U ku­ći Ri­sta Rat­ko­vi­ća u okvi­ru dru­gog da­na knji­žev­ne ma­ni­fe­sta­ci­je „Rat­ko­vi­će­ve ve­če­ri po­e­zi­je” pro­mo­vi­sa­na je knji­ga ,,Po­e­ti­ka Mon­te­ne­gri­na” Bo­gi­ća Ra­ko­če­vi­ća. Sa njim, uz uče­šće pu­bli­ke, raz­go­va­rao je knji­žev­nik Ke­mal Mu­sić, a po­e­zi­ju je či­ta­la Me­di­na Ća­to­vić. Pu­bli­ka je ima­la pri­li­ku da po­gle­da i dje­la iz­lo­že­na u po­stav­ci,,Vri­ski”, ko­ju je otvo­rio Mi­lun Lu­to­vac.
U ve­lo­koj sa­li bje­lo­polj­skog Cen­tra za kul­tu­ru odr­ža­no je i pje­snič­ko ve­če u okvi­ru ko­je su pu­bli­ku sa svo­jom po­e­zi­jom upo­zna­li Želj­ko Pe­ro­vić iz Slo­ve­ni­je, El­han Zal Ma­me­dov iz Azer­bej­dža­na, Se­na­din Mu­sa­be­go­vić iz BiH, Du­ško No­va­ko­vić, Ze­hri­ja Bu­lić, To­mi­slav Ma­rin­ko­vić, De­jan Alek­sić iz Sr­bi­je, Sa­har Ma­rio Mor­de­čaj iz Izra­e­la i Sve­tla­na Ka­le­zić Ra­do­njić i Du­šan Go­ve­da­ri­ca iz Cr­ne Go­re. Ve­če su vo­di­li mla­di bje­lo­pol­ski glum­ci Sa­ra Bo­žo­vić i Šuć­ro Madž­galj. Na kra­ju ve­če­ri, u ulo­zi me­di­ja­to­ra, Dra­gić Ra­bre­no­vić je vo­dio ve­če ,,The Bo­oks of knji­ge”, a on­da je usli­je­di­lo dru­že­nje uz vi­no i pje­sni­ke, i pro­mo­ci­ju vi­na ,,Plan­ta­ža”.
Pu­bli­ci se pred­sta­vio na ovo­go­di­šnjim „Rat­ko­vi­će­vim ve­če­ri­ma po­e­zi­je” kao spe­ci­jal­ni gost i po­zna­ti srp­ski ro­ma­no­pi­sac Dra­gan Ve­li­kić, je­dan od naj­zna­čaj­ni­jih knji­žev­ni­ka na ju­žno­slo­ven­skim pro­sto­ri­ma. Sa njim je raz­go­vor vo­dio knji­žev­ni kri­ti­čar Vlat­ko Si­mu­no­vić.
Ve­li­kić je ka­zao da ga kao pi­sca in­spi­ri­šu pro­sto­ri, „a da je grad pro­stor ko­ji naj­bo­lje osje­ća”. On, ta­ko­đe, sma­tra da čo­vjek tre­ba da pi­še na te­me­lju onog svog do­ži­vlja­ja. Ot­krio je i da dok pi­še in­ten­ziv­no či­ta sa­mo po­e­zi­ju, re­kav­ši da sma­tra da je ,,pje­snik ko­ji pi­še ro­ma­ne”. Nje­gov cilj je i da­nas, i uvjek, da ot­kri­va isti­nu.
- To mo­že bi­ti sa­svim lič­na isti­na, ili ši­ro­ka, dru­štve­na, po­li­tič­ka ili isto­rij­ska, mu­ška ili žen­ska, sta­rač­ka ili ado­le­scent­ska, he­te­ro ili gej isti­na, ve­ćin­ska ili ma­njin­ska, ali mo­ra bi­ti isti­na. Ona mo­ra bi­ti sub­ver­ziv­na u od­no­su na vla­da­ju­će kru­go­ve - la­ko pri­hva­tlji­vo i po pra­vi­lu la­žlji­vo op­šte mje­sto za­jed­nič­kog brč­ka­nja u mla­kom bla­tu. I, ne­moj da je ne­ko otvo­rio vra­ta, da nas ne ubi­je pro­ma­ja! – ka­zao je on.
Po­tre­ba da se li­te­rar­no uob­li­či svi­jet ko­ji u se­bi no­si­mo, ipak, na­sta­je iz raz­li­či­tih po­bu­da, sma­tra ovaj pi­sac.
- Te­ško je re­ći ko je sve od pi­sa­ca uti­cao na me­ne, jer če­sto ni­je­smo ni svje­sni uti­ca­ja, ali na­rav­no da su to pr­ven­stve­no pi­sci i pje­sni­ci ko­je vo­lim i ko­ji­ma se stal­no vra­ćam. Da­kle, Ka­va­fi, Zbig­njev Her­bert, Bul­ga­kov, Ka­mi, An­drić... Knji­ge ne­pro­la­zne vri­ed­no­sti na­pi­sa­li su pi­sci ko­ji po pro­fe­si­ji ni­je­su bi­li pro­fe­so­ri knji­žev­no­sti. Iz­bor pro­fe­si­je ni­je pre­su­dan za pi­sca. I još ne­što, uspje­šan pi­sac ne zna­či i do­bar pi­sac. Uspje­šni do­la­ze i pro­la­ze, a do­bri osta­ju – is­ta­kao je Ve­li­kić.
Dra­gan Ve­li­kić di­plo­mi­rao je svjet­sku knji­žev­nost s te­o­ri­jom knji­žev­no­sti na be­o­grad­skom Fi­lo­lo­škom fa­kul­te­tu. Od 1994. do 1999. bio je ured­nik iz­da­vač­ke dje­lat­no­sti Ra­di­ja B92. Pi­sao je ko­lum­ne za NIN, „Vre­me”, „Da­nas” i „Re­por­ter”. Bio je am­ba­sa­dor u Austri­ji. Ob­ja­vio je ro­ma­ne „Via Pu­la”, „Astra­gan”, „Dan­te­ov trg”, „Slu­čaj Bre­men”, „Ru­ski pro­zor”, ko­ji je do­ži­vio čak 15 iz­da­nja, ovjen­čan je Ni­no­vom na­gra­dom za ro­man go­di­ne, pri­zna­nji­ma „Me­ša Se­li­mo­vić” i Sred­njo­e­u­rop­skom na­gra­dom za knji­žev­nost, te ne­ko­li­ko knji­ga pri­ča i ese­ja. Knji­ge Dra­ga­na Ve­li­ki­ća pre­ve­de­ne su na 15 evrop­skih je­zi­ka. Za­stu­pljen je u do­ma­ćim i ino­stra­nim an­to­lo­gi­ja­ma.
M. N.


Skri­ve­na du­bi­na pje­va­nja

Jed­no od pre­po­zna­tlji­vih li­ca „Rat­ko­vi­će­vih ve­če­ri” prof. dr Do­bri­vi­je Sta­no­je­vić pro­mo­vi­sao je svo­ju knji­gu ,,Svi­snu­ti od ži­vo­ta”, o ko­joj je go­vo­rio Bo­gić Ra­ko­če­vić.
Sta­no­je­vić je pri­mje­tio da po­e­zi­ja Ri­sta Rat­ko­vi­ća ni da­nas ni­je na pra­vi na­čin vred­no­va­na, ako i u vri­je­me ka­da je ži­vio ve­li­ki knji­žev­nik iz Bi­je­log Po­lja. Pro­ti­vur­je­čan u ne­kim seg­men­ti­ma svo­ga stva­ra­la­štva, bje­lo­polj­ski pje­snik je ostao sa­mo­svo­jan i upor­no dru­ga­či­ji, sto­ji u knji­zi Sta­no­je­vi­ća.
„Sva­ka pje­sma Ri­sta Rat­ko­vi­ća je svo­je­vr­sna fi­gu­ra u fi­gu­ri, ku­ti­ja u ku­ti­ji. Ko­li­ko još ima skri­ve­nih ku­ti­ja, te­ško je zna­ti”, ka­že Sta­no­je­vić.
Ri­sto Rat­ko­vić je je od onih stva­ra­la­ca ko­ji je uvi­jek bio iskren. On je seg­men­te svo­je po­e­zi­je sla­gao u cje­li­ne, ko­je ne mo­že­mo od­go­net­nu­ti, jer se bol­no dr­žao isti­ne. Ipak, za­dr­žao je osje­ća­nje pr­vo­bit­nog do­ži­vlja­ja, što je ve­o­ma te­ško. Upr­kos to­me, po­vre­me­no sna­žno po­ti­ski­va­nje do­ga­đa­ja uslo­vi­lo je skri­ve­nu du­bi­nu pje­va­nja. Zbog sve­ga to­ga is­pod po­vr­ši­ne sva­ko­dnev­nog u nje­go­voj po­e­zi­ji se uvi­đa me­ta­fi­zič­ka du­bi­na „pro­zo­ra” kroz ko­ji je ostao traj­no za­gle­dan. Svi­snu­ti od ži­vo­ta? Sve nas to če­ka. Ipak se kroz ne­ki pro­zor mo­ra gle­da­ti i u svi­snu­tom sta­nju - is­ti­če Sta­no­je­vić.
Pje­snik Ri­sto Rat­ko­vić osta­vio je pje­snič­ko na­slje­đe po­put Lor­ke („Kad umrem, osta­vi­te pro­zor otvo­ren”). Do­sad smo ga vi­še za­tva­ra­li ne­go što smo ga otva­ra­li. „Ako od otva­ra­nja mo­že da se svi­sne, od za­tva­ra­nja se iz­vje­sno iš­če­za­va”, za­klju­čio je Sta­no­je­vić.
U bi­bli­o­te­ci Sred­nje strič­ne ško­le pro­mo­vi­sa­na je knji­ga ,,Če­mu vi­ka” Du­ška No­va­ko­vi­ća. O njoj su, po­red auto­ra, go­vo­ri­li Zo­ran Bog­nar i Ra­do­je Fe­mić, a u ku­ći Ri­sta Rat­ko­vi­i­ća dru­ži­li su se pje­sni­ci Bo­gić Ra­ko­če­vić, Ta­nja Ba­kić, Bra­ho Adro­vić, Ran­ko Ra­do­vić, Bor­ko Smo­lo­vić, Na­di­ja Re­bro­nja, Ibra­him Ha­džić i Zo­ran Bog­nar. Pro­gram su vo­di­li mla­di bje­lo­polj­ski glum­ci Ena Nu­ma­no­vić i Pe­tar No­va­ko­vić, a sti­ho­ve Ri­sta Rat­ko­vi­ća ka­zi­va­li glum­ci Mi­ro Ni­ko­lić i Izet Mu­la­be­go­vić.M.N.