- Pi­še: dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić, film­ski i TV re­di­telj


Film „Ve­li­ki i ma­li” do­nio je Vla­di­mi­ru Po­ga­či­ću afir­ma­ci­ju zre­log, sna­žnog i ve­o­ma vje­štog re­di­te­lja, a „Su­bo­tom uve­če” onu že­lje­nu i ne­po­di­je­lje­nu na­klo­nost pu­bli­ke i kri­ti­ke. „Su­bo­tom uve­če” je pr­vi srp­ski i ju­go­slo­ven­ski om­ni­bus film u tra­ja­nju od 91 mi­nu­ta, tre­ti­ra tri pri­če iz be­o­grad­skog ži­vo­ta, kao i ži­vo­ta mla­dih Be­o­gra­đa­na no­ću. To je po­stig­nu­to u at­mos­fe­ri pre­pu­noj po­tre­ba i že­lja da u do­ma­ćem film­skom stva­ra­la­štvu pre­o­vla­da ne­po­sre­dan do­ži­vljaj ži­ve i svu­da pri­sut­ne re­al­no­sti. Vla­di­mir Po­ga­čić ro­đen je 1919. u Za­gre­bu, gdje je i raz­vio svo­je umjet­nič­ke afi­ni­te­te. Pred rat je po­čeo da stu­di­ra li­kov­ne umjet­no­sti i da se ba­vi re­ži­jom u stu­dent­skom ka­za­li­štu. U film­skoj ško­li u Be­o­gra­du bo­ra­vio je sve­ga ne­ko­li­ko mje­se­ci i od­mah pre­šao u „Zve­zda film”. Za re­ži­ju fil­ma „Ve­li­ki i ma­li” do­di­je­lje­na mu je pr­va na­gra­da na me­đu­na­rod­nom fe­sti­va­lu u Kar­lo­vim Va­ri­ma 1957. go­di­ne. Za svo­je do­ku­men­tar­ne i igra­ne fil­mo­ve do­bio je vi­še zna­čaj­nih pri­zna­nja. Od 1955. do 1981. bio je di­rek­tor Ju­go­slo­ven­ske ki­no­te­ke. Bio je ve­o­ma ak­ti­van u me­đu­na­rod­nim film­skim or­ga­ni­za­ci­ja­ma i u Une­sku. Po­red ra­da na fil­mu, ve­o­ma ak­tiv­no i uspje­šno se ba­vio film­skom kri­ti­kom, ese­ji­sti­kom i pu­bli­ci­sti­kom, ob­ja­vlju­ju­ći niz ra­do­va iz isto­ri­je film­skog stva­ra­la­štva.
Jed­no vri­je­me bio je i pre­da­vač na Fa­kul­te­tu dram­skih umet­no­sti u Be­o­gra­du. Po­go­dan tekst u ko­jem će se re­di­telj osvr­nu­ti na eg­zi­sten­ci­jal­ne pro­ble­me gdje će isti­ne i pro­ble­mi po­sta­ti uoč­lji­vi­ji i kao ta­kvi žan­rom sli­ke ko­men­ta­ri­sa­ni, pro­na­đen je u sce­na­ri­ju Dra­go­sla­va Ili­ća, sa­sta­vlje­nog od tri krat­ke pri­če – „Ko­ša­va”, „Dok­tor” i „Svi­ra od­li­čan džez”. Sa­me pri­če ni­su bi­le pod­jed­na­ke vri­jed­no­sti, ali su bi­le oba­vi­je­ne at­mos­fe­rom gra­da, pro­ša­ra­ne bo­ja­ma sre­di­ne i sa­svim za­vi­sno od onih ne­po­sred­nih i sva­ko­dnev­nih ljud­skih re­ak­ci­ja ko­je la­ko u iz­ra­zu za­do­bi­ju svoj pra­vi smi­sao. Re­di­telj­ski po­stu­pak pot­pu­no je pri­la­go­đen te­ma­ti­ci i sve­den je na sti­mu­la­ci­ju ak­te­ra i sa­me ka­me­re da is­ka­zu­ju ono što sa­me si­tu­a­ci­je na­me­ću. Jer, mo­gli smo ima­ti zna­čaj­na dje­la ve­za­na za rat i re­vo­lu­ci­ju, ekra­ni­za­ci­je kla­sič­nih li­te­rar­nih ro­ma­na i dra­ma ili vi­so­ko an­ga­žo­va­ne sa­sta­ve i trak­ta­te o so­ci­ja­li­stič­koj stvar­no­sti, ali do­ma­ći film ni­je mo­gao da se kon­sti­tu­i­še kao pot­pu­ni iz­raz bez tog spon­ta­nog su­bjek­tiv­nog i iz­vor­nog do­ži­vlja­va­nja sa­me re­al­no­sti.
Što se vi­še go­vo­ri­lo o ono­me što bi va­lja­lo uči­ni­ti ne­go što se uži­va­lo u film­skim ka­dro­vi­ma po­sto­ja­la je ve­li­ka dis­tan­ca pre­ma sve­mu što je da­va­la ju­go­slo­ven­ska ki­ne­ma­to­gra­fi­ja. U svi­je­sti lju­di ni­je po­sto­ja­la pred­sta­va o nje­noj kre­a­tiv­noj mo­ći, ni­ti se osje­ća­lo pot­pu­no za­do­volj­stvo sa vi­đe­nim dje­li­ma. Za­to ne iz­ne­na­đu­je što je sva­ki na­go­vje­štaj na­šeg ži­vot­ni­jeg od­mah na­i­la­zio na ohra­bre­nje i po­dr­šku jav­no­sti, po­go­to­vo što je ve­ći­na fil­mo­va ak­tu­el­ne sa­dr­ži­ne bi­la ve­zi­va­na za po­zna­te si­žee raz­ne me­lo­dram­ske va­ri­ja­ci­je, kon­ven­ci­o­nal­no­sti i fra­ze ko­ji­ma je vi­še do­mi­ni­rao spolj­ni svi­jet i svi­jet stva­ri ne­go čo­vjek i nje­go­vi ži­vot­ni pro­ble­mi. Sti­cao se čak uti­sak da to ne­pre­kid­no is­ti­ca­nje li­ni­je i dis­tan­ce iz­me­đu fil­ma i sve­ga onog što ne­po­sred­no čo­vje­ka za­ni­ma u sva­ko­dnev­nom ži­vo­tu vo­di otu­đe­nju fil­ma i za­tva­ra­nju kre­a­tiv­no­sti u oko­šta­le i kon­ven­ci­o­nal­ne for­me.
(NA­STA­VI­ĆE SE)