- Pi­še: Bu­do SI­MO­NO­VIĆ

Kao što i u go­to­vo sve­mu dru­go­me pred­sta­vlja ze­nit La­li­će­vog stva­ra­la­štva, vrh vr­ho­va, nje­gov ro­man „Le­lej­ska go­ra” i u ovom vi­du pred­nja­či – i u ovom po­gle­du po­tvr­đu­je sav ras­koš i sna­gu, ve­li­či­nu nje­go­vog po­et­skog da­ra, sto­ji kao kru­na nje­go­vog po­et­skog opu­sa ko­jim je obez­bi­je­dio mje­sto u ale­ji be­smrt­ni­ka u ju­go­slo­ven­skoj knji­žev­no­sti.
Iako lju­bav La­da Ta­jo­vi­ća i Ne­de pro­ži­ma ci­je­li ro­man, da­ta je i zgu­snu­ta u sa­mo ne­ko­li­ko sli­ka, iako ona svoj na­sta­vak i tra­gič­ni epi­log ima tek u na­red­nom La­li­će­vom ro­ma­nu, „Haj­ka”, bez pre­tje­ri­va­nja bi se mo­glo re­ći da je „Le­lej­ska go­ra”, uz sve one naj­la­ska­vi­je do sa­da iz­re­če­ne i ne­po­re­če­ne atri­bu­te o mi­sa­o­no­sti – da je to ve­li­ka fi­lo­zof­ska stu­di­ja o čo­vje­ko­voj sa­mo­ći, nje­go­voj ras­pe­to­sti na bri­sa­nom pro­sto­ru stal­ne, ne­po­mir­lji­ve bor­be do­bra i zla, po­et­ski trak­tat, po­e­ma o smi­slu i be­smi­slu ži­vo­ta, go­to­vo po­tre­sna op­tu­žni­ca i svje­do­čan­stvo o be­smi­slu ra­ta – i ve­li­ki lju­bav­ni ro­man. Mi­slim da i krat­ki od­lo­ma­ci ko­ji sli­je­de to do­bra­no po­tvr­đu­ju:
„Htio sam već da dam znak za po­la­zak, kad – sti­že dje­voj­ka s dvi­je štru­glje. Stra­šno je ka­ko li­je­pa mo­že da bu­de dje­voj­ka, na­ro­či­to za čo­vje­ka ko­ji du­go ne vi­đa dje­vo­ja­ka...
...iz­ne­na­da is­pru­žih gla­vu i po­lju­bih je. Ona se tr­že. Htje­la je da iz­mak­ne, ali ja sam to ru­ka­ma pred­vi­dio – za­dr­žah je. Ona po­ku­ša da sa­kri­je li­ce – de­sno, pa li­je­vo, pa u nje­dra – ali kad joj ni to ne po­đe za ru­kom, usne joj od­jed­nom na­bu­bri­še i do­đo­še mi u su­sret, na­pa­dač­ki, i ja se za tre­nu­tak zbu­nih od pro­mje­ne. Uma­lo sam je is­pu­stio, a ona se već bi­la spre­mi­la da iz­mak­ne i sa so­bom od­ne­se usne i gr­lo i sve bla­go za ko­je do­tle ni­je­sam ni znao ka­ko mi je po­treb­no.
„Do­sta je”, pro­mu­ca plač­nim gla­som.
„Ni­je”, za­re­žah, „ni­kad mi ne­će bi­ti do­sta.”
„Do­sta, do­sta.”
„Ne­ću do­sta!... Ho­ću sve!”
„Ka­kav si! Ti bi baš sve uči­nio, kad bi ti se pu­sti­lo.”
„Je­ste – sve bih, sve ću, mo­ram!”
Ne­ma zi­da ko­ji ne bih pro­va­lio. Ni stra­ha, ni ka­zne, ni po­mi­sli da me za­dr­ži na toj ivi­ci – do­tle je do­šlo. Vi­ka­će, ka­že i oti­ma se. Pa ne­ka vi­če, ako je lu­da, baš me bri­ga. Sve to dru­go bi­će po­sli­je, u ne­ko dru­go vri­je­me. Po­mri­je­će­mo naj­po­sli­je, ali sad je sad, a sa­mo je ono va­žno. Dvi­je krup­ne ri­be iz­bi­še iz mra­ka i sa­kri­še se, znam gdje se kri­ju, ne dam im da­le­ko, ali one stal­no bje­že. Br­ze su, ja­ke, va­ra­ju me, pri­bi­ja­ju se jed­na uz dru­gu da se du­že od­u­pi­ru. Sve­jed­no, uza­lud im je. Sna­ga mi do­la­zi u ta­la­si­ma i jed­no na­sljed­no lu­kav­stvo, upor­no, po­ma­že mi dok ih sa­vla­đu­jem. Umo­ri­le su se, ra­sta­vio sam ih – vi­še ne osje­ćam ze­mlju is­pod se­be, sa­mo kri­la. Ne­ma svi­je­ta, ono što je bio sa za­bra­na­ma i bor­ba­ma – umje­sto nje­ga je ne­što gdje se leb­di na kri­li­ma: let ostr­vljen i za­di­han i bez prav­ca nad tam­nim žar­kim pred­je­li­ma gdje su po­re­đa­na ogle­da­la i od­blje­sci se pro­bi­ja­ju u vri­je­me, u bu­du­će, da pre­ne­su moj ži­vi lik iz ove ko­že u ne­ku dru­gu za lje­ta, za je­se­ni i pra­zni­ke kad ni­čeg dru­gog od me­ne na ze­mlji pod ne­bom ne bu­de bi­lo.
Od­jed­nom se upla­ših da sam je ugu­šio. Ne di­še, ne mi­če se, ne­po­kret­na, sa za­tvo­re­nim oči­ma i ot­pu­šte­na iz­ne­na­da. Is­pu­stih joj gla­vu od stra­ha, ona do­po­la po­to­nu na tra­vu. Mo­ra da sam je po­vri­je­dio onom lu­dač­kom na­glo­šću bez mje­re, dok još ni­je­sam ni znao šta či­nim, a sad ne znam ka­ko da joj po­mog­nem. Nje­ne ri­be bje­la­sa­ju se kao mr­tve, ne bje­že kad ih do­di­ru­jem, ne po­ku­ša­va­ju da se sa­kri­ju. Po­lju­bih je da je oži­vim, ona se od to­ga sa­svim uga­si. Šta ću sad? Do­đe mi da ja­uk­nem i da zo­vem ne­kog u po­moć, ali ta­da osje­tih ka­ko me ona pr­sti­ma bez sna­ge po­mi­lo­va po po­tilj­ku i kroz ko­su.
„Bo­li li te mno­go”, upi­tah je.
„Ne, ne bo­li”, osmjeh­nu se.
Ni­je­sam joj vje­ro­vao: „Mo­gu li ne­ka­ko da ti po­mog­nem?”
„Mo­žeš: mi­ruj!”
„Ka­ko mo­gu da mi­ru­jem kad ti je zlo?”
„Ni­je mi zlo. Do­bro mi je, smi­ri se sad!”
Is­pru­žih se kraj nje, ma­lak­sao, da bu­de­mo sa­svim bli­zu, da nam se di­sa­nja i sno­vi mi­je­ša­ju u to ma­lo od­mo­ra pi­ja­nog od nje­ne ko­se.
( Sju­tra: DOK LE­ŽI
ČO­VJEK NI­JE ČO­VJEK )


La­li­će­ve po­ru­ke i pod­u­ke

„Za sve mo­je ne­spo­ra­zu­me sa sa­vre­me­ni­ci­ma kri­vi su Nje­goš i Kr­le­ža, i Zmaj Jo­va i Đu­ra Jak­šić, i još ne­ki na ko­je sam se ugle­dao. Naj­vi­še Nje­goš, jer on je uveo zli obi­čaj da se ka­žu po ime­nu i iz­daj­ni­ci i zli­kov­ci, te da im oda­tle opa­ka sla­va te­če kroz vje­ko­ve...”
***
„Či­ni mi se da je naj­čud­ni­ji od pro­ble­ma na­šeg vre­me­na taj zbu­nje­ni re­vo­lu­ci­o­nar ko­ji bez svo­je kri­vi­ce ima ne­či­stu sa­vjest. Pod­vla­čim ovo bez svo­je kri­vi­ce, jer – po­sli­je na­ših is­ku­sta­va iz 1948–1950. ju­na­štvo ni­je iz­vor na­de no stra­da­nja, a bor­ba je sve­de­na na sprd­nju.”
***
„Čo­vjek zna ne­što o ono­me ka­kav je bio, ali ni­šta o ono­me ka­kav će bi­ti.”
***
„Ko na­pra­vi ku­ću na dru­mu, va­zda će ima­ti ne­zva­nih go­sti­ju i si­no­va iz­da­ji­ca.”
***
„Ukrat­ko bi se mo­glo re­ći da nam je vi­jek, ko­ji se sad zlo­kob­no za­vr­ša­va, bio is­pu­njen ne­mi­lo­srd­nim ofan­zi­va­ma, osva­jač­kim ape­ti­ti­ma i me­ga­lo­ma­ni­ja­ma. Sva­ki od tih po­kre­ta sna­ga zna­čio je, po­red osta­log, i pri­pre­mljen ‘lo­nac za mi­je­ša­nje’, ne­što kao dži­nov­ski ka­zan za ku­va­nje i sta­pa­nje tvr­do­gla­vih i ne­slo­žnih na­ro­da.”


Knji­ga se mo­že ku­pi­ti uz „Dan“

Felj­ton je ra­đen po no­voj knji­zi Bu­da Si­mo­no­vi­ća „Ni­kad kra­ja tam­ni­ca­ma – La­li­će­ve po­ru­ke i pod­u­ke“, ko­ja se mo­že ku­pi­ti uz „Dan“ od če­tvrt­ka, 25. ja­nu­a­ra, na svim pro­daj­nim mje­sti­ma no­vi­na.