-PRIREDIO: MILADIN VELjKOVIĆ

Za Miroslava Krležu, Ćosić će, oko četiri godine poslije „Deklaracije”, reći: „Krleža i Tito imaju isto duhovno i karakterno jezgro: bezmjernu sebeljubivost. Oni se sjajno razumiju, oni jedan drugog nikada nijesu osjetili kao protivnika, oni su u svemu istinski saveznici”. Tokom razgovora u Beogradu, Tito nije ubijedio Krležu da se javno ogradi od „Deklaracije” i svoje podrške tom dokumentu, ali je Krleža uspio da skrene pažnju Titu na „neka otvorena pitanja jezika: ime jezika i pokušaje njegove unifikacije na bazi tzv. istočne varijante odnosno srpsko-hrvatskog jezika”. Krleža koji je kod Tita došao poslije razgovora sa Bakarićem, pristao je da podnese ostavku na članstvo u CK SKH, ali je Tita i Tripala, koji je prisustvovao razgovoru, molio da ga ne tjeraju da povlači potpis, jer bi se tome cijela intelektualna javnost „izrugivala”. Kada se vratio iz Beograda, Krleža je napisao ostavku i uputio je Bakariću.

U vezi s tim događajem, Mika Tripalo piše da ga je Tito pozvao 3. aprila da odmah dođe u Beograd i da se iznenadio kada je kod Tita zatekao Krležu. Krleža je, prema Tripalovom sjećanju, molio da ne povlači potpis riječima: „Ako povučem potpis, svi će kazati – pogledaj onog starog majmuna, sada se pravi da nije znao što je poptisao”. Krleža je nekoliko godina kasnije objasnio da je Tito „kad je čuo svu istinu s igrom oko jezika” bio jako ljut i da je on Titu predložio da podnese ostavku u CK i SK, ali da je Tito bio protiv. Krleža je rekao: „Ne nikako. Zašto da Tebi otežavam situaciju? Pričat će se kako Ti mene trajno štitiš, kao što se uostalom i pričalo”. Tito je rekao: „Onda samo na članstvo u Centralnom komitetu”.

Prilikom internih sastanaka koje je imao tih sedmica, Tito je više puta stao u odbranu Krleže. Tokom sastanka 7. aprila, Tito je na Leskošekovo pitanje kako je Krleža „došao do toga”, odgovorio da Krleža uopšte nije učestvovao u pripremanju „Deklaracije”, već su ga pozvali kada su se sastali, „kada je trebalo glasati”, i da je tekst bio odavno pripremljen, ali Krleža u tome nije učestvovao: „On je došao tamo i digao ruku”. Krležu je uzeo u zaštitu i pred rukovodstvom GK SKS Beograda 15. aprila 1967. Smatrao je da je bilo nedopustivo to što je jedno „piskaralo” napalo Krležu u „Ježu”: „Sada se nađe tu neko piskaralo pa mu se izrugiva. Pa to mora čovjeka da revoltira!” To se vjerovatno odnosilo na tekst Slobodana Novakovića „Miroslav Krleža –hrvatski bog Marks” objavljen 10. marta 1967. u „Ježu”, ali ne treba izgubiti iz vida ni izmišljeni „intervju” Matije Bećkovića sa Krležom objavljen u istom listu 18. novembra 1966. Prema Krleži je bio blag i tokom razgovora sa predstavnicima UDB-e 12. maja. Odbacio je svaku mogućnost da je Krleža imao bilo kakvu vezu sa šovinizmom: „Uzmite nesretnog Krležu. Kad sam ga ja izgrdio, kazao mi je da on nikada nije imao veze sa šovinizmom, da se u njegovim djelima neće naći nijedan redak koji govori o tome”.

Kritikujući rukovodstvo Hrvatske da nije bilo „budno”, Tito im je priznavao dvije olakšavajuće okolnosti – da je „Deklaracija” bila posljedica spora hrvatskih i srpskih intelektualaca koji nije bio nova pojava, ali i da je imala i podršku iz inostranstva. Mnogo više od Krležinog ponašanja, djelovanja „Rankovićeve grupe” i čina hrvatskih i srpskih intelektualaca, Tita je zanimalo „ko je pozadi toga izvana?” Nije imao nikakvu dileme: „To su Amerikanci. Ja sam stopostotno siguran. Pa je li nam Fanfani, on je američki čovjek, on nam je podvalio zbog Kopra i zone B, pa i atentati u Americi, sve to je jedan lančani...” Bio je uvjeren da je i inicijativa za jezički spor došla iz inostranstva. Prilikom prijema delegacije SK Beograda 15. aprila 1967. Tito je optužio SAD da rade protiv Jugoslavije, jer im je Jugoslavija „trn u oku”. Govorio je o tome da Amerikanci „kupuju” ljude ili oni sami padnu pod njihov uticaj. Upozoravao je da je u Jugoslaviji bilo dosta vojnih špijuna, koje nije interesovala samo privredna reforma, već i nacionalno i jezičko pitanje.


(Nastaviće se)

---