Pre­slu­ša­va­njem ra­go­vo­ra pri­ba­vlje­nih to­kom pri­mje­ne mje­ra taj­nog nad­zo­ra ju­če je u pod­go­rič­kom Vi­šem su­du na­sta­vlje­no su­đe­nje Mar­ku Ša­ra­no­vi­ću, op­tu­že­nom za ubi­stvo Dragana Be­ći­ro­vi­ća. U sud­ni­ci je pr­vo pre­slu­šan raz­go­vor ko­ji je Ša­ra­no­vić u pro­sto­ri­ja­ma po­li­ci­je vo­dio sa dru­go­op­tu­že­nim Mi­la­nom Bu­la­to­vi­ćem, ko­jeg tu­ži­la­štvo te­re­ti za pri­kri­va­nje kri­vič­nog dje­la.
Nji­hov bo­ra­vak u CB je po­tra­jao, što, ka­ko se mo­glo za­klju­či­ti iz po­du­žeg raz­go­vo­ra, Ša­ra­no­vi­ću ni­je te­ško pa­lo, dok je dru­go­op­tu­že­ni bio znat­no uz­ne­mi­re­ni­ji.
Ša­ra­no­vić u jed­nom tre­nut­ku go­vo­ri da je mi­ran jer ni za šta ni­je kriv, ali je vr­lo opre­zan, oči­gled­no svje­stan da po­li­ci­ja sni­ma taj raz­go­vor. On ša­pu­će, uti­ša­va Bu­la­to­vi­ća i go­vo­ri mu da po­li­ci­ja če­ka da iz­gu­be str­plje­nje, dok on od nje­ga tra­ži da ri­je­ši si­tu­a­ci­ju u ko­joj su se na­šli.
– Ako me po­ve­du i je­dan dan, ti me iz­vu­ci. Sva­li to na dru­go­ga. Ja sva­ki put ću­tim. U za­tvor ga ne­ću ići – ka­zao je Bu­la­to­vić, ko­ji u vi­še na­vra­ta op­tu­žu­je pr­vo­op­tu­že­nog da pri­kri­va čo­vje­ka ko­jeg i ne zna i go­vo­ri mu da tre­ba sve da is­pri­ča i ta­ko oslo­bo­di sve ko­ji su ta­da pri­ve­de­ni.
Ša­ra­no­vić po­ku­ša­va da ga smi­ri.
– Ne mo­gu da se smi­rim, Mar­ko, sva­ki put 30 da­na da le­žim. Za­što? Što sam po­šte­no za­ra­đi­vao hleb – re­kao je Bu­la­to­vić. Ša­ra­no­vić mu na to od­go­va­ra da se zbog to­ga ne ide u za­tvor i da ga po­li­ci­ja bez od­lu­ke su­da ne mo­že od­ve­sti iza re­še­ta­ka.
– Pa i me­ni pri­je­te sa 20 go­di­na za­tvo­ra, pa šta ću sad – do­da­je Ša­ra­no­vić.
Raz­go­vor na­sta­vlja­ju ša­pu­tom, a Bu­la­to­vić u jed­nom tre­nut­ku gu­bi str­plje­nje.
-Ni­šta mi ne­moj ša­pu­ta­ti. Ba­jo, evo kr­vi ako tre­ba, ali ne­ću da le­žim. Mo­gu li ovi mom­ci iz Ko­tra da ka­žu da sam ih pi­tao, oni te­be ne po­zna­ju? Oče­ku­jem da ti odeš i da daš iz­ja­vu da me pu­ste – ka­že Bu­la­to­vić. Ša­ra­no­vić mu od­go­va­ra da to ni­je oče­ki­vao od nje­ga, a Bu­la­to­vić ga pod­sje­ća da je tri pu­ta „ću­tao kao za­li­ven“.
Iz da­ljeg raz­go­vo­ra pro­iz­i­la­zi da je Ša­ra­no­vić raz­o­ča­ran ta­kvom re­ak­ci­jom svog sa­go­vor­ni­ka.
– Svi smo la­ga­no mo­gli ku­ći, a sad ti ho­ćeš sve da sje..š – ka­že Ša­ra­no­vić. Bu­la­to­vić mu uz­vra­ća da je za nje­ga uči­nio vi­še ne­go bi­lo ko dru­gi i po­na­vlja mu da od nje­ga oče­ku­je da pro­mi­je­ni iz­ja­vu i da ga iz­vu­če.
– Ni­si ni ti, ali ne ra­de oni ovo bez ve­ze – go­vo­ri Bu­la­to­vić.
Ša­ra­no­vić ne­gi­ra da ima bi­lo ka­kve ve­ze sa ci­je­lom si­tu­a­ci­jom.
– Šta znam ja šta je to – ka­že on.
Taj odo­vor do­dat­no uze­ne­mi­ra­va Bu­la­to­vi­ća.
– Ma ne­ću ja da sva­lim ni na ko­ga, ali ne­ću ni na se­be. Ako nas sve za­tvo­re, ho­ćeš li ću­ta­ti za pe­to­ro lju­di? To što znaš je do­volj­no da nas spa­si za­tvo­ra – in­si­sti­ra Bu­la­to­vić.
Po­tom sli­je­di ne­raz­go­vi­jet­no ša­pu­ta­nje, ko­je ini­ci­ra Ša­ra­no­vić na­kon če­ga se ču­je Bu­la­to­vić.
– `Oću slu­šat te­be, ali ti mo­raš sko­čit za me­ne. Sva­li sve na nje­ga, da je on kriv. Je li odav­de, iz Pod­go­ri­ce, Cr­ne Go­re – pi­ta on. Ša­ra­no­vić mu ne­što ša­pu­će i ne da da ga da­lje is­pi­tu­je.
–Ba­jo, imam osje­ćaj da mi pri­je­tiš, da ću da od­go­va­ram za to što znam. Vo­lio bih da znam ko je ta oso­ba. Da znam, sad bih re­kao. Te­be ne bih, ali nje­ga bih od­mah. Po­zna­ješ li ti tu oso­bu? Mo­raš mi re­ći ko je to. Sa­mo još tre­ba u no­vi­na­ma da iza­đe­mo i on­da smo za­vr­ši­li, osta­vi­će nas... Ja sam te­bi re­kao da ne­ću ni­šta da ura­dim, u pi­ta­nju je ži­vot, ne je­dan, ne­go pet ži­vo­ta. Ku­nem ti se, da znam tu oso­bu što je bi­la sa to­bom, sad bih...Pa je li vri­jed­na ta oso­ba da svi le­ži­mo zbog nje, re­ci mi, Ba­jo – ka­zao je Bu­la­to­vić Ša­ra­no­vi­ću, ko­ji ga uti­ša­va, smi­ru­je i mo­li da pre­sta­ne da pri­ča.
VJ.D.