An­to­lo­gi­ja „Ba­rok u Cr­noj Go­ri“ auto­ra Goj­ka Če­le­bi­ća ob­ja­vlje­na u iz­da­nju CID-a uz po­dr­šku Na­rod­nog mu­ze­ja i Mi­ni­star­stva kul­tu­re Cr­ne Go­re, ka­pi­tal­no je dje­lo ko­jim se na ne­ki na­čin da­na­šnji­ca odu­žu­je pro­šlim vre­me­ni­ma i svi­ma oni­ma ko­ji su stva­ra­li epo­hu ba­ro­ka, oci­je­nio je An­dro Ra­du­lo­vić, di­rek­tor JU Mu­ze­ji Ko­tor na pro­mo­ci­ji odr­ža­noj u cr­kvi Sv. Pa­vla u Ko­to­ru. Dje­lo je ve­o­ma pri­vlač­no, po­seb­no za lju­bi­te­lje sti­la epo­he ba­ro­ka, bez ob­zi­ra ko­jom umjet­nič­kom gra­nom se vo­di­li, a obi­mom je još pri­vlač­ni­je, s ob­zi­rom na im­po­zant­nost i ko­li­či­nu is­pi­sa­nih stra­na. Dje­lo je pi­sa­no u tri to­ma: „Ba­rok van ba­ro­ka“, „Tex­tus pri­va­tus“ i „Ba­rok smr­ti“.
- Epo­hu, ili ži­vot epo­he, an­to­lo­gi­čar oba­vi­ja aura­ma (me­ta­fi­zič­ki re­če­no), ali opet ba­rok­no me­ta­fo­rič­ki on pre­po­zna­je vječ­no po­sto­ja­nje, ne­mi­nov­nost nje­go­vog do­pli­va­va­nja, pri­hva­ta­nja i op­stan­ka. Kao vr­lo bit­no i kao ono što će uz­ni­je­ti ba­rok, autor za­pa­ža i do­ka­zu­je po­sto­ja­nje plod­nog tla za za­me­tak no­vog do­la­ze­ćeg do­ba i sa­zri­je­va­nje naj­ljep­šeg plo­da kroz ciklsne kru­go­ve ži­vot­nih, kul­tur­nih i umjet­nič­kih iz­ra­za. Ta­ko autor tvo­ri de­vet aura ili kru­go­va i to: Ba­rok bez ba­ro­ka, Oke­an ba­ro­ka, Ne­bo, Textus pri­va­tus, Fan­ta­sti­ka, Smi­jeh ba­ro­ka, Smrt ba­ro­ka, Že­na i Ve­ze. Aure no­se svo­ju te­ži­nu ka­zi­va­njem onih ko­ji su ih sa­mi stva­ra­li, ili auto­ra ko­ji su su­di­li o ono­me što je vje­ko­vi­ma ba­rok­na epo­ha iz­ro­di­la, re­kao je Ra­du­lo­vić.
Li­di­ja Lje­sar, di­rek­to­ri­ca Cen­tra za kon­zer­va­ci­ju i ar­he­o­lo­gi­ju Cr­ne Go­re, pri­mi­je­ti­la je da Če­le­bić atri­bu­i­ra Bo­ku Ko­tor­sku kao naj­za­slu­žni­ju za svr­sta­va­nje Cr­ne Go­re u ma­lo­broj­ne ju­žno­slo­ven­ske kul­tu­re bo­ga­te ba­rok­nom tra­di­ci­jom. Ona je iz ple­ja­de stva­ra­la­ca ba­rok­ne epo­he iz­dvo­ji­la Tri­pa Ko­ko­lju, Po­pa Stra­hi­nju iz Bu­di­mlja, Bo­ži­da­ra Vu­ko­vi­ća Pod­go­ri­ča­ni­na, Lju­de­vi­ta Pa­skva­li­ća, Đor­đi­ja Bi­zan­ti­ja, An­dri­ju Zma­je­vi­ća, Vic­ka Bo­li­cu Ko­ko­lji­ća, Ma­ri­ja­na Bo­li­cu, Je­ro­ni­ma Pi­mu i dru­ge.
Goj­ko Če­le­bić je na­gla­sio da je na an­to­lo­gi­ji od ukup­no tri hi­lja­de stra­ni­ca, za­jed­no sa sa­rad­ni­ci­ma, ra­dio osam go­di­na, te da je nje­gov lič­ni do­pri­nos ovoj te­mi is­pi­san na oko hi­lja­du stra­na (30 po­sto an­to­lo­gi­je). U dje­lu su za­stu­plje­ni auto­ri od 1500-1800. go­di­ne, cr­no­gor­ski i ju­go­so­ven­ski, evrop­ski i svjet­ski auto­ri ko­ji na šest je­zi­ka pi­šu o epo­ha­ma re­ne­san­se i ba­ro­ka.
- Ovaj po­du­hvat je evrop­ski okvir kul­tu­re na tlu Cr­ne Go­re 16, 17. i 18. sto­lje­ća. Cr­no­gor­ska kul­tu­ra za­služ­je svoj evrop­ski okvir, ali ga ne­ma, to ni­je la­ko ste­ći, a ovo je po­ku­šaj da se ta tri sto­lje­ća ovjen­ča­ju okvi­rom evrop­ske – za­pad­ne ci­vi­li­za­ci­je, ko­ja po­či­nje od Grč­ke, pa do na­ših da­na, is­ta­kao je autor i do­dao da okvir od 300 go­di­na sa­dr­ži dva po­la – jug, Bo­ka Ko­tor­ska i sje­ver Cr­ne Go­re sa svo­jom ep­skom tra­di­ci­jom i tra­di­ci­jom ma­na­stir­skih pi­sa­ca. Pi­sac Goj­ko Če­le­bić se na­do­ve­zu­je na svo­je pret­hod­ni­ke, don Sreć­ka Vu­lo­vi­ća iz 19. vi­je­ka i one iz bo­kelj­skog kru­ga: don Ni­ko Lu­ko­vić, don Gra­ci­ja Braj­ko­vić, Mi­loš Mi­lo­še­vić, Cr­no­gor­če­vić, Stjep­če­vić, Mi­ju­ško­vić, Ko­vi­ja­nić, kao i na one ko­ji no­se bo­kelj­ski duh: sta­ri Pan­tić, Mi­lo­rad Pa­vić, Me­da­ko­vić i na na­še sa­vre­me­ne auto­re ko­ji su ži­vi: Vu­ji­čić, Ma­ži­bra­dić, Mi­ha­li­ček, La­lo­še­vić...
M.D. Po­po­vić


Od Zma­je­vi­ća do star­ca Mi­li­je

To­kom is­tra­ži­va­nja autor je po­tvr­dio ve­li­či­nu Bo­ke Ko­tor­ske, kao mje­sta su­sre­ta ci­vi­li­za­ci­je Vi­zan­ti­je i Za­pa­da, te iz­dva­ja ime An­dri­je Zma­je­vi­ća, kao naj­krup­ni­ju fi­gu­ru kul­tu­re na tlu Cr­ne Go­re (uz Nje­go­ša) me­đu­tim, svo­jim vri­jed­no­sti­ma za­pa­nji­li su ga ma­na­stir­ski pi­sci na sje­ve­ru iz 16. i 17. sto­lje­ća, iza ko­jih je osta­lo vr­lo ma­lo pi­sa­nog ma­te­ri­ja­la. Me­đu nji­ma su Pop Stra­hi­nja iz Bu­di­mlja (1548-1631), mo­nah Ga­vri­lo Tro­ji­ča­nin či­je se go­di­ne ro­đe­nja i smr­ti ne zna­ju, o ko­me je pi­sao isto­ri­čar Lju­ba Sto­ja­no­vić, a pre­vo­dio ga sa cr­kve­no­slo­ven­skog Vla­de­ta Cvi­jo­vić, kao i sta­rac Mi­li­ja Ko­la­ši­nac (autor „Že­nid­be Mak­si­ma Cr­no­je­vi­ća“ 1790.go­di­na), ko­ji je do sa­da tu­ma­čen kao dio ep­ske tra­di­ci­je.