Cr­nu Go­ru će na 56. Ve­ne­ci­jan­skom bi­je­na­lu pred­sta­vlja­ti li­kov­ni umjet­nik Alek­san­dar Đu­rav­če­vić ra­dom „Sje­ćaš li se”. Čo­vjek ko­ji je pri­je ne­što vi­še od 20 go­di­na na­pu­stio Cr­nu Go­ru, sa­da će kroz ovaj pro­je­kat po­ku­ša­ti da od­go­net­ne lič­no, ali i na­ci­o­nal­no sje­ća­nje, da od­go­net­ne ko­li­ko je mo­gu­će na ne­vi­dlji­voj mre­ži, ne­vi­dlji­voj struk­tu­ri, gra­di­ti iden­ti­tet. Ka­ko, mo­žda, ču­va­ti iden­ti­tet u svi­je­tu na osno­vu sje­ća­nja o do­mu, o pre­ci­ma, o biv­šim do­ga­đa­ji­ma. Ka­ko ka­že isto­ri­čar­ka umjet­no­sti mr Ana­sta­zi­ja Mi­ra­no­vić, ko­me­sar cr­no­gor­skog pa­vi­ljo­na na Bi­je­na­lu, Đu­rav­če­vi­ćev rad od­go­va­ra osnov­nom te­ma­tu ko­ji gla­si „Sve bu­duć­no­sti svi­je­ta”. A, bu­duć­nost, bi­la ona ru­ži­ča­sta ili cr­na, kao Cr­na ru­pa, ne po­sto­ji bez sa­da­šnjo­sti, i još vi­še, ne po­sto­ji bez pro­šlo­sti.
- „Sje­ćaš li se” pro­mi­šlje­no ar­ti­ku­li­še ne­mi­ri­ma za­pre­ta­nih sje­ća­nja, iskri­ča­vom lu­cid­no­šću če­ka­nja, že­li da shva­ti i ra­zu­mi­je, da opro­sti i da­ru­je no­vu – sta­ru pri­ču po­gle­da, da u za­šti­će­nim đar­di­ni­ma men­tal­no opro­sto­re­nih svje­to­na­zo­ra, u pro­či­šće­noj auri na­vi­ka, u pro­dor­noj struk­tu­ri ne­re­da stvo­ri no­vu vri­jed­nost re­flek­so­ge­ne, ono­rič­ke igre sje­ća­nja – za­pi­sa­la je mr Mi­ra­no­vić.
• Ko­li­ko Vam je op­te­re­ću­ju­ća, a ko­li­ko in­spi­ra­tiv­na či­nje­ni­ca da na Ve­ne­ci­jan­skom bi­je­na­lu pred­sta­vlja­te Cr­nu Go­ru? Ko­je sje­ća­nje, ka­da je u pi­ta­nju Cr­na Go­ra je za Vas kru­ci­jal­no, i da li ste ga in­kor­po­ri­ra­li u Vaš rad?
- Pred­sta­vlja­nje na Ve­ne­ci­jan­skom bi­je­na­lu je in­spi­ra­ci­ja i ve­li­ka čast i iza­zov za sva­kog umjet­ni­ka. Mo­ja sje­ća­nja iz Cr­ne Go­re su ne­iz­bje­žno frag­men­ti­ra­na, kom­plek­sna i ja­ko ži­va u mom sje­ća­nju. Sva­ko­dnev­na su.
• Ko­li­ko Vaš rad ko­re­spon­di­ra sa cr­no­gor­skim – bal­kan­skim men­ta­li­te­tom, gdje se če­sto ži­vi u sjen­ci sje­ća­nja (pre­dač­kih, isto­rij­skih) ili se ži­vi od sje­ća­nja?
- Da, moj rad je po­ve­zan sa cr­no­gor­skim men­ta­li­te­tom. Ipak je Cr­na Go­ra ima­la po­seb­no, dru­ga­či­je is­ku­stvo od osta­lih bal­kan­skih dr­ža­va. Ta­ko da ne mo­gu da go­vo­rim o „bal­kan­skom men­ta­li­te­tu”. Ni­je­sam si­gu­ran što to zna­či? Od­ra­stao sam kao i ve­ći­na Cr­no­go­ra­ca sa Isto­ri­jom ko­ju nas ni­je­su uči­li u ško­li. A to je isto­ri­ja in­di­vi­du­al­nih cr­no­gor­skih fa­mi­li­ja ko­ja je is­pri­ča­na i pre­pri­ča­na i pre­ne­se­na s ko­lje­na na ko­lje­no, uvi­jek u kon­tek­stu kla­na, brat­stva, ple­me­na i sje­di­nje­nih ple­me­na ili­ti Cr­ne Go­re. Sva ta is­ku­stva či­ne isto­ri­ju jed­nog na­ro­da, a mi smo sa­mo jed­na al­ka u tom du­gom lan­cu sje­ća­nja. Na­rav­no ja sam ta­ko­đe po­ras­tao sa ko­mu­ni­zmom i brat­stvom i je­din­stvom i Ju­go­sla­vi­jom, što je na­rav­no bio je­dan po­se­ban mo­me­nat u cr­no­gor­skoj isto­ri­ji.
• Za­što če­sto u Va­šim ra­do­vi­ma ko­ri­sti­te di­je­lo­ve, ili čak i ci­je­le ži­vo­ti­nje - pre­pa­ri­ra­ne? Da li se to mo­že tu­ma­či­ti kao znak Va­šeg di­vlje­nja pre­ma ono­me što ta stvo­re­nja sim­bo­li­šu?
- Ži­vo­ti­nje su pr­vi sim­bo­li ko­je ima­mo. Od pe­ćin­skih cr­te­ža, ime­na, za­sta­va. Naš duh je za­vi­san i neo­dvo­jiv od ži­vo­tinj­skog. Mi se sva­ko­dnev­no upo­re­đu­je­mo sa nji­ma. Cr­no­gor­ska za­sta­va ima dva or­la kao i ve­ći­na bal­kan­skih dr­ža­va u sje­ća­nje na Vi­zan­ti­ju na dva car­stva . Na is­tok i za­pad. Orao, sim­bol mo­ći i ap­so­lut­ne do­mi­na­ci­je va­zdu­ha, ne­ba, i na­rav­no, mi ta­ko­đe ima­mo la­va, sim­bol kra­ljev­stva. Ame­ri­kan­ci ima­ju or­la ko­ji dr­ži stri­je­le u kan­dža­ma. Ni­ko ne bi­ra vrap­ca da sta­vi na za­sta­vu…….
• Ka­da gle­da­mo Va­še cr­te­že, oni su vr­lo pre­ci­zni, vr­lo re­a­li­stič­ni, a opet, iz­mje­šte­ni iz ono­ga što mi zo­ve­mo sa­da­šnjost - „re­al­nost”. Za­što? Za­što Vam je uop­šte po­tre­ban cr­tež – da li je to u pi­ta­nju „istin­ski gra­fi­čar”?
- Cr­tež je imi­ta­ci­ja sje­ća­nja ili stvar­no­sti. A šta je stvar­nost, sa­da­šnjost? Ta­ko da su cr­te­ži na cr­nom pa­pi­ru ap­surd­ni. Cr­no na cr­nom. Vi­dlji­vo i ne­vi­dlji­vo. Cr­tež je za pu­no umjet­ni­ka če­sto po­če­tak ide­je. Ako pre­ži­vi cr­tež, ide­ja se mo­žda raz­vi­je i po­sta­ne ne­što dru­go.
• Mo­že­te li da nam ba­rem dje­li­mič­no ot­kri­ti što ste sve iz po­sljed­njih 20 go­di­na sa­ču­va­li i „spa­ko­va­li u te ku­ti­je sje­ća­nja”, od­no­sno vi­deo – rad ko­ji je sa­stav­ni dio Va­šeg pred­sta­vlja­nja?
- Vi­deo je je­dan od ra­do­va za Ve­ne­ci­jan­ski bi­je­na­le. Sa­sto­ji se od pet pro­jek­ci­ja i zo­ve se „Red” ( Cr­ve­no). Ra­di se opet o sje­ća­nji­ma ko­ja su do­ku­men­to­va­na u vi­deo for­ma­tu. Jed­na vr­sta cr­ve­nog ko­la­ža.
Ž. JA­NjU­ŠE­VIĆ

Sa­mo­svi­jest
Ita­li­ja­na i Ame­ri­ka­na­ca

• Ko­li­ko svi­jet, po Va­šem is­ku­stvu, u se­bi no­si op­te­re­će­nje pro­šlo­šću, ili je vi­še skon­cen­tri­san na ži­vot u sa­da­šnjo­sti? Da li je isto ka­da je u pi­ta­nju Evro­pa i SAD – uop­šte Ame­ri­ka?
- Ame­ri­kan­ci, a po­seb­no Ita­li­ja­ni su ja­ko svje­sni svo­je isto­ri­je ko­ju odr­ža­va­ju i ga­je i sa ko­jom i od ko­je ži­ve. Oko pe­dest mi­li­o­na tu­ri­sta je po­sje­ti­lo Nju­jork pro­šle go­di­ne. Go­vo­rim o ze­mlja­ma gdje ži­vim. Ita­li­ja pra­vi sve - od mo­ca­re­le do lo­ko­mo­ti­ve. Ame­ri­ka ta­ko­đe. U zad­njih ne­ko­li­ko go­di­na smo svje­do­ci ame­rič­ke in­du­stri­je ko­ja se vra­ća iz Ki­ne. Tu uklju­ču­jem i mo­je stu­den­te ko­ji se ba­ve ra­zno­ra­znim za­na­ti­ma ta­ko da je opet oži­vio „ma­de in Bro­oklyn”’ ili „ma­de in USA”, na­rav­no „ma­de in Italy” ni­je ni­kad na­pu­stio Ita­li­ju.