-PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ

U Be­o­gra­du se me­đu pi­sci­ma i pro­fe­so­ri­ma Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta sve če­šće go­vo­ri da će u Be­o­grad do­ći, da stal­no ži­vi, dr Sre­ten Ma­rić. Ne­ki se to­me iskre­no ra­du­ju, ali ima i onih ko­ji za­zi­ru od nje­go­vog do­la­ska, zna­nja i su­per­i­or­nog du­ha. U ju­lu 1961. sti­gao je u Slo­ve­ni­ju, na od­mor. Pri­ja­te­lji, pri­je svih Do­bri­ca Ćo­sić i Ži­vo­rad Stoj­ko­vić, ubi­je­di­li su ga da do­đe u po­stoj­bi­nu i pri­hva­ti mje­sto uni­ver­zi­tet­skog pro­fe­so­ra. Ćo­sić je na­sto­jao da Ma­rić do­đe na Fi­lo­zof­ski fa­kul­tet u Be­o­gra­du, ali... O to­me mi je Do­bri­ca Ćo­sić po­čet­kom je­se­ni 1994, iz­me­đu osta­log, is­pri­čao:
„Ja sam se po­sli­je Dru­gog svjet­skog ra­ta dru­žio i sa pi­sci­ma nad­re­a­li­sti­ma kao što su Mar­ko Ri­stić, Mi­lan De­di­nac, Oskar Da­vi­čo... i od svih njih sam slu­šao pri­če o pro­fe­so­ru Sre­te­nu Ma­ri­ću, ko­ji ži­vi u Pa­ri­zu, kao jed­nom od naj­o­bra­zo­va­ni­jih i naj­kul­tur­ni­jih, naj­pa­met­ni­jih srp­skih in­te­lek­tu­a­la­ca. Ka­da sam sa Mi­o­dra­gom B. Pro­ti­ćem jed­nom pri­li­kom bio u Pa­ri­zu, po­tra­ži­li smo Ma­ri­ća i ona nas je po­zvao na ru­čak, u svoj dom, u stro­gom cen­tru gra­da, na ostr­vu Sen Luj... Ru­čak je spre­mi­la nje­go­va že­na Ni­kol – bi­la je to pra­va fran­cu­ska hra­na, ali u sve­mu to­me bi­lo je ne­kog ri­tu­a­la: Ni­kol je iz­ni­je­la na sto i da­la mu okru­gli cr­ni hljeb, ko­ji je ona pe­kla, a iz­gle­da­lo je kao da je iz­vu­čen is­pod sa­ča, i on­da mu do­da­la nož ko­ji je vi­še li­čio na one na­še bri­tve... Ma­rić je za­tim ri­tu­al­no po­čeo da si­je­če taj hljeb na je­dan nje­mu svoj­stven na­čin, ona­ko ka­ko to ra­de srp­ski do­ma­ći­ni... Ja sam mu on­da re­kao da on tre­ba i da mo­ra da se vra­ti u svo­ju ze­mlju, da je neo­p­ho­dan Sr­bi­ji. On se iz­go­va­rao: ka­ko, gdje, šta će da ra­di? Re­kao sam mu da to pre­pu­sti me­ni... Po­ku­šao sam da mu obez­bi­je­dim mje­sto pro­fe­so­ra na Be­o­grad­skom uni­ver­zi­te­tu, ali sam na­i­šao na od­bi­ja­nje – ni­je­su ga že­lje­li, a on­da sam po­ku­šao u No­vom Sa­du, gdje je ne­ku go­di­nu ra­ni­je otvo­ren Fi­lo­zof­ski fa­kul­tet... Raz­go­va­rao sam i sa Ste­va­nom Do­ronj­skim, ko­ji je bio čel­ni čo­vjek u po­li­tič­kom ži­vo­tu Voj­vo­di­ne, i on je obe­ćao da će sve bi­ti u re­du. Na­rav­no, to je obe­ćao i de­kan Fa­kul­te­ta Mla­den Le­sko­vac. Ma­rić je kra­jem 1962. go­di­ne do­šao u Be­o­grad i on­da je oti­šao u No­vi Sad – iza­brao je stan ona­kav ka­kav je že­lio: na naj­vi­šem spra­tu zgra­de, če­tvr­tom, sa pre­ko sto­ti­nu kva­dra­ta, u no­vom, uni­ver­zi­tet­skom na­se­lju, u bli­zi­ni Du­na­va... I ta­ko je za­po­če­lo na­še dru­že­nje, ko­je je sa osci­la­ci­ja­ma tra­ja­lo sve do nje­go­ve smr­ti”, is­pri­čao mi je, po­red osta­log, Ćo­sić.
Re­fe­rat za iz­bor Sre­te­na Ma­ri­ća za re­dov­nog pro­fe­so­ra svjet­ske knji­žev­no­sti na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu u No­vom Sa­du na­pi­sa­li su Vo­ji­slav Đu­rić sa Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta u Be­o­gra­du i re­dov­ni pro­fe­so­ri Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta u No­vom Sa­du Mla­den Le­sko­vac i Đor­đe Sp. Ra­do­ji­čić. Bi­lo je to 13. ja­nu­a­ra 1962. go­di­ne.
U Be­o­gra­du je 20. ja­nu­a­ra umr­la Ma­ri­će­va maj­ka Je­le­na. Ži­vje­la je kod nje­go­ve se­stre Li­ze, ko­ja se u me­đu­vre­me­nu raz­i­šla sa Pje­rom Kri­ža­ni­ćem, u Pri­zren­skoj uli­ci broj 3 (na man­sar­di). Po­čet­kom 1963. „Pro­svje­ta” je ob­ja­vi­la pr­vu Ma­ri­će­vu sa­mo­stal­nu knji­gu „Ogle­di” – u njoj su ras­pra­ve o Vi­jo­nu, Svif­tu, Mon­te­nju, Sten­da­lu, Rem­bou, Sar­tru, Fok­ne­ru... Knji­ga na­i­la­zi na la­ska­ve ocje­ne kri­ti­ke. Mu­ha­rem Per­vić u „Po­li­ti­ci” is­ti­če da je ovo dje­lo ra­za­pe­to iz­me­đu na­u­ke i umjet­no­sti, a knji­ga „zna­ča­jan do­pri­nos na­šoj ese­ji­sti­ci, na­šoj na­uč­noj i knji­žev­noj mi­sli”. Du­šan Pu­va­čić u „Knji­žev­nim no­vi­na­ma” na­gla­ša­va da Ma­rić „kad go­vo­ri o pi­scu, po­sma­tra­ju­ći ga u cje­li­ni ili za­dr­ža­va­ju­ći se na ne­kom ka­rak­te­ri­stič­nom aspek­tu nje­go­vog dje­la, ve­o­ma ra­do na­vo­di mi­šlje­nja stra­nih kri­ti­ča­ra ili ese­ji­sta ko­ji su o nje­mu pi­sa­li, su­prot­sta­vlja jed­no mi­šlje­nje dru­gom ili se sam upu­šta u ras­pra­vu s nji­ma”.
Za­ni­mlji­vo je pi­smo Da­ni­la Ki­ša, upu­će­no iz Stra­zbu­ra, gdje je lek­tor na ta­mo­šnjem uni­ver­zi­te­tu, Mi­o­dra­gu Mak­si­mo­vi­ću, ured­ni­ku „Po­li­ti­ke”, u ko­me se ža­li na na­še lju­de u tu­đi­ni i po­tom ka­že:
„Iz Pa­ri­za sam dva pu­ta bje­žao u svo­ju pro­vin­ci­ju jer su me bra­ća i ze­mlja­ci od­mah is­plju­va­li, po­ni­zi­li, svi. Iz­u­zi­mam li ča­snog Sre­te­na Ma­ri­ća, ko­ji je imao hra­bro­sti da mi po­zaj­mi 200 fr. [anaka] da se vra­tim sa že­nom u Stra­zbur, dok su osta­li, pi­sci i kri­ti­ča­ri po­bli­je­dje­li kao smrt ka­da sam im po­me­nuo no­vac... Za­klju­čak: bje­ži od Cr­no­go­ra­ca u Be­o­gra­du i od Ju­go­slo­ve­na u Pa­ri­zu.”
Ma­rić će za „Ogle­de” do­bi­ti Ok­to­bar­sku na­gra­du gra­da No­vog Sa­da, i to je pr­vo jav­no pri­zna­nje za knji­žev­ni rad. Sti­glo mu je tek u še­zde­se­toj go­di­ni! Sre­ten Ma­rić se 21. sep­tem­bra 1963. i zva­nič­no ože­nio sa Ni­kol He­vi­lend (1923), či­ji je otac Pol Bar­ti-He­vi­lend bio za­pa­že­ni da­da­i­sta u Nju­jor­ku.
Kra­jem 1963. Ma­rić je pri­mljen u Udru­že­nje knji­žev­ni­ka Sr­bi­je – pred­lo­ži­li su ga Bo­ško No­va­ko­vić i Dra­ško Re­đep.
(NA­STA­VI­ĆE SE)