Tek mu je 21. go­di­na a Da­mjan Čit­ku­šev se sa ve­li­kom hra­bro­šću uhva­tio u ko­štac sa dra­mom „Sto­li­ce” Eže­na Jo­ne­skua, jed­nim od naj­za­htjev­ni­jih tek­sto­va u sa­vre­me­noj knji­žev­no­sti. Ovaj mla­di ma­ke­don­ski re­ži­ser, uče­nik po­zna­tog i ugled­nog po­zo­ri­šnog umjet­ni­ka De­ja­na Proj­kov­skog, ni­je uz­drh­tao pred Eže­no­vim „Sto­li­ca­ma”, ko­ma­dom u ko­me je slav­ni pi­sac i fi­lo­zof smje­stio sav ap­surd svog, i na­šeg do­ba.
Na ne­i­den­ti­fi­ko­va­no Jo­ne­sko­vo ostr­vo smje­stio je mla­du glu­mi­cu Bla­gi­cu Di­mi­trov­sku, ko­joj dru­štvo pra­ti ta­ko­đe mla­di, ali mno­go is­ku­sni­ji Dri­ton Vej­se­li. Ni­je se upla­šio ovog čud­no­va­tog tek­sta, na ko­jem su se opro­ba­la ve­li­ka re­di­telj­ska ime­na, i, jer, ka­ko re­če, Jo­ne­sko­ve „Sto­li­ce” su ak­tu­el­ne sa­da kao i ka­da su na­pi­sa­ne, po­lo­vi­nom pro­šlog vi­je­ka.
- Jo­ne­sko je ve­o­ma ak­tu­e­lan. U nje­mu se pre­po­zna­je sa­vre­me­ni čo­vjek, on mo­že u nje­mu pro­na­ći sve ono što ga op­te­re­ću­je, pa ga baš zbog to­ga i tje­ra na raz­mi­šlja­nje i tra­že­nje pro­mje­ne. Upra­vo iz tih raz­lo­ga sam se od­lu­čio za „Sto­li­ce” Eže­na Jo­ne­ska – ob­ja­snio je Čit­ku­šev za „Dan”.
Ak­tu­el­nost, po­tra­ga za smi­slom sa­da­šnji­ce i že­lja za pro­mje­nom mo­ti­vi­sa­la je ovog re­di­te­lja da se od­va­ži i kom­pli­ko­va­ne ulo­ge u Jo­ne­sko­o­vom tek­stu do­di­je­li mla­dim glum­ci­ma. Jer, mla­di­ma da­nas naj­te­že, ili ka­ko je to ob­ja­snio Čit­ku­šev oni „no­se naj­ve­ći te­ret na svo­jim ple­ći­ma”.
Či­nje­ni­ca da re­di­telj u 21. go­di­ni do­bi­je po­vje­re­nje i da u na­ci­o­nal­nom te­a­tru po­sta­vi tekst ko­ji je svo­je­vre­me­no zgra­ža­vao mir­ni ma­lo­gra­đan­ski svi­jet, a ar­ti­stič­ku jav­nost za­pa­nji­vao do to­tal­nog ne­ra­zu­mi­je­va­nja, iz­gle­da da tre­nut­no mo­že da se de­si sa­mo u Ma­ke­do­ni­ji. Jer, kri­ti­ke na ra­čun za­tvo­re­no­sti na­ci­o­na­lih te­a­ta­ra ši­rom eks-Ju­go­sla­vi­je, ko­je su na ovom iz­re­kli FI­AT-u Bre­zo­vec, Žol­dak, ne va­ži je­di­no za Me­ke­do­ni­ju. Za to su za­slu­žni, ka­že Čit­ku­šev, po­zna­ti po­zo­ri­šni re­di­te­lji i pi­sci me­đu ko­ji­ma su Daj­kov­ski, Slo­bo­dan Un­kov­ski i De­jan Du­kov­ski i ple­ja­da ma­ke­don­skih glu­ma­ca, ko­ji zah­ti­je­va­ju i da­ju pro­stor mla­di­ma zna­ju­ći da nji­ho­va sna­ga sa is­ku­stvom da­je do­bit­nu kom­bi­na­ci­ju. Za­to ovaj mla­di re­di­telj ni­je na­i­šao na ne­ra­zu­mi­je­va­nje ka­da je iz­ra­zio že­lju da ra­di „Sto­li­ce” Eže­na Jo­ne­ska.
- Te­a­tar ne smi­je, po me­ni, da ima ika­kve ste­ge. Ma­ke­don­ski na­rod­ni te­a­tar da­je nam pro­stor, ima­mo ap­so­lut­nu slo­bo­du. Ima­mo pro­stor za sve na­še ide­je – ob­ja­snio je Čit­ku­šev.
Kao mlad umjet­nik i čo­vjek ko­ji ra­di u Ma­ke­don­skom na­ci­o­nal­nom te­a­tru is­ti­če da je ova ku­ća za­i­sta iz­ra­sla po­sled­njih go­di­na u ozbilj­nu po­zo­ri­šnu ku­ću ko­ja nje­gu­je pu­bli­ku, re­pe­r­to­ar i mla­de umjet­ni­ke i auto­re.
- Svi za­po­sle­ni ra­de u tom du­hu. Bi­lo ko­ji pri­ti­sak, po­seb­no po­li­tič­ki, od­bi­ja sa ve­li­kom sna­gom, za­jed­nič­ki – na­veo je on.
Na ne­ki na­čin po­zo­ri­šte je oaza mi­ra i slo­bo­de da­nas u ma­ke­don­skom dru­štvu, sma­tra on. Dru­štvo ko­je po­sled­njih go­di­na vri od raz­li­či­tih pro­ble­ma – po­li­tič­kih, eko­nom­skih, na­ci­o­nal­nih i na­ci­o­na­li­stič­kih, mo­žda se naj­bo­lje no­si sa svo­jom bre­me­ni­to­šću baš na sce­ni.
- Do­kaz za to je, mi­slim, i ova mo­ja pred­sta­va, do­kaz za to je i Žol­da­ko­va „Elek­tra”, do­kaz za to su sve pred­sta­ve ko­je je ma­ke­don­sko po­zo­ri­šte stvo­ri­lo po­sled­njih go­di­na. Kad po­gle­da­te Ma­ke­do­ni­ju da­nas pri­mi­je­ti­te da je umjet­nič­ka slo­bo­da za­i­sta na vi­so­kom ni­vou – sma­tra Čit­ku­šev.
Na če­lo po­zo­ri­šta u Ma­ke­do­ni­ji po­sled­njih go­di­na do­šli su naj­bo­lji umjet­ni­ci ovog di­je­la Bal­ka­na i Evro­pe po­put nje­go­vog pro­fe­so­ra De­ja­na Daj­kov­skog, i oni for­si­ra­ju po­zo­ri­šnu umjet­nost i nje­nu kri­tič­nost, ka­zao je na kra­ju Da­mjan Čit­ku­šev.
S.Ć.