Ci­klu­som ulja na plat­nu „Do­dir za lju­bav” aka­dem­ski sli­kar Mi­lu­tin Ob­ra­do­vić iz Bi­je­log Po­lja, pr­vi put se pred­sta­vlja ko­tor­skoj li­kov­noj pu­bli­ci. Po­stav­ka se mo­že vi­dje­ti u Grad­skoj ga­le­ri­ji, a pu­bli­ka mo­že uži­va­ti u plat­ni­ma bo­ga­te, raz­i­gra­ne kom­po­zi­ci­je, iza­tka­ne ži­vo­pi­snim bo­ja­ma, sa glav­nim mo­ti­vom ko­nja – konj­ske gla­ve. Sli­kar nam ka­že da je pri­sta­li­ca šta­fe­laj­nog sli­kar­stva, da se ne ra­zu­mi­je u mul­ti­me­di­je, jer „to ni­je ono što sam ja”. O re­a­li­stič­nim, ali i ma­gič­nim sli­ka­ma Ob­ra­do­vi­ća, pu­bli­ci­sta Zo­ran Mar­ko­vić je za­pi­sao.
- Ob­ra­do­vić je sli­kar har­mo­nič­ne i pre­ci­zno pro­stu­di­ra­ne kom­po­zi­ci­je. Cen­tral­ni dio sli­ke ima na­zna­ke per­spek­ti­ve, dok su de­ta­lji iz dru­gog pla­na osli­ka­ni plo­šno u ma­ni­ru vi­zan­tij­ske iko­no­gra­fi­je. Nje­go­va­ta po­li­hro­mat­ska pa­le­ta, ko­jom do­mi­ni­ra­ju to­pli zlat­no-žu­ti, oranž, ko­balt­no-pla­vi i te­ra­kot­ni to­no­vi sa na­gla­še­nom jar­ko cr­ve­nom bo­jom, osta­vlja­ju uti­sak smi­re­no­sti iz ko­je iz­bi­ja pri­gu­še­na ener­gi­ja, lju­bav i strast...U te­mat­skom slo­ju do­mi­ni­ra­ju ko­nji i flo­ral­ni mo­ti­vi, dok nas de­ta­lji bo­ga­ti an­ti­kvar­nim i et­no­graf­skim pred­me­ti­ma vra­ća­ju pro­šlo­sti i no­stal­gi­ji - ka­zao je Mar­ko­vić do­da­ju­ći da je ovo oni­rič­no sli­kar­stvo, Ob­ra­do­vi­će­va sno­vi­đe­nja.
~Ot­kud fa­sci­ni­ra­nost fi­gu­rom, gla­vom ko­nja?
- Konj je sim­bol mu­ško­sti, sim­bol sna­ge, ne­ma ve­će taj­ne od one ko­ju kri­je mu­ška­rac, taj sim­bol ko­nja je za­pra­vo sa­mo to „L“, iz­raz ko­ji me vo­di u rit­mu po­kre­ta, kao što je slo­vo, za­pis, taj­na. Mo­žda ne­gdje ne­ki dje­čak po­sto­ji u me­ni, ko­ji je ostao za­lju­bljen u po­gled ne­kog iz­mo­re­nog ko­nja, sa ne­ke nji­ve ko­ju je orao, po mo­joj ne­koj otadž­bi­ni. Vje­či­ta je ta bor­ba. Čo­vjek sa­zri­je­va­ju­ći za­si­gur­no ima sa­mo je­dan cilj, a to je da se vra­ti onoj raz­bi­bri­gi ko­ju je imao kao dje­čak, da se vra­ti onim da­ni­ma ka­da je bio bez­bri­žan. Mo­žda je mo­je stva­ra­la­štvo ne­svje­sno pot­pu­no, je­dan bi­jeg, vra­ća­nje u dje­ča­štvo, u da­ne ka­da sam ja po­red mog rod­nog Li­ma pra­vio mam­ce da uhva­tim san ne­ke naj­ve­će ri­be ko­ja će za­vr­ši­ti u ti­ga­nju mo­je maj­ke, ko­ja će bi­ti po­no­sna na me­ne. I na­slo­vi „Su­sret je dje­čak kao ja“, „Dje­tinj­stvo je kri­stal­na kru­ška“, svi ti na­slo­vi ko­ji su po­te­kli iz jed­ne is­kre­ne taj­no­vi­to­sti me­ne i mog stva­ra­la­štva, pe­čat su ko­ji su sa mnom tu sa­da.
~ Na­slo­vi sli­ka mo­gli bi da bu­du div­ni sti­ho­vi pje­sa­ma, osli­ka­nih na plat­ni­ma?
- Hva­la vam, div­no osje­ća­te mo­je sli­ke. Te­žim da ne odva­jam dru­ge vr­ste stva­ra­la­štva od li­kov­nog, sma­tram da one tre­ba jed­na dru­gu da „dr­že pod ru­ku“, da bu­du oslo­nac jed­na dru­goj. Knji­žev­nost ne mo­že bez li­kov­no­sti, li­kov­nost ne mo­že bez mu­zi­kal­no­sti, mu­zi­ka bez te­a­tral­no­sti... Na­slo­vi mo­jih sli­ka su za­pra­vo sa­mo vje­šti­na ob­ja­šnje­nja ne­če­ga što je i me­ni i mo­joj svi­je­sti ne­do­ku­či­vo, ne­ja­sno, ali sam ga za­dr­žao u na­slo­vu i ono je osta­lo u toj for­mi.
~ Ka­ko te­če Vaš kre­a­tiv­ni pro­ces na plat­nu?
- Stva­ra­la­štvo je pro­ces ko­ji mo­ra ima­ti svoj tok. U mom sli­kar­stvu po­ku­ša­vam sa­mo da pre­se­lim svo­ju iskre­nost. Mo­je sli­ke mo­žda ni­su li­je­pe sli­ke, za­si­gur­no, mo­žda su one u to­nu in­te­re­sant­ne, ali mo­ti­vi su pri­lič­no neo­d­re­đe­ni, ni­su „sla­du­nja­vi“. Pro­ces stva­ra­nja je vje­či­to pre­ta­ka­nje uko­li­ko že­li­te da osli­ka­te iskre­nost. Ka­da me pi­ta­te ka­ko i ko­li­ko du­go stva­ram, tu ne­ma od­re­đe­nog pe­ri­o­da, to vam je isto kao sa do­brom do­ma­ći­com – ne­kad ra­spre­mi ku­ću za sat vre­me­na, a ne­kad to što tre­ba da ura­di za sat, ra­di pet sa­ti. Sve je to na­boj ener­gi­je, po­vu­ka ide­je ko­ja se ra­đa u sa­mom pro­ce­su, jer ni­je­dan stva­ra­lac, ne na­sli­ka ono što za­mi­sli. Upra­vo ta ma­gi­ja tog pro­ce­sa stva­ra­nja za­ve­de stva­ra­o­ca.
~ Da li ima­te am­bi­ci­ju da iz­la­že­te u ino­stran­str­vu?
- Vo­lio bih, za­što da ne, ali, umjet­nost ne mo­že da sta­ri, ona mo­že sa­mo da sa­zri­je­va. Na­dam se da će mo­ja umjet­nost sa­zre­ti da sa­ma pre­đe gra­ni­cu. Ali, uko­li­ko do­bi­jem po­sma­tra­ča ko­ji će su­tra­dan do­ći u ovaj pro­stor da vi­di mo­ja dje­la, ja sam već pre­šao gra­ni­cu, jer sam ga pri­vu­kao da po­no­vo do­đe da to na­te­na­ne vi­di. Gra­ni­ca ne mo­ra sa­mo da bu­de ge­o­graf­skog ka­rak­te­ra, ona mo­že bi­ti ne­ka mem­bra­na ko­ja je vr­lo la­ko do­ku­či­va, a da je tu u gla­vi, u bi­ću po­sma­tra­ča. Ako me pi­ta­te ge­o­graf­ski, vo­lio bih, ali ta­ko­đe mi je ve­li­ki uspjeh ako ne­ko do­đe da vi­di, ako ovaj in­ter­vju ne­kom bu­de vo­di­lja da do­đe i da vi­di ka­ko to lju­di stva­ra­ju, šta to lju­di ra­de, da do­đe i da pre­po­zna mo­ju umjet­nost.
~ Na­red­na iz­lo­žba?
- Oko 20. ma­ja na­dam se da će bi­ti u ga­le­ri­ji Po­lim­skog mu­ze­ja u Be­ra­na­ma, na­kon to­ga sam 15. ju­na u Ga­le­ri­ji Bu­ća u Tiv­tu i 8. ili 10. ju­la na Bu­dva Grad Te­a­tru, do­bio sam po­ziv ove go­di­ne.
M.D.Po­po­vić


Li­kov­nost uvi­jek na­đe put

~Kako vi­di­te se­be u Cr­noj Go­ri, mo­že li se ži­vje­ti od umjet­no­sti, je­ste li za­do­volj­ni svo­jim sta­tu­som?
- Ra­dim kao pro­fe­sor u osnov­noj i sred­njoj ško­li u Bi­je­lom Po­lju. Ina­če, od sli­kar­stva se ja­ko te­ško ži­vi. Te­ška su vre­me­na za sve, vri­je­me tran­zi­ci­je je ja­ko su­ro­vo, a kul­tu­ra pr­va stra­da. Ona uvi­jek ima naj­ma­nje nov­ca i ako ima nov­ca, to su lju­di-ma­he­ri da ostva­re svo­je pro­jek­te. Mla­di lju­di tre­ba da su dru­ga­či­ji od ovih ko­ji su već ov­dje. Vo­lio bih da mo­ja ze­mlja na­pra­vi skok sa pra­vim vri­jed­no­sti­ma, ne sa­mo u umjet­no­sti i ne ka­žem da sam ja taj, da ja pra­vim se­bi pre­po­ru­ku, već da na­pra­vi­mo ne­ku ino­va­ci­ju, a da to ne­će bi­ti ne­ka in­sta­la­ci­ja, ne­ka­kvo ču­do ko­je je dav­no ne­gdje već vi­đe­no. Ima­mo mi šta da po­ka­že­mo, ima­mo ide­je, stva­ra­o­ce, ni­je nam ni do fi­nan­si­ja, ali valj­da će li­kov­nost na­ći svoj put. Ona je vje­ko­vi­ma tra­ži­la sa­mu se­be, pa će i ovo­ga pu­ta, si­gu­ran sam.