Kao i uvijek, i toga večera Aleksija ga dočeka nabusito i poče na njega da sikće.
– Ama gdje se, boga ti, ti jednako skitaš. Kuću si sasvim objesio o klin!
– Kako skitam! Imam posla zato i idem.
– Kakva su to posla a jednako dolaziš praznih ruku.
– Ajd, ajd, počni, davno nisi.
– Šta počni… šta davno nisam!
– More ćuti, ženo.
– Šta ćuti, neću da ćutim; ili budi muž ili bestraga!
Kosta se gorko nasmija.
– Pravo veliš. I nisam muž, a da sam ja bih davno trebao da ti uvijem čuperke jer je tvoga isuviše.
Aleksija dreknu i podnese pesnicu Kosti pod nos.
– Šta veliš? Šta je moga isuviše odma’ da si kazao!
Kosta je ćutao i ukočeno gledao u Aleksiju, a grudi mu odskakahu od teškog disanja. Bura je već bila na pragu.
– A što ne govoriš, majku li ti tvoju! – nanovo viknu Aleksija.
– A šta da govorim, kujo jedna! – kao orkan bijesno viknu Kosta.
– A zar ne držiš milosnika u kući?
Aleksija preblijede kao krpa, zadrhta malo, ali to sve bi za trenut, namah joj lice dobi satanski izgled i ona se bestidno zacereka.
– Ha, ha, ha! A, pa šta onda? Ako ga držim, na mojem ga imanju držim. Pa i tebe, goljo jedna, ranim ja.
Kosti se smrče pored očima. Kao tigar skočio je na Aleksiju i bacio je pod noge. Ona pisnu.
– Ne daj me, Miko!
Za sve vrijeme svađe Mihailo je sjedio u pobočnoj sobi i nizao duvan. Na pisku Aleksijinu zbacio je duvan sa krila i namah utrčao kod njih. Odgurnuo je Kostu i oslobodio Aleksiju. Aleksiju je bilo strašno pogledati: blijeda kao krpa, rasute kose i zakrvavljenih očiju drhtala je, a iz usta joj je otrov kuljao.
– Drži ga, Miko, drži ga skota da udavim! – pa mužu leže na grudi i mrtvački ga steže za gušu da joj nokti upadoše u meso.
Kosta poče da se otima, ali protivu dvije snage slab je njegov otpor bio. Neko se vrijeme koprcao; najzad ga snaga izdade i za malo, pa se i utiša. Od žrtve svoje Aleksija dugo nije mogla da se odvoji. Iako je Kosta već davno bio mrtav, ona je jednako stezala. Mihailo se digao pa pozvao i nju.
– Mani ga više, mrtav je.
– More još je pas živ, osjećam mu dušu.
I da je Mihailo nije digao sa leša, dugo bi ona još davila. Kad se digla, ote joj se uzdah i reče:
– A šta ćemo sada?
Mihailo se za časak zamisli.
– Ne brini – odgovori – otpaši mu tkanice.
Ona to učini.
– Pomozi mi sad da ga odnesemo do šupe – reče Mihailo.
Aleksija posluša.
Kad su mrtvog Kostu odnijeli u šupu, oni ga tamo objese, pa se poslije sasvim spokojno vrate u kuću.
– Kuku meni, dobro moje! Kuku meni, kućo moja! – još prije zore, sjutradan, kukala je Aleksija pored obješenog Koste. Svijet se skupio i žali je.
Tuga Aleksijina kosnula je srca i samu policiju, te je i ona došla da je poutješi. Kako je bila dobra, ona ne htje Aleksiju da ostavi kući, već je povede sobom da ne bi presvisla od tuge za mužem. A da bi imala koga da je razgovara, povela joj je i Mihaila.
U prvi mah oboje su priznali djelo svoje, ali docnije odsudno su poricali. Za zločin ovaj bili su oboje osuđeni na smrt, no u putu milosti ova kazna zamijenjena im je sa po 20 godina robije.(NASTAVIĆE SE)