- Pi­še: dr Ra­do­slav T. Sta­ni­šić, film­ski i TV re­di­telj

Uza­lud je bi­lo is­ti­ca­ti da pu­bli­ka upor­no in­si­sti­ra da film sva­kim svo­jim ka­drom mo­ra vo­di­ti ra­ču­na o nje­nom in­te­re­so­va­nju i da se sa ekra­na po­ti­snu kon­struk­ci­je ko­je su tu­đe nje­nom sen­zi­bi­li­te­tu. Zar se u ta­ko sku­če­nom pro­sto­ru mo­že do­seg­nu­ti do bi­lo ka­kve ne­po­sred­no­sti ili ori­gi­nal­no­sti u for­mi? Ka­ko po­ve­za­ti tu dru­štve­no-in­du­strij­sku an­ga­žo­va­nost sa stva­ra­lač­kim en­tu­zi­ja­zmom i mo­že li se pre­ko sve­ga to­ga uop­šte do­seg­nu­ti do vi­ših i slo­bod­ni­jih for­mi umjet­nič­kog iz­ra­ža­va­nja? Sve što je iz­gle­da­lo kao ne­ga­ci­ja ovog sta­nja iza­zi­va­lo je mno­go­broj­ne sum­nje i ne­pre­kid­na pi­ta­nja – Za­što? Če­mu? Ku­da to vo­di? Šta se ti­me po­sti­že? – pa su se re­đa­le za­blu­de. Išlo se ta­ko da­le­ko da se na­la­zi­la i od­bra­na za sta­vo­ve ko­ji su sma­tra­li da bi in­si­sti­ra­nje na op­ser­va­ci­ja­ma sva­ko­dnev­ne re­al­no­sti i pot­pu­nog vra­ća­nja fil­ma čo­vje­ku, do­ve­lo do ba­na­li­zi­ra­nja i obez­vr­je­đi­va­nja iz­ra­za. Još uvi­jek su ide­je bi­le va­žni­je od na­ših osje­ća­nja i ne­po­sred­nog ži­vlje­nja. Otud su fil­mo­vi, ka­kav je „Su­bo­tom uve­če”, mo­gli da bu­du upra­vo shva­će­ni i kao raz­bi­ja­nje kon­ven­ci­o­nal­nih shva­ta­nja.
Ovaj om­ni­bus sa­sta­vljen je od tri sto­ri­je – „Ko­ša­va”, „Dok­tor” i „Svi­ra od­li­čan džez” – ko­je je sce­na­ri­stič­ki ob­ra­dio Dra­go­slav Ilić.
Film je bio otvo­ren, iskren, ne­po­sre­dan i la­ko je ostva­rio ko­mu­ni­ka­tiv­nost sa gle­da­o­ci­ma. Tri pri­če sa­dr­že raz­li­či­te vri­jed­no­sti i mo­guć­no­sti, ali pri­pa­da­ju is­toj at­mos­fe­ri, ot­kri­va­ju­ći lju­de i stva­ri u ne­po­sred­nom i spon­ta­nom vi­đe­nju. Re­di­telj­ski po­stu­pak Vla­di­mi­ra Po­ga­či­ća in­spi­ri­san ti­me i sam je po­stao znat­no po­jed­no­sta­vljen, pa do­vo­di ka­me­ru u pri­li­ku da otvo­re­no is­ka­že ono što lju­di sa­mi do­ži­vlja­va­ju. Sve je od­jed­nom iz­gle­da­lo to­li­ko jed­no­stav­no, lo­gič­no, sve­de­no na ono bit­no, kao da i ni­je ri­ječ o ne­kom po­seb­nom po­ret­ku stva­ri, već pro­sto osli­ka­va­nju ži­vo­ta. To je ujed­no zna­či­lo i ras­te­re­će­nje tih no­ve­li­stič­ki uhva­će­nih si­tu­a­ci­ja od svih i dru­gih op­te­re­će­nja stan­dard­ne kon­struk­ci­je, po­seb­nih efe­ka­ta, a sve u ko­rist ubje­dlji­vo­sti, slo­bod­ni­jeg rit­ma zbi­va­nja, ve­će do­ku­men­tar­no­sti i re­por­ter­skih im­pro­vi­za­ci­ja. Ovo se mo­glo shva­ti­ti i kao pro­test pro­tiv na­še pre­ten­ci­o­zno­sti i pa­ro­la­ške an­ga­žo­va­no­sti, a i re­ci­di­va one dog­mat­ske svi­je­sti ko­ja je u sve­mu tra­ži­la va­žnost, mi­sa­o­nost mo­ral­ne i po­li­tič­ke di­le­me i kroz to pro­cje­nji­va­la sav onaj ma­te­ri­jal ko­ji je ula­zio u po­je­di­na dje­la. Otud je iz­gle­da­lo da ovaj film de­mon­stra­tiv­no ne­ma ta­kvih ni li­te­rar­nih a još ma­nje dru­štve­nih pre­ten­zi­ja. Po­ga­či­ća ta­ko­đe ni­su za­ni­ma­le ni ras­pra­ve da li je sve ovo u do­me­nu umjet­nič­kog ili ne­u­mjet­nič­kog i, iz­me­đu go­to­vih i re­cep­ti­ra­nih for­mi i sklo­no­sti pu­bli­ke, on se pri­klo­nio bi­o­sko­pu na­sto­je­ći da u ko­mu­ni­ka­ci­ji sa tim na­ra­slim i svu­da pri­sut­nim že­lja­ma ostva­ri i svoj umjet­nič­ki iz­raz. Za­to ni ovaj na­slov ni­je slu­čaj­no oda­bran, jer to je ono vri­je­me ka­da lju­di za­bo­ra­vlja­ju na sva­ko­dnev­ne oba­ve­ze, ka­da ih svi pu­šta­ju na mi­ru ili se su­o­ča­va­ju sa so­bom, svo­jim pro­ble­mi­ma, po­tre­ba­ma, bri­ga­ma i ra­do­sti­ma. Su­bo­ta ne pri­pa­da dru­štvu, već upra­vo čo­vje­ku. Da bi se u pot­pu­no­sti ra­zu­mje­lo odu­še­vlje­nje ko­je je ovaj film iza­zi­vao, i otvo­rio ne to­li­ko estet­ske ko­li­ko so­ci­o­lo­ške ras­pra­ve o smi­slu film­skog stva­ra­la­štva. Sve je tu od­go­va­ra­lo jed­nom vi­đe­nju i iz­ra­zu ras­te­re­će­nog svih pred­ra­su­da, psi­ho­lo­gi­zi­ra­nja i na­me­tlji­ve an­ga­žo­va­no­sti, pa se u re­duk­ci­ji svih kon­struk­ci­o­nih ele­me­na­ta do­šlo do či­ste do­ku­men­tar­no­sti.
Na­sta­vi­će se