Po­zna­ta srp­ska spi­sa­te­lji­ca Je­le­na Ba­čić Alim­pić pro­mo­vi­sa­la je svoj naj­no­vi­ji ro­man ,,Po­sled­nje pro­le­će u Pa­ri­zu” u sklo­pu ma­ni­fe­sta­ci­je ,,Bu­ka 2015” u Pod­go­ri­ci. O svo­jim stre­mlje­nji­ma, pi­sa­nju, no­voj knji­zi, pla­no­vi­ma, ali i kri­ti­ci i či­ta­lač­kim afi­ni­te­ti­ma, knji­žev­ni­ca i te­le­vi­zij­ska no­vi­nar­ka go­vo­ri za ,,Dan”.
● Šta je za Vas pi­sa­nje?
– Za me­ne je pi­sa­nje oslo­ba­đa­nje, jed­na vr­sta ka­tar­ze. Stvar­no mo­gu da pi­šem sa­mo on­da ka­da imam šta da ka­žem i ka­da ne­što osje­ćam. Ka­da sam pra­zna, umor­na, bo­le­sna i is­cr­plje­na, ni­ka­kva, ne mo­gu da pi­šem. De­ša­va se da tri mje­se­ca ne na­pi­šem ni ri­ječ, a da on­da tri da­na pi­šem kao lu­da, bez pre­stan­ka, bez pa­u­ze, pi­jem sa­mo vo­du. Slo­bod­na sam sa­mo ka­da pi­šem, sa­mo tu sam pot­pu­no svo­ja i na svo­me.
● Isto­ri­ja je do­sta za­stu­plje­na u Va­šim ro­ma­ni­ma, pa i u ovom po­sljed­njem ,,Po­sled­nje pro­le­će u Pa­ri­zu”, ko­je opi­su­je ru­ske gu­la­ge i sta­lji­ni­stič­ku dik­ta­tu­ru. Šta Vas naj­vi­še fa­sci­ni­ra?
– Fa­sci­ni­ra­na sam pro­šlo­šću. Ap­so­lut­no sam op­sjed­nu­ta 19. i 20. vi­je­kom. Ta­ko­đe, ko­li­ko sam op­sjed­nu­ta žen­skim li­ko­vi­ma kao he­ro­i­na­ma, ma­da u svim ro­ma­ni­ma imam vr­lo zna­čaj­nih i mu­ških li­ko­va, to­li­ko sam fa­sci­ni­ra­na pro­šlo­šću. Mo­žda je to zbog to­ga što ja ža­lim za ne­kim pro­šlim vre­me­ni­ma i što ne­kom mom sen­zi­bi­li­te­tu sve ovo što nam se da­nas de­ša­va, kao i vri­je­me u ko­me ži­vi­mo, uop­šte ne od­go­va­ra.
● Ka­ko re­a­gu­je­te na knji­žev­nu kri­ti­ku?
– Re­a­gu­jem na onu kri­ti­ku ko­ja je po prin­ci­pu onaj ko pro­či­ta mo­že da­ti svoj sud. Ta­kvu vr­stu kri­ti­ke uva­ža­vam bi­lo da je po­zi­tiv­na ili ne­ga­tiv­na. Sva­ko ima pra­vo na svo­je mi­šlje­nje, ali pa­u­šal­ne kri­ti­ke, sa­mo za­to što vas ne­ko do­ži­vlja­va kao lič­nost sa ma­log ekra­na, a ne po­zna­je vas, ni­ti je pro­či­tao va­šu knji­gu, su ne­pri­hva­tlji­ve. Sma­tram da to ne go­vo­ri o me­ni, već o oso­ba­ma ko­je ta­kve su­do­ve iz­ri­ču. Ni­je ste­re­o­tip, ni­ti ka­kvo po­di­la­že­nje, ali za­i­sta je naj­va­žni­ji sud či­ta­la­ca. To je za me­ne kri­ti­ka, jer stvar­no pi­šem za njih i zbog se­be, a ne zbog kri­ti­ke ili na­gra­de.
● Ka­da se osvr­ne­te na sve ono što ste na­pi­sa­li, pa i ono što Vam je u pri­pre­mi, ko­li­ko bi­o­graf­skog je u sve­mu to­me sa­dr­ža­no?
– U sva­koj knji­zi me­ne ima osam­de­set od­sto, na ovaj ili onaj na­čin, kroz ovaj ili onaj lik. Pro­sto, pi­sa­nje je mo­ja du­ša. Ka­da pi­šem ja se ras­pa­dam, pla­čem i smi­jem se, sva­šta ra­dim...
● Šta naj­vi­še či­ta­te, bi­lo žan­rov­ski ili ka­da je u pi­ta­nju kon­kret­no iz­bor pi­sa­ca?
– Či­tam sve, bez pred­ra­su­da, i po pre­po­ru­ci i što me­ne za­in­te­re­su­je. Ne­što mi se do­pad­ne, ne­što ne, ali ni­ka­da ne su­dim dok ne pro­či­tam. Ono što tre­nut­no či­tam vje­ro­vat­no će vas na­smi­ja­ti, ili će ne­kog na­smi­ja­ti, ali po­sli­je dva­de­set go­di­na po­no­vo či­tam Me­šu Se­li­mo­vi­ća, tač­ni­je ,,Der­viš i smrt”. Pot­pu­no dru­ga­či­ju per­cep­ci­ju imam sa­da, ne­go ka­da sam je či­ta­la u svo­jim dva­de­se­tim go­di­na­ma. To če­sto či­nim, vra­ćam se ne­kim pi­sci­ma ko­je vo­lim, a po­seb­no ru­skim kla­si­ci­ma. Sa­da, u ne­kim zre­lim go­di­na­ma, pot­pu­no dru­ga­či­je do­ži­vlja­va­te ne­ki tekst, pri­ču, pa uop­šte i či­ta­vu fa­bu­lu ono­ga što je pi­sac re­kao, ne­go ka­da ste bi­li mla­di.
● Omi­lje­ni pi­sac?
– Imam ih mno­go. Od ru­skih kla­si­ka to su: Do­sto­jev­ski, Tol­stoj, Bul­ga­kov. Od sa­vre­me­nih pi­sa­ca ne­vje­ro­va­tan je Ir­vin Ja­lom. Od na­ših pi­sa­ca to su: Ivo An­drić, Me­ša Se­li­mo­vić, Mi­loš Cr­njan­ski... Ne mo­gu da se od­lu­čim za sa­mo jed­nog pi­sca.
● Šta bi­ste pre­po­ru­či­li za či­ta­nje pu­bli­ci?
– Knji­gu ko­ju bih pre­po­ru­či­la či­ta­o­ci­ma, a ko­ju sam pro­či­ta­la u po­sljed­njih go­di­nu da­na... Sa­vre­me­ni ru­ski pi­sac je u pi­ta­nju, pot­pu­no ne­po­znat, a zo­ve se Jev­ge­nij Vol­do­za­kin. Knji­ga je sa­svim čud­nog na­zi­va ,,La­vr”, a osta­vi­la me je bez ri­je­či. Ni­je­sam mo­gla do­ći do da­ha jed­no de­se­tak da­na na­kon či­ta­nja te knji­ge, a to mi se ja­ko ri­jet­ko de­ša­va, da me dje­lo pot­pu­no raz­o­ru­ža. To je ne­vje­ro­vat­na pri­ča o do­bro­ti, ljud­skoj mi­lo­sti i ple­me­ni­to­sti. Ipak, lju­di tre­ba sa­mo da či­ta­ju i či­ta­ju. Ni­je va­žno šta, sa­mo da či­ta­ju i ta­ko ne za­po­sta­ve svo­je si­ve će­li­je i mo­žda­ne vi­ju­ge...
A.ĆU­KO­VIĆ


Isto­ri­ja obo­ga­ću­je pri­ču

– Ro­man ,,Po­sled­nje pro­le­će u Pa­ri­zu”, kao i či­tav ži­vot ju­na­ki­nje Ma­ri­je Kol­čak su fik­ci­ja. Pri­ča je iz­mi­šlje­nja, ali su svi isto­rij­ski po­da­ci ko­ji se na­la­ze u knji­zi su tač­ni. Na to sam pa­zi­la i to ra­dim ka­da su sve mo­je knji­ge u pi­ta­nju. Ta­ko pri­ča do­bi­ja na vje­ro­do­stoj­no­sti i auten­tič­no­sti, pa i ži­vo­sti. Ka­da sam ra­ni­je pi­sa­la o 6. apri­lu 1941. go­di­ne, ka­da je bi­lo bom­bar­do­va­nje Be­o­gra­da, pred so­bom sam ima­la ,,Po­li­ti­ku” ko­ja je iza­šla tog da­na, kao i bi­o­skop­ski re­per­to­ar ko­ji se ta­da pri­ka­zi­vao – ka­za­la je Ba­čić Alim­pić na pro­mo­ci­ji ro­ma­na ,,Po­sled­nje pro­le­će u Pa­ri­zu” pred pod­go­rič­kom či­ta­lač­kom pu­bli­kom.


Knji­ga bo­lja od fil­ma

– Ma­lo ko­ja ekra­ni­za­ci­ja knji­ge je ta­ko do­bra kao sa­ma knji­ga. Iz pro­stog raz­lo­ga što vi kao či­ta­lac ima­te svoj su­bjek­tiv­ni do­ži­vljaj, vi­di­te li­ko­ve, rad­nju, kre­i­ra­te sli­ku, a na fil­mu to ne­ko dru­gi is­kre­i­ra, iz­re­ži­ra i on­da to iz­gle­da ma­lo dru­ga­či­je – ka­za­la je Alim­pi­će­va na pod­go­rič­koj pro­mo­ci­ji svog ro­ma­na ,,Po­sled­nje pro­le­će u Pa­ri­zu”.