-Piše: AKADEMIK ZORAN LAKIĆ

U ovoj mini-analizi da kažemo da se Kučan i Tuđman, kao jaganjci u vukovoj koži, nijesu držali ni onoga što su sami govorili, a kamoli onoga što su govorili drugi, a oni se slagali sa time. Uzgred, evo jedne moje digresije: svojevremeno sam pokušavao da anketiram sve učesnike ove tužne priče i da pripremim knjigu: Raspad ili razbijanje Jugoslavije. Pripremio sam blizu trideset pitanja i sve to objavio u Istorijskim zapisima – Podgorica, u broj 2/1997. Jedni su pozitivno odgovorili, drugi su postavljali uslove (B. Jović se nije složio da ja to objavljujem. Na moj odgovor da sam sve to pripremio baš za knjigu, odgovorio je: „Zašto ja ne bih napisao knjigu o tome?” I napisao je.) Kučana je interesovao honorar: 2.000 DM po autorskom tabaku. A meni je, kao univerzitetskom profesoru, tih dana plata bila 5,00 DM.

U ovoj raspravi, ipak, se po malo naziralo da Makedonija i Bosna i Hercegovina naginju ka stavu – Srbije i Crne Gore. Kakav je bio finiš ovog „putujućeg cirkusa” i to se zna: Izetbegović se „predomislio”. U stvari podlegao je pritisku „demokratskog Zapada”.

Taj odnos snaga je bio i na raspravama Predsjedništva SFRJ i Vrhovnog savjeta odbrane. Bosanski član ovog tijela – Bogićević se tih sudbinskih dana krio negdje – da ga niko nije mogao naći, a očekivalo se da bi „demokratskim preglasavanjem” spasio Jugoslaviju od njenog rasturanja – na sastavne djelove. Upravo ovih dana slušao sam njegovo objašnjenje na TV reprizi odavno obavljenog razgovora. Nije mogao da „prelomi” jer se „plašio rata”. A očekivalo se da bi njegov glas mogao spasiti i Jugoslaviju kao državu i mir među njenim narodima.

Mnogo zanimljiviji dio knjige predstavljaju pitanja i odgovori za Haški tribunal. Otkrivaju nam svu složenost Jugoslovenske krize. U tim pitanjima i odgovorima ima dosta podataka koji se tiču direktno ondašnjeg ponašanja Crne Gore. I ne samo ponašanja, nego i odluka.

Posebno su zanimljivi podaci o Dubrovniku na primjer, (167), zatim o izbjeglicama koje su iz susjedne Hercegovine došle u Crnu Goru. Moji roditelji su primili u goste na par dana – muslimansku porodicu iz Trebinja. Lično sam im pomogao da što prije pribave putne isprave za odlazak u Švajcarsku. Zahvalili su pismeno mojoj sestri i u znak pažnje par puta joj poslali vrijedne poklone. Još zanimljivija u svojoj tragičnosti je priča o paravojnim formacijama u Pljevljima i najavi mogućeg etničkog čišćenja (str.123, 139/40) Pominje se i zločin u Štrpcima (153 i 170), zatim odnos vojske i policije u Crnoj Gori (128/29,141,170). Potom nailazimo na podatke o dolasku u Crnu Goru ruskog ministra inostranih poslova – Kozirjeva. Dočekao ga je moj kolega profesor dr Pavle Radusinović, koji mi je ispričao svoju verziju ovog dočeka. Nailazimo zatim i na podatke o pitanjima granica i razgraničenja – o Prevlaci (137), Interesantni su podaci o referendum u Crnoj Gori 1992. godine (str 198). Na birališta je izašlo 66 odsto upisanih birača, od kojih je 95,9 odsto glasalo za zajedničku državu sa Srbijom. Iz ove knjige saznajemo da su „crnogorski Muslimani, Albanci i neke opozicione partije bojkotovale referendum” (198). Ima, nadalje, interesantnih podataka o ulozi pojedinih ličnosti, koje su tada zauzimale važne položaje u ondašnjem društvu: general Domozetović (155), general prof. dr G. Perazić (135), službeni i lični odnosi Moma i Sloba (146/7). Konačno, zanimljivo je i objašnjenje sa relacije ondašnjeg srpstva i crnogorstva u Crnoj Gori (154).


(Nastaviće se)

---