Pla­vlja­nin Velj­ko Tur­ko­vić (57) ogor­čen je na rad Ape­la­ci­o­nog su­da, ko­ji je do­nio od­lu­ku da se Šef­ket Ja­sa­vić, op­tu­že­ni za ubi­stvo nje­go­vog bra­ta, pu­sti na slo­bo­du. On ka­že da je do­ka­za­no da je Ja­sa­vić sje­ki­rom ubio nje­go­vog bra­ta Vil­ka Tur­ko­vi­ća i da je pr­vo­bit­no bio osu­đen na 17 go­di­na za­tvo­ra. Po­zi­va nad­le­žne or­ga­ne, pri­je sve­ga tu­ži­la­štvo, da is­pi­ta­ju da li je ne­ko vr­šio pri­ti­sak na su­di­je da se po­ni­šti pr­vo­bit­na od­lu­ka i da se Ja­sa­vić pu­sti ku­ći.
– Mi­slio sam da je prav­da spo­ra, ali do­sti­žna, ali me je od­lu­ka Apla­ci­o­nog su­da uvje­ri­la u su­prot­no. Na­i­me, Šef­ket Ja­sa­vić, ko­ji je ubio mog bra­ta Vil­ka Tur­ko­vi­ća 2013. go­di­ne, pri­je mje­sec da­na je oslo­bo­đen op­tu­žbe i pu­šten na slo­bo­du. Pr­vo­bit­no je bio osu­đen na 17 go­di­na za­tvo­ra, ali je Ape­la­ci­o­ni sud uki­nuo tu od­lu­ku. Ova­kvu pre­su­da je za­ču­đu­ju­ća i ni­je­sam vje­ro­vao da to mo­že bi­ti isti­na. Bio sam u šo­ku ka­da sam u sud­ni­ci čuo da je oslo­bo­đen. Ni sa­da ne mo­gu da vje­ru­jem šta se de­si­lo. Mog bra­ta ne­ma, a do­ka­za­no je da ga je Šef­ket uda­rio sje­ki­rom, što je i pri­znao, a od tih po­vre­da je na­stu­pi­la smrt de­se­tak da­na ka­sni­je – pri­ča Velj­ko Tur­ko­vić.
On je, ka­ko na­vo­di, bio ak­ter te sva­đe, a da bi za­šti­tio bra­ta, pu­cao je iz pi­što­lja, a je­dan hi­tac je po­go­dio Šef­ke­ta u ru­ku.
– Mi­slim da je u či­tav slu­čaj umi­je­ša­na i po­li­ti­ka. Po­ro­di­ca Ja­sa­vić je bo­ga­ta i oni vo­de po­li­ti­ku u Pla­vu. Po­zi­vam tu­ži­o­ca da pre­i­spi­ta ovaj slu­čaj i da vi­de da li tu ima ma­te­ri­ja­la da ne­ko kri­vič­no od­go­va­ra. Ne­ka se is­pi­ta ka­ko je do­ne­se­na ova od­lu­ka i da li je ne­ko vr­šio pri­ti­sak na sud. Sum­njam da je­ste, a nad­le­žni ne­ka is­pi­ta­ju sve to. Jer, ova­kva pre­su­da ni­je, po mom mi­šlje­nju, za­sno­va­na na pra­vu i prav­di. U do­ga­đa­ju u ko­jem je stra­dao moj brat i ja sam za­do­bio po­vre­de, a u oti­ma­nju za pi­štolj opa­lio sam dva met­ka. Je­dan me­tak sam is­pa­lio uvis, a dru­gi sam is­pa­lio dok sam se sa Ize­tom Ja­sa­vi­ćem oti­mao za pi­štolj, a hi­tac je po­go­dio u ru­ku Šef­ke­ta Ja­sa­vi­ća. I sa­da, od­lu­kom su­da, Šef­ket, ko­ji je ubio mog bra­ta, što ni­je spor­no, bu­de oslo­bo­đen, a ja tre­ba ko­li­ko sju­tra da idem u Spuž da ro­bi­jam dvi­je i po go­di­ne zbog slu­čaj­nog ra­nja­va­nja. Pi­tam se gdje je ov­dje prav­da i ni sam ne znam šta da­lje da ra­dim – na­vo­di Tur­ko­vić.
Stra­hu­je, ka­ko ka­že, da ih Ja­sa­vi­ći po­no­vo ne na­pad­nu.
– Bo­jim se da im ne bu­de­mo gli­ne­ni go­lu­bo­vi, jer mi ni­je­smo za­šti­će­ni, a oni je­su. Dje­ca mog po­koj­nog bra­ta sa zeb­njom idu u ško­lu, jer zna­ju da je ubi­ca nji­ho­vog oca na slo­bo­di – tvr­di Tur­ko­vić.
On na­vo­di da je kob­nog da­na bio na pla­ni­ni Tre­ska­vac sa bra­tom Vil­kom, tet­kom i stri­cem. Dok su išli kroz šu­mu ču­li su zvuk mo­tor­ne še­ge.
– Na­i­šli smo na Ta­i­ra Ja­sa­vi­ća sa si­no­vi­ma Šef­ke­tom, Ize­tom i Nu­sre­tom i nje­go­vim se­stri­ćem. Kad smo pri­šli, re­kli smo im da se sklo­ne sa na­še imo­vi­ne, jer je to na­ša šu­ma. Oni su nam pri­šli, iz­va­di­li smo po­sje­do­va­ni list i po­ka­za­li im da je to na­ša ze­mlja. Ta­ir je re­kao da to ni­je na­ša ze­mlja i da je on to ku­pio. Pri­mi­je­tio sam da ima još lju­di u šu­mi, uzeo sam te­le­fon i po­zvao po­li­ci­ju u An­dri­je­vi­cu. Ta­da je Ta­ir uda­rio tet­ku i ba­cio je na ze­mlju, a moj brat Vil­ko je kre­nuo da bra­ni tet­ku uz ri­je­či: „Osta­vi je, ovo je nje­no”. Ta­i­ro­vi si­no­vi su do­hva­ti­li sje­ki­re i kre­nu­li pre­ma Vil­ku, ko­ji je u ru­ka­ma imao kan­tu za bra­nje bo­rov­ni­ca, a ko­ju je ba­cio pre­ma nji­ma. Uhva­tio je nji­ho­vu mo­tor­nu, ko­ja mu je slu­ži­la kao štit, jer je do­ka­za­no da je njo­me ne­ko­ga po­vri­je­dio. Šef­ket je re­kao: „Da­nas će­mo vas ome­đi­ti za sva vre­me­na”. U tom mo­men­tu je tet­ka vik­nu­la: „Ku­ku Velj­ko, ubi­še Vil­ka”. Okre­nuo sam se i vi­dio bra­ta ka­ko le­ži. Ni­je­sam imao iz­bo­ra, iz­va­dio sam pi­štolj i ka­zao: „Osta­vi­te mi bra­ta”. Me­đu­tim, kad sam opa­lio me­tak u va­zduh vi­dio sam da mi je brat kr­vav i da le­ži na ze­mlji. Pri­la­zi mi Izet, hva­ta me za ru­ku i kre­će­mo da se oti­ma­mo za pi­štolj. U tom oti­ma­nju pi­štolj je opa­lio i me­tak je po­go­dio Šef­ke­ta u ru­ku. Ka­ko sam ka­sni­je sa­znao, on mi je tad pri­šao s le­đa i uda­rio me u gla­vu i iz­gu­bio sam svi­jest. Po­la sa­ta sam bio u ne­svi­je­sti i ka­da sam se pro­bu­dio njih vi­še ni­je bi­lo. Dok sam bio u ne­svje­sti uze­li su mi pi­štolj i mo­bil­ni te­le­fon – na­vo­di Tur­ko­vić.D.Ž.


I ra­ni­je se sva­đa­li

Tur­ko­vić sma­tra da je po­ro­di­ca Ja­sa­vić na­mjer­no to­ga da­na do­šla da iza­zo­ve in­ci­dent.
– Da ni­je­sam pu­cao u va­zduh si­gu­ran sam da su htje­li da nas ubi­ju i ba­ce u šu­mu – na­gla­ša­va on.
Pri­je ovog do­ga­đa­ja, ka­ko na­vo­di, Ta­ir Ja­sa­vić im je pri­je­tio i iza­zi­vao ih da dvo­boj.
– Od ra­ni­je smo ima­li pro­ble­ma sa nji­ma, pri­ja­vlji­va­li smo ih po­li­ci­ji, ali ni­ko ni­je re­a­go­vao, jer oni ta­mo ima­ju ve­ze. Oni su to­ga da­na do­šli u šu­mu sa na­mje­rom da nas li­kvi­di­ra­ju. U to sam si­gu­ran – po­ja­šnja­va Tur­ko­vić.