Ro­man na­šeg knji­žev­ni­ka i aka­de­mi­ka Mi­ha­i­la La­li­ća ,,Le­lej­ska go­ra”, ko­ji je dio edi­ci­je ,,Obod­skog slo­va”, lju­bi­te­lji pi­sa­ne ri­je­či mo­gu ku­pi­ti od če­tvrt­ka, 29. ja­nu­a­ra, sa­mo uz dnev­ne no­vi­ne ,,Dan” po ci­je­ni od 4.99 eura. Ovo zna­čaj­no dje­lo, ko­je spa­da u jed­no od onih po ko­ji­ma se La­li­ćev opus pre­po­zna­je, ob­ja­vlje­no je da­le­ke 1957. go­di­ne i od ta­da ne pre­sta­je da pli­je­ni pa­žnju ka­ko či­ta­la­ca, ta­ko i knji­žev­ne kri­ti­ke. Za ro­man „Le­lej­ska go­ra” aka­de­mik Mi­ha­i­lo La­lić je do­bio „Nje­go­še­vu na­gra­du” 1963. go­di­ne kao njen pr­vi do­bit­nik, kao i No­li­to­vu na­gra­du. Ta­ko­đe, za pr­vu ver­zi­ju ovog ro­ma­na La­lić je do­bio i na­gra­du Udru­že­nja knji­žev­ni­ka Sr­bi­je.
Sam ter­min ,,Le­lej­ska go­ra” ima mit­sko po­ri­je­klo i sim­bo­lič­no zna­če­nje. Ona oli­ča­va mit­sku sli­ku pro­va­li­ja, pri­je­te­ćih sti­je­na, umi­ra­nja pri­ro­de, od­su­stva ži­vo­ta i pri­su­stvo ne­ke vr­ste pro­klet­stva i usu­da. Ona je pra­sta­ri eho đa­vo­lje go­re, či­je su taj­ne ne­po­zna­te, pa za­to iza­zi­va­ju ogrom­nu zeb­nju i strah. Sim­bol je za­gu­blje­nog pu­ta, bez­iz­la­za, hlad­no­će i pri­jet­nje.
,,Le­lej­ska go­ra” je i vi­še od sred­stva za me­ta­fo­rič­ku ka­rak­te­ri­za­ci­ju ju­na­ka; ona je ši­ro­ko raz­vi­je­na me­ta­fo­ra rat­nog ha­o­sa i stran­pu­ti­ca, mo­ral­nog mra­ka i bez­iz­la­za, slo­že­no­sti i taj­no­vi­to­sti ljud­ske pri­ro­de. Ona je pri­rod­ni am­bi­jent ko­ji okru­žu­je čo­vje­ka iz­gu­blje­nog u svi­je­tu i otu­đe­nog od lju­di, ali je ona i sli­ka du­hov­nih i mo­ral­nih avan­tu­ra čo­vje­ka pri­ti­snu­tog sa­mo­ćom, gla­đu, strep­njom i stra­hom. Ur­vi­ne i do­li­ne Le­lej­ske go­re su me­ta­fo­ra mo­ral­nih su­no­vra­ća­nja glav­nog ju­na­ka La­da Ta­jo­vi­ća. Njen mrak i za­gu­blje­ne sta­ze me­ta­fo­rič­ka su sli­ka du­šev­nog ne­mi­ra i psi­ho­lo­ške ne­mo­ći da se raz­ri­je­ši si­tu­a­ci­ja i na­đe iz­laz iz nje. To naj­vi­še od­go­va­ra opi­su rat­ne si­tu­a­ci­je ko­ju je sam autor pre­ži­vio i is­ku­sio na svo­joj ko­ži.
Iz či­ta­nja ro­ma­na či­ta­lac iz­vla­či ne­ka sa­zna­nja kao što su da rat ne uni­šta­va čo­vje­ka sa­mo fi­zič­ki ne­go i du­hov­no, da je čo­vjek dru­štve­no bi­će i iz­van dru­štva pre­sta­je bi­ti ljud­sko bi­će, kao i da je čo­vek u sta­nju da po­bi­je­di sve okol­no­sti, ali je u sta­nju da po­bi­je­di i sa­mo­ga se­be - a to je naj­ve­ća, naj­te­ža i naj­dra­ža po­bje­da.
Lik La­da Ta­jo­vi­ća ne­pre­sta­no se na­la­zi u ras­ko­lu iz­me­đu ne­svje­snog i svje­snog. U ovoj ne­svje­snoj sfe­ri pre­pli­ću se ka­te­go­ri­je i oso­bi­ne po­put ubi­ce, otu­đe­ni­ka, usa­mlje­ni­ka i kra­dljiv­ca, dok je u svje­snoj do­mi­nan­tan re­vo­lu­ci­o­nar, bo­rac, pri­ja­telj, i na­rav­no čo­vjek. Mo­tiv o usa­mlje­nom ju­na­ku, iz­lo­že­nom is­ku­še­nji­ma zbog gu­bit­ka dru­ži­ne, star je ko­li­ko i li­te­ra­tu­ra. Ti­po­lo­ški gle­da­no, u pre­te­če le­lej­skog ju­na­ka La­da To­jo­vi­ća spa­da­ju i ta­kvi „iz­dvo­je­ni­ci” ka­kvi su bi­li Ho­me­rov Odi­sej i De­fo­ov Ro­bin­zon Kru­so. Ka­ko pri­mje­ću­je Da­rel, Ro­bin­zon Kru­so je po­sljed­nji ro­man o ljud­skoj izo­lo­va­no­sti, bez gu­bit­ka iden­ti­te­ta, bez otu­đe­no­sti.
Đa­vo se u ro­ma­nu po­ja­vlju­je kao dru­go „ja”, kao mo­guć­nost sop­stve­nog sa­gle­da­va­nja ne­ga­tiv­nih po­stu­pa­ka i sta­vo­va. On se po­ja­vlju­je po­vre­me­no i ne­sta­je, kao što po­vre­me­no pro­si­ja­va sa­vjest La­da Ta­jo­vi­ća. Ka­ko se skra­ma oma­mlje­no­sti na­vla­či, a ha­lu­ci­nant­no sta­nje poč­ne da ob­u­zi­ma glav­nog ju­na­ka dje­la, obri­si đa­vo­la po­sta­ju sve ne­ja­sni­ji dok se pot­pu­no ne iz­gu­bi, a na nje­go­vom mje­stu se po­ja­vi neo­bič­na sti­je­na ili panj.A.ĆU­KO­VIĆ