Na­kon best­se­le­ra ,,Jo­van­ka Broz: Moj ži­vot, mo­ja isti­na” Žar­ko Jo­ka­no­vić se ogla­sio no­vom knji­gom is­po­vi­je­sti Jo­van­ki­ne se­stre Na­de Bu­di­sa­vlje­vić pod na­zi­vom ,,Mo­ja se­stra Jo­van­ka Broz”, ko­ju je ob­ja­vi­la iz­da­vač­ka ku­ća „La­gu­na”.
Ka­ko po­či­nje pri­ča o Va­šoj naj­no­vi­joj knji­zi?
- Sa Na­dom Bu­di­sa­vlje­vić sam se sva­ko­dnev­no vi­đao po­red Jo­van­ki­ne bo­le­snič­ke po­ste­lje. Na spi­sku za ula­zak u nje­nu so­bu bi­lo je pet lju­di - nje­ne se­stre Na­da i Zo­ra, se­stri­ći Go­ran i Zo­ran, i ja. Na­da i ja smo bi­li pri­sut­ni ka­da je Jo­van­ka oda­bra­la svo­ju fo­to­gra­fi­ju za na­slov­nu stra­nu svo­je is­po­vi­je­sti „Jo­van­ka Broz: Moj ži­vot, mo­ja isti­na”. Ja sam, iz­nad nje­nog kre­ve­ta, okre­tao stra­ni­ce al­bu­ma sa fo­to­gra­fi­ja­ma, a njih dvi­je su se sje­ća­le lju­di i do­ga­đa­ja. Za­jed­no smo do­šli u bol­ni­cu kad nam je sa­op­šte­no da se Jo­van­ki­no sta­nje po­gor­ša­lo i da je pri­klju­če­na na apa­rat za di­sa­nje. Ta­da mi je Na­da re­kla za Jo­van­ki­nu po­sled­nju že­lju – da bu­de sa­hra­nje­na po­red Ti­ta. I, za­mo­li­la me da joj po­mog­nem. Že­lju smo joj is­pu­ni­li. Pr­vog me je po­zva­la ka­da je na­kon sa­hra­ne oba­vi­je­šte­na da je ukra­de­no Jo­van­ki­no or­de­nje. Sa njom sam za­jed­no bio u po­li­ci­ji ka­da su joj uzi­ma­li iz­ja­vu zbog to­ga. Za­jed­no smo pre­u­ze­li Jo­van­ki­ne stva­ri i do­ku­men­ta iz bol­ni­ce, na­kon nje­ne smr­ti. Mno­go to­ga smo Na­da i ja za­jed­no pro­šli. U tim da­ni­ma do­go­vo­ri­li smo se da na­sta­vi­mo pri­ču o Jo­van­ki. Da na­sta­vi­mo ta­mo gdje je Jo­van­ku bo­lest ome­la da is­pri­ča svo­ju pri­ču do kra­ja. Jer, Na­da je je­di­ni po­u­zda­ni svje­dok sve­ga to­ga, je­di­na oso­ba ko­ja je sa Jo­van­kom pro­vo­di­la sva­ki dan. I u do­bru i u zlu. Sem to­ga, na­kon vre­me­na sva­ko­ja­kih ne­i­sti­na, pod­me­ta­nja, la­ži i in­tri­ga – vri­je­me je za isti­nu.
Ka­ko je te­kla či­ta­va pri­ča, u ko­joj mje­ri Vam je na­rav­no, kao po­zna­va­o­cu de­ta­lja iz Jo­van­ki­nog ži­vo­ta ta či­nje­ni­ca po­mo­gla, te po­vje­re­nje ko­je ste već ima­li?
- Pri­čom Na­de Bu­di­sa­vlje­vić za­o­kru­žu­je se pri­ča ko­ju je is­pri­ča­la Jo­van­ka Broz. Uz niz no­vih de­ta­lja, osvje­tlja­va se Jo­van­kin ži­vot. Na­da pri­po­vi­je­da iskre­no i isti­ni­to. Do­ku­men­ta­ri­stič­ki. Ona­ko ka­ko je za­i­sta i bi­lo. Jer ona je sva­ko­dnev­no uz Ti­ta i Jo­van­ku to­kom 25 go­di­na nji­ho­vog za­jed­nič­kog ži­vo­ta, a na­kon to­ga je 36 go­di­na uz Jo­van­ku, u da­ni­ma nje­ne izo­la­ci­je. Do po­sled­njeg da­na nje­nog ži­vo­ta. Ovom knji­gom Na­da i ja, sva­ko na svoj na­čin, is­pu­nja­va­mo obe­ća­nje ko­je smo da­li Jo­van­ki: da će se pra­va isti­na sa­zna­ti.
I ova knji­ga, po­put pret­hod­ne na svje­tlo da­na iz­no­si mno­go no­vih in­for­ma­ci­ja, po­da­ta­ka do sa­da ne­po­zna­tih jav­no­sti. Na­ve­di­te nam ne­ke od onih ko­ji će bez sum­nje za­in­tri­gi­ra­ti i uz­bur­ka­ti jav­nost?
- Na­da Bu­di­sa­vlje­vić je iz­u­zet­na že­na. Jed­na od naj­fa­sci­nant­ni­jih oso­ba ko­je sam ika­da upo­znao. Na­da­sve po­šte­na, iskre­na, objek­tiv­na, po­žr­tvo­va­na i lo­jal­na do kraj­njih gra­ni­ca. Ne­se­bič­na i ne­u­mor­na, iz­u­zet­no obra­zo­va­na i elo­kvent­na, oso­ba ko­ja pli­je­ni svo­jom ne­po­sred­no­šću i jed­no­stav­no­šću. I, na­da­sve mu­dra i du­ho­vi­ta. Jed­na od ri­jet­kih oso­ba ko­je se ne­mi­lo­srd­no ša­le na svoj ra­čun. U isto vri­je­me i da­ma i ve­li­ki laf. Cio svoj ži­vot po­sve­ti­la je se­stri Jo­van­ki Broz i ci­je­lu se­be sta­vi­la je u nje­nu funk­ci­ju. Ona je Jo­van­ki bi­la sti­list­ki­nja, gar­de­ro­ber­ka, asi­stent­ki­nja, so­ba­ri­ca, se­kre­ta­ri­ca, po­moć­nik, fri­zer, tje­lo­hra­ni­telj, me­di­cin­ska se­stra, nje­go­va­te­lji­ca i de­žur­ni kri­vac. Ka­ko ona ka­že – kar­ti­ca za sve. Bi­la je i njen is­po­vjed­nik i je­di­ni čo­vjek od po­vje­re­nja. Ču­var svih nje­nih taj­ni. Ova knji­ga obi­lu­je ni­zom či­nje­ni­ca i do­sad ne­po­zna­tih de­ta­lja iz Ti­to­vog i Jo­van­ki­nog ži­vo­ta. Pot­kre­plje­na je broj­nim fo­to­gra­fi­ja­ma i ne­kim in­te­re­sant­nim do­ku­men­ti­ma. Ona je is­po­vi­jest je­di­nog ži­vog svje­do­ka ko­ji je ži­vio u is­toj ku­ći sa Ti­tom i Jo­van­kom. Oso­be ko­ja je sa nji­ma išla na broj­na pu­to­va­nja po svi­je­tu, ko­ja je sa nji­ma lje­to­va­la na Bri­o­ni­ma. Oso­be ko­ja je jed­no vri­je­me i sa­ma bi­la za­po­sle­na u Ti­to­vom ka­bi­ne­tu i ko­ja je Ti­tu da­la ot­kaz. U zva­nič­noj re­zi­den­ci­ji Pred­sjed­ni­ka Ju­go­sla­vi­je Jo­si­pa Bro­za Ti­ta, u Užič­koj 15 u Be­o­gra­du, na pr­vom spra­tu ima­ju tri spa­va­će so­be. U jed­noj je Ti­to, u dru­goj Jo­van­ka, a u tre­ćoj nje­na naj­mla­đa se­stra Na­da. Jed­nom pri­li­kom Kr­le­ža joj je re­kao: „Sve zna­te, sve vi­di­te, sve ču­je­te i ću­ti­te, ni o če­mu ri­ječ ne go­vo­ri­te”. A ona mu je od­go­vo­ri­la: „To mi je bio po­sao. Što sam ču­la - ni­sam ču­la, što sam vi­dje­la – ni­sam vi­dje­la”. Sa­da je Na­da pr­vi put pro­go­vo­ri­la o sve­mu. Po­sli­je de­ce­ni­ja la­ži, pod­me­ta­nja i in­tri­ga - do­šlo je vri­je­me za isti­nu. Isti­nu ko­ja će sve iz­ne­na­di­ti. Si­gur­no je da će mno­ge mi­ste­ri­je bi­ti raz­ja­šnje­nje, a ne­ke će mo­žda i is­pli­va­ti na po­vr­ši­nu. Pri­je sve­ga broj­ne taj­ne iz Užič­ke 15.
Ka­ko bi­ste ukrat­ko opi­sa­li Jo­van­ku, sa­da, po­sli­je svih sa­zna­nja ko­ja su Vam u mno­go­me upot­pu­ni­la sli­ku o njoj?
- Jo­van­ka je bi­la že­na ko­ja je obi­lje­ži­la či­ta­vu jed­nu epo­hu. Naj­ljep­ši sim­bol te epo­he. Po­sled­nja isto­rij­ska lič­nost na ovim pro­sto­ri­ma. Bi­la je Ti­tov glas ra­zu­ma, bra­na pro­tiv pol­tro­na i ka­ba­da­hi­ja ko­ji su htje­li da ma­ni­pu­li­šu nji­me. Ne slu­čaj­no, njen pro­gon i izo­la­ci­ja po­kla­pa­ju se sa po­če­ci­ma raz­bi­ja­nja Ju­go­sla­vi­je, a Jo­van­ka je bi­la pr­va pre­pre­ka ko­ju je tre­ba­lo od­stra­ni­ti. Me­đu­tim, sve je u ovoj ze­mlji mo­glo da se slo­mi i uni­šti, sem po­no­sne Jo­van­ke Broz. Či­tav je­dan si­stem, sa svim svo­jim me­ha­ni­zmi­ma mo­ći uro­tio se pro­tiv jed­ne bes­po­moć­ne že­ne. Bez kri­vi­ce kri­va, bez su­đe­nja osu­đe­na, izo­lo­va­na, li­še­na svih gra­đan­skih pra­va, pro­ga­nja­na, mu­če­na, kle­ve­ta­na, oma­lo­va­ža­va­na, iz­lo­že­na psi­ho­lo­škoj tor­tu­ri, za­to­če­na u ne­ljud­skim uslo­vi­ma. Be­stid­no be­za­ko­nje i na­si­lje ko­jem je bi­la iz­lo­že­na, ući će u ana­le beš­ča­šća i sra­ma svih dr­ža­va ko­je su ov­dje po­sto­ja­le. A, ona im je, na sve to, njoj svoj­stve­nim pr­ko­som, po­ru­či­va­la: „Ži­vim iz ina­ta, da is­pra­vim ne­prav­du”. Sla­ma­li su je, ali je ni­su slo­mi­li, po­ni­ža­va­li su je, ali je ni­su po­ni­zi­li. Ako se jed­no­ga da­na bu­de pra­vi­la en­ci­klo­pe­di­ja po­no­sa i do­sto­jan­stva, nje­na sli­ka će sva­ka­ko bi­ti na na­slov­noj stra­ni.
Ka­kvi su Vam pla­no­vi po pi­ta­nju pro­mo­ci­je knji­ge?
- Ne­ma bo­lje pro­mo­ci­je za jed­nu knji­gu od či­nje­ni­ce da je ta knji­ga - do­bra knji­ga. Ni pro­šla knji­ga „Jo­van­ka Broz: Moj ži­vot, mo­ja isti­na” ni­je ima­la pro­mo­ci­ju, a bi­la je jed­na od naj­pro­da­va­ni­jih knji­ga na pro­sto­ri­ma biv­še Ju­go­sla­vi­je ikad. Sa­da pla­ni­ram je­dan scen­ski omaž Jo­van­ki Broz. Gdje ću pr­vi put ton­ski pu­sti­ti ne­ke od sni­ma­ka mo­jih raz­go­vo­ra sa njom.
Ka­kvi su da­lji knji­žev­ni pla­no­vi?
- Go­di­na­ma vri­jed­no i te­melj­no pi­šem. Upra­vo za­vr­ša­vam no­vu dra­mu. Dva no­va ro­ma­na su sko­ro go­to­va. Tre­ći je na pu­tu. Sprem­na je za štam­pu i knji­ga ko­lum­ni „Pi­sma po­slu­šnog gra­đa­ni­na Sr­be”, ko­je, već sko­ro dvi­je go­di­ne, iz­la­ze u „Ne­delj­nom Bli­cu”. Je­dan re­no­mi­ra­ni iz­da­vač me je za­mo­lio da spe­ci­jal­no za njih ob­ja­vim jed­nu sa­ti­rič­nu knji­gu. Ali, da se ra­zu­mi­je­mo, ovo je sa­mo dio ono­ga što tre­nut­no ra­dim. Tač­ni­je - ono­ga što sam pri­veo kra­ju.M. MI­LO­SA­VLjE­VIĆ


Dva pu­ta spa­lji­va­la bi­lje­ške

Šta je ono što Vas je bez ob­zi­ra na či­nje­ni­cu da zbi­lja zna­te sve o Jo­van­ki­nom ži­vo­tu iz­ne­na­di­lo i za­ču­di­lo a što ste sa­zna­li iz raz­go­vo­ra sa nje­nom se­strom?
- Pri­ča ko­ju mi je Na­da is­pri­ča­la ka­ko je po­ma­ga­la Jo­van­ki da u dva na­vra­ta spa­le Jo­van­ki­ne bi­lje­ške. Pr­vi put ne­po­sred­no na­kon Ti­to­ve smr­ti, u Užič­koj 15, a dru­gi put u vri­je­me Jo­van­ki­ne izo­la­ci­je u vi­li u Bu­le­va­ru mi­ra 75. Jo­van­ka je spa­li­la ono što je ima­la na­pi­sa­no i Na­da joj je u to­me po­mo­gla. Jo­van­ka mi je pri­ča­la da ne­ma ni­šta za­pi­sa­no, ali ni­sam znao da je to što je ima­la spa­li­la. Ali, to ra­zu­mi­jem, pri­je sve­ga kao nje­nu na­mje­ru da za­šti­ti ži­vot svo­je se­stre Na­de. Jer joj je otvo­re­no bi­lo pre­će­no da će Na­du ubi­ti, ako ona bi­lo šta pro­go­vo­ri.