- PRIREDIO: MILADIN VELjKOVIĆ

Kosanović i Šubašić su se direktno sukobili oko izbora ambasadora u SAD na zajedničkoj sjednici NKOJ-a i predstavnika kraljevske vlade održanoj u drugoj polovini avgusta 1944. Tada je Josip Smodlaka predložio Kosanovića za ambasadora, a Šubašić se nije složio sa ovim predlogom, sa obrazloženjem da „Amerika neće da primi političare” i predložio je Konstantinovića, tvrdeći da se sa tim i vlada složila. Tada ga je Kosanović prekinuo: „Ja se sa tim nijesam složio i molim Vas g. predsjedniče, ako i dalje stojite na tom stanovištu da Konstantinović ide za ambasadora u Americi, primite moju ostavku. Ja ću Vam je ovdje dati”. Kardelj, Žujović i Smodlaka su podržali Kosanovića. Kardelj je smatrao da Konstantinović nije „pogodna ličnost. On nije prijatelj n.o. borbe i njegovo postavljenje za ambasadora u Americi bilo bi na štetu našeg naroda”. Za razliku od Kosanovića, koji se odlučno protivio Konstantinoviću i isticao sebe kao kandidata za ambasadora, Konstantinović je bio neodlučan. U julu 1944, kada mu je ponuđeno mjesto u Vašingtonu, kolebao se. Premišljao se i kada mu je 5. avgusta Šubašić rekao da je iz Vašingtona stigao agreman za njega, doduše „neoficijelno”. Nekoliko dana poslije sastanka Šubašića i NKOJ-a avgusta 1944. Konstantinović je saznao za prepreke svom imenovanju za ambasadora i za oštro protivljenje Kosanovića, pojačano prijetnjom ostavkom. Konstantinović je ponovo reagovao pomirljivo i udržano. Jedino što je tražio od Šubašića bilo je da nekako likvidira „epizodu Vašington”. Međutim, odustajući od Konstantinovića pod pritiskom NKOJ-a i Kosanovića, Šubašić i dalje nije želio da prihvati kandidaturu Kosanovića. U svom dnevniku Konstantinović je zapisao da mu je Šubašić odlučno formulisao svoje odbijanje Kosanovića riječima: „Dok je Šubašić predsjednik Ministarskog savjeta S. Kosanović neće biti ambasador u Vašingtonu”. Poslije sastanka na Visu avgusta 1944, jedno vrijeme se razmišljalo i o Izidoru Cankaru kako kandidatu za ambasadora u SAD, ali se brzo odustalo. Dilema oko ličnosti ambasadora u SAD je razriješena tek kada je Stanoje Simić povučen iz Moskve i poslat u SAD, aprila 1945. U međuvremenu je sve vrijeme otpravnik poslova bio dr Ivan Frangeš.
Veliku važnost imalo je i jugoslovensko predstavništvo u Kairu. Zato je, poput Vašingtona, i za Kairo bilo više kandidata i mnogo kolebanja i neodlučnosti. Važnost ovog predstavništva navela je Josipa Smodlaku da avgusta 1944. na zajedničkoj sjednici predstavnika kraljevske vlade i NKOJ-a predloži za poslanika majora Matu Jakšića, člana Vojne misije NKOJ-a u Velikoj Britaniji (ured u Kairu). Od Šubašića je tada tražio i da „se iz Kaira ukloni sav onaj ološ koji ništa drugo ne radi, već samo kuje planove kako i koliko ljudi će ubiti u zemlji kad se vrati”. Međutim, Šubašić je imao drugačije planove. Mihailo Konstantinović navodi da mu je nekoliko dana poslije ovog sastanka sa NKOJ-em Šubašić povjerio da će u Kairo za poslanika da pošalje Stojana Gavrilovića, koji je tada bio pomoćnik ministra inostranih poslova. U svakom slučaju, uskoro je ovo pitanje riješeno, a izbor je pao na dr Milana Martinovića, bivšeg ministra finansija i trgovine u Purićevoj vladi. Već u septembru 1944. bilo je poznato da će Martinović biti poslanik u Kairu, a sa time se složio i Tito. Martinović je za poslanika imenovan na sjednici vlade 25. septembra, a akreditive je predao 2. novembra 1944. Bilo kako bilo, pozicije NKOJ-a u Kairu nijesu ojačale. Mada je tvrdio da je, prema uputstvu koje je dobio od Vladimira Velebita, trebalo da po tom pitanju sarađuje sa Milanom Martinovićem, Mato Jakšić je iskazivao veliko nezadovoljstvo sastavom Poslanstva u Kairu krajem 1944. Iako je prema dogovoru Jakšića sa Stojanom Gavrilovićem i Martinovićem, tokom njihovih susreta u septembru i oktobru 1944, trebalo da Jakšić među jugoslovenskim izbjeglicama u El Šatu pronađe nekoliko ljudi sposobnih za diplomatsku službu, kako bi ih vlada premjestila u diplomatska predstavništva na Srednjem istoku, to se nije desilo, već su u Poslanstvo u Kairu postavljeni ljudi koji se nijesu mogli smatrati pristalicama NOP-a: sekretar je postao Borivoje Simović, sin generala Simovića; trgovinski ataše je bio Muhamed Prozorac; ataše za štampu je postao Ivo Barbić; diplomatsko-konzularni pripravnik je postao Nedeljko Šuljak... Situacija se, iz ugla novih vlasti, popravljala tokom 1945, kada su zamijenile nepouzdanog predstavnika pouzdanim. Umjesto građanskog političara poslanik je postao komunista. U ljeto 1945. Milan Martinović je smijenjen sa mjesta poslanika u Egiptu i primoran da napusti Poslanstvo. Novi poslanik Ešref Badnjević došao je u Kairo 18. decembra 1945, a akreditive je predao u januaru 1946.
Dugo poslije rata, kao prelazno rješenje, na mjestu otpravnika poslova, u Kanadi se zadržao stari kadar Petar Cabrić. On je imenovan za otpravnika poslova oktobra 1944. rješenjem Šubašićeve vlade. Dužnost je preuzeo 21. oktobra od savjetnika Radoja Nikolića. I dalje je bio generalni konzul u Montrealu.
(NASTAVIĆE SE)