Kao svo­ju tre­ću, po­sljed­nju pre­mi­je­ru ko­jom za­vr­ša­va ovo­go­di­šnji ci­klus svo­jih dram­skih ko­pro­duk­ci­ja, fe­sti­val Grad te­a­tar po­nu­dio je pu­bli­ci dra­mu „Ave­ti” Hen­ri­ka Ib­ze­na, u re­ži­ji An­dre­ja No­so­va, ko­ja je iz­ve­de­na na sce­ni Am­fi­te­a­tra na Sve­tom Ste­fa­nu.
Jed­no od naj­i­zvo­đe­ni­jih dje­la Hen­ri­ka Ib­ze­na na svjet­skim sce­na­ma ura­đe­no je u ko­pro­duk­ci­ji sa Fe­sti­va­lom MESS Sa­ra­je­vo, be­o­grad­skim Har­te­fak­tom, i u sa­rad­nji sa BI­TEF te­a­trom iz Be­o­gra­da, i sa glu­mač­kom eki­pom ko­ju či­ne zna­čaj­na ime­na - Mir­ja­na Ka­ra­no­vić, Bran­ko Cve­jić, Slo­bo­dan Be­štić, Jo­va­na Ga­vri­lo­vić i Mi­lan Ma­rić. Ova­ci­je ko­ji­ma je is­pra­će­no i tre­će kla­sič­no dje­lo ko­je je ovog lje­ta iza­šlo iz po­zo­ri­šne ra­di­o­ni­ce Gra­da te­a­tra po­ka­zu­ju da s pra­vom mo­že­da se upi­še na li­stu uspje­ha 29. fe­sti­va­la.
Ka­ko je na­kon pred­sta­ve is­ta­kao re­di­telj An­drej No­sov, ko­me je ovo pr­va re­ži­ja na Gra­du te­a­tru, za nje­ga je bi­lo ve­li­ko za­do­volj­stvo ka­ko je pu­bli­ka pri­mi­la i pra­ti­la pred­sta­vu.
-. „Ave­ti” su da­le­ko od la­ke i ko­mu­ni­ka­tiv­ne pri­če, to su ne­ke ozbilj­ne te­me o ko­ji­ma nam je Ib­zen go­vo­rio još u svo­je vri­je­me, i uto­li­ko sam za­do­volj­ni­ji re­ak­ci­jom gle­da­la­ca. Mi smo se u ovoj gra­đan­skoj, po­ro­dič­noj dra­mi ko­ja se u to do­ba sma­tra­la do­sta pro­vo­ka­tiv­nom, ba­vi­li s jed­ne stra­ne sud­bi­nom na­še eli­te, od­no­sno sud­bi­nom gra­đan­skog dru­štva i onih ko­ji do­no­se od­lu­ke. Po­ku­ša­li smo da fo­ku­si­ra­mo li­ce­mjer­ni ži­vot u ko­me lju­di pre­ko da­na pro­pa­gi­ra­ju jed­no, a no­ću ži­ve ne­što sa­svim dru­go. I to se u ve­li­kom di­je­lu dru­štva pro­mo­vi­še kao ne­što po­zi­tiv­no, po­želj­no, re­gu­lar­no. Upra­vo iz tog raz­lo­ga mi­slim da je ono ba­zič­no, ele­men­tar­no ljud­sko, na­zo­vi­mo ga po­šte­nje, pre­sta­lo da bu­de jed­na od va­žni­jih vri­jed­no­sti na­ših ži­vo­ta, što Ib­ze­no­vu dra­mu i da­nas či­ni to­li­ko ak­tu­el­nom – ka­zao je on.
Glu­mi­ca Mir­ja­na Ka­ra­no­vić, ko­ju bu­dvan­ska pu­bli­ka po­zna­je iz broj­nih fe­sti­val­skih pro­duk­ci­ja i go­stu­ju­ćih pred­sta­va, za lik He­len Al­ving na­gra­đe­na je po­seb­nim ova­ci­ja­ma.
- Ovaj ko­mad je ve­o­ma kom­pli­ko­van, vi­še­slo­jan, i sve ono što li­ko­vi go­vo­re ni­je ono što oni za­pra­vo mi­sle, i od tre­nut­ka ka­da smo po­če­li da či­ta­mo tekst, stal­no smo ra­di­li na to­me da od­go­net­ne­mo ka­ko ide ta li­ni­ja, ta pri­ča, šta je isti­na, a šta je laž, šta se za­pra­vo pri­ča da je­ste, a šta za­pra­vo je­ste, šta se kri­je, I či­me se kri­je. To je kom­pli­ko­va­na struk­tu­ra u ko­joj ni­ka­ko ne mo­že­te da pro­na­đe­te i da do kra­ja ot­kri­je­te šta je mo­ti­va­ci­ja tih li­ko­va. Ta že­na, He­len Al­ving, je me­ni to­li­ko ne­ka­ko tu­đa. Ni­sam mo­gla da je smje­stim u se­be - šta se stvar­no s njom de­ša­va, šta je to u njoj, jer ka­ko se po­mje­ri­te u jed­nu str­nu, ta­ko shva­ti­te da ste ne­što pro­ma­ši­li, da ste ne­što is­pu­sti­li, da tu po­sto­ji još nešt, ta­ko da sam stal­no mo­ra­la da se vra­ćam na po­če­tak, i da idem do kra­ja, i opet iz po­čet­ka, do kra­ja – na­ve­la je na­ša po­zna­ta glu­mi­ca.
Bran­ko Cve­jić, ta­ko­đe du­go­go­di­šnji do­bri po­zna­nik Gra­da te­a­tra, na­kon tri go­di­ne, opet je do­bio ova­ci­je, i to s pra­vom – lik Ja­ko­va Eng­stran­da ap­so­lut­no je cje­lo­vi­ta i ”za­o­kru­že­na glu­mač­ka vje­šti­na.
- Dra­go mi je, pri­je sve­ga, što sam u Bu­dvi, ra­ču­nao sam ko­li­ko sam pred­sta­va ra­dio na Gra­du te­a­tru, bi­lo kao glu­mac, ili pro­du­cent i ko­pro­du­cent, u vri­je­me dok sam bio uprav­nik Ju­go­slo­ven­skog dram­skog po­zo­ri­šta, i do­šao sam do bro­ja de­vet. A „Ave­ti” su mi de­se­ta, ju­bi­lar­na pred­sta­va. Ovaj ko­mad go­vo­ri o hi­po­kri­zi­ji, la­ži­ma, sla­bo­sti­ma na­ših ka­rak­te­ra i mo­ra­la, a ka­ko ja i vo­lim da igram ne­ke ma­le ne­ga­tiv­ce, ovaj Ja­kov mi se vi­deo. Jer, svi lju­di, u stva­ri, stal­no la­žu. Če­sto se laž upo­tre­blja­va da bi se lak­še ži­vje­lo, od naj­sit­ni­jih la­ži, do onih naj­krup­ni­jih – sma­tra Cve­jić.
Slo­bo­dan Be­štić, od­li­čan u li­ku Pa­sto­ra Man­der­sa, ta­ko­đe je za­do­vo­ljan ka­ko je pro­te­kla pre­mi­je­ra.
- Pa­stor za­stu­pa jed­nu gra­đan­sku ide­o­lo­go­ju la­ži, i on kroz či­tav ko­mad za­pra­vo „po­vla­či kon­ce”, bo­re­ći se da sa­kri­je raz­ne taj­ne, sa­mo da bi se odr­ža­la ta spolj­na sli­ka fi­nog dru­štva, do­brih i li­je­pih od­no­sa – is­ta­kao je on.
Mla­da Jo­va­na Ga­vri­lo­vić vje­ro­vat­no je naj­ve­će iz­ne­na­đe­nje pred­sta­ve, sjaj­no je na­pra­vi­la lik Re­gi­ne Eng­strand, je­di­ne is­kre­ne i od­va­žne oso­be u Ib­ze­no­voj pri­či, a pred­stav­nik te mla­đe ge­ne­ra­ci­je u dra­mi „Ave­ti”, pre­ko ko­je se i pre­la­ma­ju po­ro­dič­ne taj­ne je Osvald Al­ving, či­ji je lik ostva­rio Mi­lan Ma­rić.
Dra­mu ko­ja otva­ra mno­go „punk­to­va” i te­ma u naj­bo­ljem smi­slu pra­te sce­no­gra­fi­ja Mir­ne Ler, ko­sti­mi Lej­le Ho­džić, ko­re­o­gra­fi­ja Ni­ko­le To­ma­še­vi­ća.
Pu­bli­ka mo­že po­gle­da­ti pred­sta­vu i ve­če­ras na is­toj sce­ni - Am­fi­te­a­tru na Sve­tom Ste­fa­nu. S.Ć.