ne.”
***
„Du­go je tre­ba­lo da se sa­zna da je ra­zum ka­plja ulja na po­vr­ši­ni Ve­li­ke Ba­re. Du­bi­na je kro­ko­dil­ska, ot­mi­čar­ska, pro­ždr­lji­va i kr­va­va...”


Knji­ga se mo­že ku­pi­ti uz „Dan“

Felj­ton je ra­đen po no­voj knji­zi Bu­da Si­mo­no­vi­ća „Ni­kad kra­ja tam­ni­ca­ma – La­li­će­ve po­ru­ke i pod­u­ke“, ko­ja se mo­že ku­pi­ti uz „Dan“ od če­tvrt­ka, 25. ja­nu­a­ra, na svim pro­daj­nim mje­sti­ma no­vi­na.