- PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

Kao što smo na po­čet­ku felj­to­na ka­za­li, u nje­go­vom na­stav­ku pre­ni­je­će­mo po­čet­ni dio Ri­sti­će­vog „Iz­vje­šta­ja o po­slo­vi­ma pro­pa­gan­de od go­di­ne 1885. do na­ših da­na (1893)”, ko­ga smo, već smo re­kli, uz odo­bre­nje dr Vu­če­tić, iz prak­tič­nih raz­lo­ga ije­ka­vi­zi­ra­li:
Go­spo­di­ne Mi­ni­stre,
Na­red­ba ko­ju ste mi iz­da­li: da Vam pod­ne­sem iz­vje­štaj o po­slo­vi­ma Od­sje­ka za pro­pa­gan­du su­sre­la se sa mo­jom že­ljom ko­ju sam imao: da Vam pred po­la­zak pod­ne­sem pre­gled­no ra­port o po­slo­vi­i­ma na ko­ji­ma sam sre­ćan bio ra­di­ti vi­še od tri go­di­ne.
Da bi mi iz­vje­štaj bio što is­crp­ni­ji i što tač­ni­ji, ja sam pre­ma vre­me­nu ko­je mi je na ras­po­lo­že­nju bi­lo lič­no pre­gle­dao ra­ni­ja ak­ta o do­sa­da­šnjem ra­du Mi­ni­star­stva na ovim po­slo­vi­ma. Ta­ko ra­de­ći htio sam iz­bje­ći mo­guć­nost ne­tač­nog iz­no­še­nja fa­ka­ta i pre­vi­đa­nja po­ne­kog do­ga­đa­ja, nu, ako bi i pre­ko to­ga u ovaj iz­vje­štaj pro­vu­kla se ko­ja po­gre­šna na­vo­đe­nja ili neo­sno­van za­klju­čak, mo­lim Vas da to ne upi­šte u gri­jeh mo­joj do­broj vo­lji da bu­dem ta­čan – ne­go ok­su­di­ci vre­me­na ko­je mi je to zna­te, bi­lo do­sta krat­ko za iz­ra­du ovog po­sla. Nu, ipak, slo­bo­dan sam re­ći da ni je­dan od iole zna­čaj­ni­jih do­ga­đa­ja ko­ji se de­sio ovih po­sled­njih go­di­na ra­da po­vje­re­nog Vam Mi­ni­star­stva, ko­ji je pred­met ovog iz­vje­šta­ja, ne­će bi­ti pre­vi­đen ili pred­sta­vljen ne­tač­no.
Tra­že­ći ma­te­ri­ja­la u ar­hi­vi Po­li­tič­kog odje­lje­nja, ja sam na tra­go­ve na ži­vlje dje­lo­va­nje od stra­ne na­še pre­ko gra­ni­ce na­i­šao u go­di­ni 1885. oda­kle sam, pre­ma to­me, i po­čeo ra­di­ti, za­vr­šiv pre­gle­da­nje i kon­sul­to­va­nje aka­ta s po­zna­tim Vam iz­vje­šta­jem ca­ri­grad­skog po­slan­stva o iz­ja­va­ma v[elikog] ve­zi­ra od­no­sno pred­stav­ni­ka, ko­je smo u po­sled­nje vri­je­me či­ni­li po­vo­dom za­tva­ra­nja ku­ma­nov­ske ško­le i pre­go­vo­ri­ma tim po­vo­dom za­po­če­tim o po­lo­ža­ju na­ših ško­la u Tur­skoj ca­re­vi­ni.
Pri­la­ze­ći sa­mom iz­vje­šta­ju slo­bo­dan sam, go­spo­di­ne Mi­ni­stre, za­mo­li­ti Vas, da mi ne za­mje­ra­te ako bi se u pri­li­ka­ma za­go­nio u pi­ta­nja ko­ja, stro­go uzev, tre­ba da su da­lje od op­se­ga ovog po­sla ko­jeg ste mi sta­vi­li u du­žnost. Ja sam ih mo­rao do­dir­nu­ti u že­lji da mi na­vo­đe­nja bu­du pot­pu­ni­ja, na­po­me­ne što vi­še pod­u­pr­te osno­va­nim raz­lo­zi­ma, za­ključ­ci da što vi­še po­či­va­ju na fak­ti­ma, a sam iz­vje­štaj u cje­lo­kup­no­sti svo­joj da no­si obi­ljež­je isti­ne i iskre­no­sti, ko­ja je ta­ko neo­p­hod­no po­treb­na na­ro­či­to u po­slo­vi­ma ove vr­ste gdje se sa­vje­sno­sti u slu­žbi mo­ra­ju žr­tvo­va­ti svi ob­zi­ri i pri­ja­telj­stva i dru­gar­stva. Mi u St[aroj] Sr­bi­ji i Ma­će­do­ni­ji vo­di­mo rat ogor­čen, na ži­vot i smrt, bez bi­ra­nja sred­sta­va, rat na bi­ti ili ne bi­ti, i on­da se ne smi­je vo­di­ti ra­čun ni o ka­kvim ob­zi­ri­ma, ne­go sva­ko­mu gle­da­ti pra­vo u oči i isti­nu mu go­vo­ri­ti. Ti­me ću se i ja ru­ko­vo­di­ti je­di­no u ovom svom iz­vje­šta­ju u pu­nom uvje­re­nju da će­te Vi na­vo­đe­nja nje­go­va i tvrd­nje u nje­mu iz­ne­se­ne poj­mi­ti i ra­zu­mje­ti ona­ko ka­ko one za­slu­žu­ju, i da će­te ne­ko­li­kim pred­lo­zi­ma ko­je ću ima­ti čast pod­ni­je­ti Vam, po­klo­ni­ti svo­ju ono­li­ko ve­li­ku pa­žnju ko­li­ko je ve­li­ka i že­lja mo­ja da bu­dem nji­ma ko­ri­stan po­slo­vi­ma o ko­ji­ma se ba­vi od­sjek za pro­pa­gan­du po­vje­re­nog Vam Mi­ni­star­stva.
Ra­to­vi na­ši za ne­za­vi­snost pre­ki­nu­li su bi­li sve ve­ze ko­je je Sr­bi­ja ima­la bi­la u ze­mlja­ma Tur­ske, u ko­ji­ma mi sma­tra­mo da ži­vi naš na­rod, i ob­u­sta­vi­li su sva­ki sre­đe­ni rad ko­ji je do njih ta­mo či­njen na po­lju ši­re­nja pro­svje­te i ču­va­nja vje­re i na­rod­no­sti. Pre­kid je mo­rao bi­ti pot­pun, jer su sko­ro svi rad­ni­ci pri­nu­đe­ni bi­li na­pu­sti­ti svo­ja mje­sta i ova­mo po­tra­ži­ti sklo­ni­šta is­pred haj­ke ko­ja se di­gla bi­la na sve što je že­lje­lo sre­će ne­pri­ja­te­lji­ma svo­jih go­po­da­ra, Tu­ra­ka i Ar­na­u­ta, a mje­sta nji­ho­va za­u­ze­li su pot­po­mog­nu­ti uspje­šnim pri­li­ka­ma ko­je su, ne mno­go pri­je to­ga, za njih na­stu­pi­le, bu­gar­ski uči­te­lji i ra­di­li na to­me da što du­blje u ko­ri­jen pot­si­je­ku sve ve­ze onih kra­je­va s na­ma i uni­šte sve tra­di­ci­je o ne­ka­da­šnjem ra­du Sr­bi­ji­nom u nji­ma. To je na­ro­či­to bio slu­čaj u kra­je­vi­ma ko­ji se na­la­ze ju­žno od Ša­ra i Skop­ske Cr­ne Go­re, i u ko­ji­ma nas je na svim mje­sti­ma za­me­nuo Bu­ga­rin, pot­po­mog­nut či­ni­o­ci­ma, ko­je mi ni­je­smo mo­gli ima­ti na ras­po­lo­že­nju. Sav naš rad ogra­ni­čio se bio is­klju­či­vo na pro­stor ome­đen Ša­rom i Ka­ča­ni­kom, pa go­re sje­ver­no od njih, u ko­jem pro­pa­gan­da bu­gar­ska ni­je ni­ka­ko mo­gla na­ći po­volj­na ze­mlji­šta za svo­je na­pre­do­va­nje i uspje­he, i u ko­jem je na­rod i po­sli­je pri­li­ka ko­je su na­stu­pi­le po ra­tu na­šem, i da­lje obra­ćao po­gle­de svo­je na Sr­bi­ju, uzda­ni­ci svo­joj, od ko­je je je­di­no oče­ki­vao da mu pot­po­mog­ne onim čim je mo­gla, i on­dje gdje je tre­ba­lo. Onaj ma­li broj ško­la ko­ji se odr­žao bio po gra­do­vi­ma i ve­ćim obit­nim mje­sti­ma, bio je pred­met ko­li­ko to­li­kog sta­ra­nja Sr­bi­ji­nog, ko­ja, po­red njih, ni­je gu­bi­la iz vi­da ni Pri­zren­sku bo­go­slo­vi­ju, osno­va­nu po­čet­kom se­dam­de­se­tih go­di­na. Nu, u tom ra­du ni­ti je bi­lo ka­kvog god si­ste­ma, ni­ti je on bio ka­kva za­seb­na vr­sta po­slo­va, ma ko­je gra­ne dr­žav­ne upra­ve (kao što je bio slu­čaj s onim od­bo­rom iz še­se­tih i se­dam­de­se­tih go­di­na), ne­go se sve ogra­ni­ča­va­lo na to što je po ne­kom uči­te­lju pru­že­na po­moć bi­lo u nov­cu i knji­ga­ma, bi­lo što je po­sla­ta po­moć Pri­zren­skoj bo­go­slo­vi­ji.
(NASTA­VI­ĆE SE)